Ovih dana mnogo se govori o zagađenosti vazduha u nekim gradovima Srbije, a posebno u Beogradu, koji je 26. oktobra po tome bio na prvom mestu u svetu. Nadležni ministar se, koliko znam, nije oglašavao, ali su njegovi saradnici iz ministarstava govorili kako su se poklopili određeni klimatski parametri, kao što su dnevna i noćna temperatura, visok vazdušni pritisak, nedostatak vetra itd. Dakle, sve ono što ne zavisi od nas. Pošto toplane nisu radile, gustina saobraćaja i ogromna količina štetnih gasova označeni su kao glavni krivci za visoku zagađenost koji zavise od nas.
Pošto mi je baš toga dana u ovoj rubrici objavljen i tekst u kojem sam, između ostalog, govorio i o važnosti određenih parametara koji se moraju poštovati pri projektovanju i građenju naselja, izneo sam jedan od njih koji se tiče „Beograda na vodi”, a odnosio se na pogubnost ambicije investitora da tu izgradi dva miliona kvadratnih metara stambenog i poslovnog prostora.
Do ruku su mi došle dve kratke studije. Jednu je iznela komisija UN koja se bavi ekologijom i u tom izveštaju stoji da je čovečanstvo od početka tzv. industrijske ere do prošle godine potrošilo pola biliona (500 milijardi) tona fosilnih goriva, zbog čega je u atmosferu otišlo približno toliko kubnih metara ugljen-dioksida i drugih štetnih gasova. Po njihovoj proceni, kad ta cifra dostigne jedan bilion (hiljadu milijardi) kubnih metara, a to se, ako se nastavi sadašnjim tempom, kažu oni, može dogoditi već za 30 do 40 godina, na planeti će nastupiti katastrofa.
Drugi dokument je skraćena verzija studije pod naslovom „Razvoj urbanističke misli u Beogradu – od investitorskog urbanizma do brutalizma”, građevinskog inženjera Branimira Ujdura iz Beograda, koji je radio u nekadašnjoj Direkciji za izgradnju grada Beograda i učestvovao u realizaciji mnogih velikih projekata, a to su godine između sedamdesetih i osamdesetih prošlog veka. Ukratko, on kaže da smo u tom periodu gradili 40.000 stanova godišnje, 13.000 useljavali i uvek imali oko 1.300 za raseljavanje. Investitor je bila država, a stanovi su deljeni po „spisku”. Taj period on naziva državnim urbanizmom. Država je oduzimala privatne parcele, objedinjavala ih i na nivou GUP-a ih proglašavala za gradsko građevinsko zemljište. Krajem 20. veka država vraća vlasnicima parcele kroz suinvestitorski odnos (član 81 Zakona o građenju), a kasnije investitorski, kada svi zadati urbanistički parametri počinju da se probijaju za deset, pa sve do 50 odsto od predviđene bruto građevinske površine. Pošto skupa infrastruktura zaostaje za izgradnjom grada, nastaje brutalni urbanizam, čiji smo svedoci i danas. Primer za to je, kaže Ujdur, projekat „Beograd na vodi”. Da ne ulazimo sada u druge nepovoljne parametre, ali se tamo nikako ne može izgraditi dva miliona, već samo milion kvadratnih metara, i to upravo zbog saobraćaja. Samo pet ili šest priključaka na saobraćajnu mrežu je limit i maksimalni ulazni parametar. Čak i u tom slučaju će u tzv. vršnom času biti potreban jedan i po sat za izlazak iz te lokacije, i isto toliko za ulazak u nju. Bez uvlačenja javnog saobraćaja poput metroa, lokacija ne može da funkcioniše. Trebalo je, kaže Ujdur, još pre početka propisati maksimalističke parametre i svako probijanje kažnjavati drastičnim povećanjem cene naknade za uređenje gradskog građevinskog zemljišta. Ovako kako stvari sada teku, uz sve češća maksimalna zagađenja vazduha, ali i ogroman priliv stanovništva, Beograd će postati mesto nemoguće za život i rad svojih građana.
Miroslav Simeunović Simeun,
arhitekta, Beograd
