četvrtak, 14.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 07:40

Naselje iz praistorije u čast sjaja nebeskog

Seoce nastalo u znak poštovanja prema Dunavu i čoveku koji je živeo pored ove reke smešteno je u Centru za ribarstvo „Mali Dunav” u okviru oglednog dobra „Radmilovac” Poljoprivrednog fakulteta
Autor: Branka Vasiljevićnedelja, 20.10.2019. u 21:21
Реплика пе­ћи­не из до­ба па­ле­о­ли­та на­пра­вље­на је од 18 ку­би­ка ка­ме­на из око­ли­не Пи­ро­та (Фо­то­гра­фи­је Ан­ђел­ко Ва­си­ље­вић)

Čime je lovio pećinski čovek, na čemu je spavao onaj iz Lepenskog vira, da li je predak iz Starčeva imao ukrase na „nameštaju” i čime se brijao čovek iz vinčanskog doba... Delić praistorije zaustavljen u vremenu, sačuvan za buduće generacije, može da se vidi u ribarskom naselju iz praistorije u Centru za ribarstvo i primenjenu hidrologiju „Mali Dunav” koje je deo oglednog dobra „Radmilovac” Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Naselje je nastalo u znak posebnog poštovanja prema Dunavu (Danubijusu) i čoveku koji je živeo pored ove reke, ali i iz želje da se prikaže značaj ribolova u stvaranju dunavskih kultura.

Kameno-drveno stepenište do kuće od pruća

Seoce posvećeno Danubijusu (sjaju nebeskom) obuhvata period od paleolita do neolita – vinčanske kulture.

Najzaslužniji za to što može da se zaviri u jedan sasvim drugačiji svet je Zoran Marković, profesor Poljoprivrednog fakulteta. On je uz stručnu pomoć arhitekte Hristivoja Pavlovića, arheologa Dragana Jankovića i zlatnih ruku majstora Radoljuba Nikolića Bobija stvorio ovo naselje.

Ograđeno je drvenom ogradom, a vratnice kroz koje se ulazi nemaju šarke ni katanac. Otvaraju se i zatvaraju kao u davna vremena, uz pomoć kanapa. A kada noga kroči u malo praistorijsko carstvo prvo na šta naiđe je blaga ozelenjena padina. Iza nje se, između dva debla, krije ulaz u pećinu iz doba paleolita.

Caption
Zoran Marković: Veličina kuće zavisila je od broja članova domaćinstva.
Ako je bilo više dece, i kuća je bila veća. Nije postojao prestiž. Centralno mesto u domu zauzimala je peć. U to doba, pre 7.000 godina, oni su imali podno grejanje načinjeno od oblica drveta postavljenih ispod zemljanog poda
 

– Čovek je nastao u Africi, odakle je pre oko 100.000 godina naseljavao Aziju, a pre oko 45.000 godina i Evropu. Kada je iz tople Afrike stigao u naše predele, dočekalo ga je ledeno doba. Morao je da se skloni, a kao najbolje mesto odabrao je klisure reka, odnosno u pećine u njima. Nije to uradio bez razloga. Klisure su kao termoakumulacione peći, skupljaju toplotu iz vode. Na taj način se zagreva unutrašnji deo stena. A pećine su bile sklonište od niskih temperatura. Ljudi su već tada koristili vatru, kože divljih životinja, znali za kameno oružje i oruđe, luk i strelu – priča Marković.

Da bi sve bilo originalno, pećina je napravljena od 18 kubika pećinskog kamena iz okoline Pirota. U njoj je toplo, na sredini je ognjište, iza njega „krevet” od trave i trske prekriven kožama divljih životinja. Iznad kreveta visi kamena sekira, iz ćoška vreba preparirana lija. U jednom kutku deo pećinske umetnosti – šake osenčene crveno obojenom zemljanom prašinom.

– Čoveku je tada bio potreban prostor samo da se skloni od nepogode i divljih životinja. Vrata nije bilo, već su umesto njih navlačili granje i drveće da bi sprečili medvede, vukove, lisice... da ulaze jer su se i oni skrivali u pećinama – objašnjava Marković.

Sojenica iz starčevačkog perioda

Kada se iz pećine izađe na čistinu, prvo što u oči pada jesu tri kupaste kućice od blata koje podsećaju na pećine.

– Kada je prošlo ledeno doba, koje je trajalo do 10.000 godina pre nove ere, čovek počinje da pravi prve kuće. Ostaci tih kuća jedinstvenih na svetu nađeni su na Lepenskom viru, mestu gde je počelo stvaranje prvih urbanih naselja. Lepenski vir je odabran jer je bio sakriven od jakih vetrova, a Dunav je na tom mestu na sprudove bukvalno nanosio ribu i drva. Čovek u Lepenskom viru je imao sve što mu je trebalo – vodu, hranu i ogrev. Zbog toga je i počeo da pravi kuće – kaže Marković.

Pravljene su od granja drveta koprivića. To je tanko i vitko drvo koje se lako upliće i na njega lako nanosi glina koja se mešala sa plevom.

– I mi smo na taj način pravili kućice. Iz ovog doba imamo tri objekta. Ognjište se nalazilo na ulazu u kuću iz dva razloga. Jedan je da se ukućani ne uguše od dima, a drugi da plamen spreči životinje da uđu unutra. Kada bi vatra dogorela, žar su ubacivali u kameni kanal koji je vodio u kuću da bi bilo toplo i noću. Često se dešavalo da decu i ugledne članove porodice sahranjuju u samoj kući, a onda kroz kamene otvore kod ognjišta koji nalikuju slovima ubacuju darove za onaj svet. Spavali su na sušenoj travi i kožama. Ljudi često pitaju jesu li to bili Srbi. Ne, nisu, ali su se njihovi geni prenosili generacijama i deo zadržao kod nas koji živimo na ovim prostorima – objašnjava Marković.

Da bi u potpunosti preneli život, u seocetu je izgrađen i trg koji je već tada postojao u naseljima. U paleolitu život se odvijao u pećini, mezolit se odnosi na Lepenski vir, a neolit na starčevačku kulturu. U ribarskom naselju dovoljno je samo da se pređe drveni mostić i u neolitu ste.

Tu je uređeno kameno-drveno stepenište koje vodi do kućice ukopane u zemlju, sa krovom od drveta pokriven trskom ili sušenom travom.

– Kuća ima dobru mikroklimu, a pretpostavlja se da se unutra nalazio krevet ispleten od pruća, prekriven kožom od domaćih životinja, jer su tada već bile pripitomljene. U kući može da se ispeče meso, a pojavljuju se i prvi magacini, odnosno prostori gde su mogli da odlože i svoju keramiku. Mi imamo replike figurina iz tog perioda. Na figurinama su izraženi ženski atributi i matrijarhat koji je tad bio dominantan – kaže Marković.

U to doba ljudi su se bavili zemljoradnjom i stočarstvom, ali se javljaju i prve sojenice jer je bilo onih koji su živeli na vodi. Da ne bi stalno išli kući i vukli mreže koje su teške, odlučili su da na vodi podignu kućice. Iz vode su mogli da dobiju sve, ribu, biljke poput oraška, od čega su pravili nešto nalik hlebu. Takva jedna sojenica postoji i u seocetu, a osnova ovakvih kućica prenela se i u savremeno doba. Starčevačka kultura trajala je od 6200. do 5300. godine p. n. e. i onda se ulazi u takozvani zlatni period čovečanstva – vinčansku kulturu koja je postojala oko 1.000 godina, od 5300. do 4500. godine p. n. e. Centar kulture bio je u Vinči na Belom brdu pored samog Dunava, ali je ona bila zastupljena na velikom delu Balkana. Za tih 1.000 godina nije bilo rata pa nije ni čudo što je čovečanstvo napredovalo.

– Svako ko je u to doba dolazio u neki kraj donosio je informaciju, ali to ne znači da ljudi nisu bili na oprezu. Svakog su dočekivali raširenih ruku i budno otvorenih očiju, ta simbolika se vidi i na njihovim figurinama. U naselju je vinčanska kultura predstavljena sa tri kuće, jedna je porodična i dve posvećene pojavi prvog zanatstva. U to doba već su postojala stacionarna naselja jer su ljudi počeli da đubre njive i dobijaju nove žitarice. Zahvaljujući đubretu povećavao se prinos, a time i višak proizvoda, što je bio osnov za trgovinu. A tamo gde su se okupljali ljudi nastala su velika naselja – „gradovi” – priča Marković.

Kuća u naselju je primer vinčanske gotovo savršene arhitekture, mešavine prirodnih materijala – zemlje, peska i pleve.

– Veličina kuće zavisila je od broja članova domaćinstva. Ako je bilo više dece, i kuća je bila veća. Nije postojao prestiž. U našoj kućici, kao i njihovoj, centralno mesto u domu zauzima peć. U to doba, pre 7.000 godina, oni su imali podno grejanje načinjeno od oblica drveta postavljenih ispod zemljanog poda. Prozore smo kao i oni napravili od životinjske kože. U kući nije mračno jer kroz zauljenu kožu prodire dovoljno svetlosti. Nameštaj je bio sličan našem, a imali su i potreban alat za obradu zemlje i ribolov. U kući su postojale posebne sobe za spavanje, dnevni boravak. Spavali su na posteljini koju su tkali, a šišali su se i brijali, žnjeli uz pomoć vulkanskog stakla – objašnjava Marković.

Posle ovog zlatnog perioda došlo je do raslojavanja društva na bogate i siromašne. Raslojeno društvo predstavljeno je na kraju praistorijskog naselja ribarskom kućom. Ona je dokaz koliko je život ribara usklađen sa prirodom i lepotama Dunava mnogo više od materijalnog bogatstva.


Komentari3
abc4f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Dragan K.
Pa, sigurno da nisu bili Srbi. Pitanje je da li ljudi is Lepenskog vira imaju ikakve veze sa Srbima. Sta kaze genetika, antropologija..?
Authtonista
Google u ruke pa udri. Kratak odgovor: ima!
Preporučujem 4
mile ć
Vinčanska kultura je, znači, bila ono što je Karl Marx nazvao "prvobitno besklasno društvo"?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja