Mnogi smatraju da je general Luis Makenzi, nekadašnji komandant sektora Sarajevo Unprofora u BiH, veliki prijatelj srpskog naroda. Ipak, general Makenzi, u ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”, objašnjava da ima prijatelje svih nacionalnosti iz BiH, ali da „istina uvek predstavlja problem onima koji imaju drugo mišljenje”.
A istina koju Makenzi izgovara smeta mnogima. Ovaj kanadski visoki oficir smatra da u Srebrenici nije počinjen genocid već ratni zločin, da je oslobađanje Nasera Orića sramotno, a bombardovanje Srbije 1999. godine velika greška, kao i priznavanje nezavisnog Kosova. General Makenzi je oficirsku povelju dobio 1960. godine. Nakon misije u Sarajevu 1993. godine, sa 35 godina vojničkog iskustva, podneo je ostavku. Oprobao se i u politici, a 1997. godine izabran je za zamenika premijera. Makenzi će biti jedan od najuglednijih gostiju na 64. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu kada će biti promovisano srpsko izdanje njegove knjige „Mirotvorac: Put u Sarajevo”, koja je napisana pre 27 godina.
Tokom 36-godišnje vojne karijere službovali ste u devet mirovnih misija: u pojasu Gaze, na Kipru, u Vijetnamu, Kairu, Centralnoj Americi i u BiH. Gde je bilo najteže?
Svakako je najteže bilo u Sarajevu, BiH, jer su se svi ostali sukobi odvijali između nacionalnih snaga koje su imale svoje predstavnike u sedištu UN u Njujorku. U BiH smo morali da se bavimo jednom zemljom s dve sukobljene frakcije, bosanski Srbi, s jedne, i bosanski Hrvati i Bošnjaci, s druge. Kao rezultat toga, pregovori su bili izuzetno teški.
Dolazite u Beograd radi učešća na 64. Međunarodnom sajmu knjiga, gde će biti održana promocija srpskog izdanja knjige „Mirotvorac: Put u Sarajevo”. Šta za vas znači konkretno činjenica da će se u Srbiji čitati vaša knjiga koja je bila bestseler 1993?
Nisam mogao pretpostaviti da će se ovo desiti, stoga mi je drago da je izdavač Boban Stojiljković, „Knjiga komerc”, uzeo u obavezu da to učini. Kada je reč o Sarajevu, prošlo je 26 godina od događaja koji su opisani, tako da bi neka od mojih zapažanja trebalo posmatrati u kontekstu tog perioda. Neka, koja su mnogo kontroverznija, izdržala su test vremena i pokazala se poprilično tačnim.
Portugalski general Karlos Branko promovisaće srpsko izdanje svoje knjige „Rat i džihad na Balkanu” istoga dana kada i vi. Da li se znate odranije i da li ćete imati prilike da porazgovarate o vojnim iskustvima, imajući u vidu činjenicu da ste obojica boravili u BiH i Hrvatskoj tokom ratnih godina?
Nismo se ranije sreli, ali sam pratio njegove aktivnosti i komentare u vestima i radujem se našem susretu.
U martu ove godine mediji Republike Srpske objavili su početak rada Komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine, kao i Komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu od 1991. do 1995. godine. To je bio predlog izraelskog stručnjaka za istraživanje Holokausta Gideona Grajfa. Da li ste već imali nekih aktivnosti na tom planu?
Pisao sam članke o Srebrenici u kojima sam osporio „nalaz” da je počinjen „genocid”. Ratni zločin da, ali ne i „genocid”.
Da li o stvarima kojima se bave ove dve komisije možete da kažete nešto više od onoga što ste već rekli u knjizi „Mirovnjak: Put za Sarajevo”, koja je 1993. bila kanadski bestseler, a potom i u knjizi „Izgledao sam dobro zbog vojnika”?
Svestan sam postojanja dve komisije i zadivljen dubinom istrage koja potkrepljuje njihove nalaze. U pitanju su korisni prilozi dosadašnjoj istoriji tragičnih događaja koji su se dešavali devedesetih za sve strane u konfliktu.
Službovanje u Sarajevu od maja 1992. do marta 1993. godine (ispostavilo se, na samom kraju vaše profesionalne vojničke karijere) još vas „prati”, sudeći po reakcijama pojedinih predstavnika bošnjačke dijaspore u Kanadi prema vama. Kako se nosite s tim njihovim optužbama za, najblaže rečeno, prosrpsko delovanje?
Službovao sam od marta zaključno s junom 1992. godine, kada je rukovodstvo BiH zatražilo da budem smenjen. Očekivali su da ću se slagati s njima po svim pitanjima, s obzirom na to da je BiH tada bila novoizabrana članica UN. Kako je moj mandat podrazumevao da budem nepristrastan i objektivan, bili su veoma uznemireni mojim komentarima na pojedine probleme. Optužbe koje dolaze od jednog dela samoproklamovanog rukovodstva dijaspore BiH u Kanadi su sumanute uključujući silovanja i ubistva, da niko normalan u to ne može da poveruje. Moram da dodam da je ovde reč o malom broju i zadovoljstvo mi je da imam prijatelje na svim stranama koje su bile u sukobu, a koji sada srećno žive u mojoj zemlji.
Zbog toga što ste se 1999. protivili NATO bombardovanju SRJ, a kasnije ste i kritikovali svoju vladu zbog priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, Srbi u Kanadi vas smatraju prijateljem. Koliko vam to godi, a koliko vam možda predstavlja problem?
Istina će uvek uznemiravati one koji imaju drukčije mišljenje. Razvojem događaja od bombardovanja naovamo, jasno je da je ludost bombardovanja suverene zemlje i priznanja nezavisnosti Kosova više stvorilo nego što je rešilo problem.
Kao više puta odlikovani profesionalni vojnik, mislite li da je pozicija Srbije koja je proklamovala vojnu neutralnost – održiva?
Mislim da je to funkcionisalo u prošlosti. Ipak postoji potreba za angažovanjem profesionalne vojske kakva je Vojska Srbije i da učestvuje u nekim mirovnim misijama i misijama zaštite nedužnih civila širom sveta. Herojska dela i vojna postignuća savezničke srpske vojske u prošlosti, u dva svetska rata, po mnogo čemu su nenadmašna.
Pre godinu dana ste bili u Srbiji, kao gost Diplomatske akademije povodom obeležavanja 100. godišnjice kraja Prvog svetskog rata. Govoreći o srpsko-kanadskim savezničkim vezama, podsetili ste da je prva žrtva u Velikom ratu bila srpska (Dušan Đonović), a da je poslednja bio Kanađanin (vojnik Džordž Lorens Prajs). Na osnovu kakvih sve veza bi danas mogli da se grade odnosi između Srbije i Kanade i da li vidite prostor gde bi mogli da napreduju?
Da, bilo je nezaboravno. Domaćin nam je bila ambasador dr Ljiljana Nikšić, koja je, između ostalog, zadužena za srpske vojne memorijale i obeležavanje važnih datuma. Bio sam iznenađen saznanjem da Srbija ima 572 memorijala u 40 zemalja sveta i žrtvuje 30 odsto stanovnika. U Alberti postoji planina s imenom Putnik, posvećena vojvodi srpske kraljevske armije Putniku. Bilo bi lepo da neko inicira spomenik Dušanu i Džordžu u Kanadi u znak sećanja na savezničke veze Srba i Kanađana. Imao sam privilegiju da u okviru obeležavanja stogodišnjice Velikog rata na Diplomatskoj akademiji Ministarstva spoljnih poslova održim predavanje i sretnem potomka Milunke Savić, Jovanke Orleanke Velikog rata i da odam počast Kanadskoj medicinskoj misiji koja je bila u Srbiji u Prvom svetskom ratu, ali i da posetim Muzej srpskog lekarskog društva i položim cveće na grobove vojvode Putnika, Mišića i Milunke u Aleji velikana, podsećajući se na dane kada su Srbija i Kanada bile saveznice. Druge veze? Verovatno ne u sportu (izuzev hokeja), jer vi uvek pobeđujete! Zajedničko učešće u vojnim obukama i operacijama je uvek poželjno.
