Nebojša Šaranović je usijao Zagrebačku berzu kupovinom „Krašovih” deonica i upisao se u istoriju nezapamćene trgovine akcijama u Hrvatskoj. Njihova vrednost je u poslednjih nekoliko nedelja utrostručena, a tamošnja javnost ne prestaje da prebraja krvna zrnca srpskom biznismenu, pokušavajući da otkrije namere sada već respektabilnog, drugog po veličini, deoničara njihovog nacionalnog konditorskog brenda.
Teško je dokučiti njegov ekonomski rezon ako se zna da su do sada iz mesne industrije braće Pivac i „Kraš-Esopa” dolazile poruke kako neće prodavati svojih zajedničkih oko 50 odsto deonica s pravom glasa. Tamošnja javnost se pita da li je sklopio neki tajni dil s nekim od njih, što bi dalo određeni smisao celom ovom rizičnom projektu.
Rizičnom zbog toga što Šaranovićeva firma „Kapa star”, preko koje kupuje akcije, može doći do 45 odsto vlasništva, a da ga pri daljem preuzimanju odbiju druga dva deoničara. Tako bi ispalo da je dao oko 30 miliona evra za kompaniju u kojoj ne bi mogao da postane većinski vlasnik, a kojoj je digao vrednost na oko 200 miliona evra.
Možda ide i na metodu iscrpljivanja, kojom namerava da primora nekoga od ova dva deoničara da pristane na visoku cenu i proda svoj udeo. Tada bi njegove zagrebačke akvizicije dobile puni smisao jer bi u konditorskoj industriji prešao granice Srbije (u kojoj već poseduje fabrike biskvita „Jafu” i „Banini”) i dobio priliku da postane regionalni igrač. Da ironija bude veća, upravo je „Kraš” nameravao da preuzme „Jafu” pre desetak godina, kada ih je Šaranović glatko odbio. Zato hrvatski mediji ovo ukrupnjavanje na tržištu konditorskih proizvoda opisuju kao burazerski regionalni triler.
Šaranović u ovom, po mnogima hazarderskom, poduhvatu kao da se drži saveta svog nekadašnjeg poslodavca Miroslava Miškovića, koji je svojim saradnicima govorio da će ih smatrati biznismenima tek kada izgube prvih 100.000 nemačkih maraka, objašnjavajući kako prilikom ulaganja u posao treba biti spreman i na rizik i kada izgubiš ići dalje.
Bio je jedan od najbližih saradnika Miroslava Miškovića i među prvih pet zaposlenih u preduzeću „Delta M” 1991. godine. U ovu firmu je došao preko konkursa, a kada ga je primio Mišković je rekao: „Čovek se oseti kroz razgovor. Bio je ambiciozan i uspešan, ali je uvek želeo više.”
Pokazao je izuzetan talenat za trgovinu i 1993, u dogovoru s Miškovićem, odlazi u Rusiju zbog poslovanja kompanije, mada nije znao ni reč ruskog. Brzo je naučio jezik, a zahvaljujući hazarderskim veštinama uspeo je za ovo preduzeće da napravi velike poslove. Među njegove najveće uspehe ubraja se kupovina većinskog paketa u ruskom gigantu „Bajkalski celulozni kombinat”. Iako je i sam priznao da nije znao šta znači celuloza, prvi milion dolara je zaradio u tom biznisu. Zovu ga Kraljem papira, jer je po odlasku iz „Delte” 2004. počeo da kupuje fabrike papirnih proizvoda. Vlasnik je Fabrike kartona „Umka” Beograd, „Papir servisa FHB” Beograd, „Ekostar paka” Beograd, a početkom ove godine je prodao fabriku kartona „Avala AD” za oko 130 miliona evra.
