subota, 07.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 20:39
NE SAMO O POSLU: VLADAN TRIJIĆ

Naš tata Indijana Džons

Istražujući našu rukopisnu baštinu koja je u velikoj većini van naših granica, Vladan Trijić, arheograf Narodne biblioteke Srbije, često je u situaciji da traga za vrednim delima razasutim po celom svetu pa je od svoje porodice dobio nadimak po čuvenom filmskom junaku
Autor: Dragoljub Stevanovićnedelja, 06.10.2019. u 10:12
(Фотографије: Небојша Марјановић)

Ni arheolog ni geograf, već arheograf. Zanimanje Vladana Trijića ima naizgled neobičan naziv, ali kako i sama složenica kaže u prevodu na srpski, reč je o starom pisanju, istraživanju starih rukopisa nastalih pre više vekova.

On nije jedini koji se kod nas bavi istraživanjem knjiga „starostavnih”, u Odeljenju za arheografiju Narodne biblioteke Srbije zaposleno je još nekoliko njegovih kolega istog zvanja, a u Srbiji još jedna institucija ima u svom domenu rada arheografiju i to Biblioteka Matice srpske.

– Iako sa strane može da izgleda kao da cedimo suvu drenovinu, to je, u stvari, divan i uzbudljiv posao. Preko rukopisnih knjiga smo u kontaktu s ljudima prošlih vremena jer je svaka od njih jedinstvena, neponovljiva, svaka na različite načine odražava ličnost njenog tvorca i otuda uzbuđenje. Mi smo kao detektivi jer o rukopisima, uglavnom, mora da se zaključuje posredno; retko kada se u knjizi kaže ko ju je, kada i u kojim okolnostima izradio. Uz to, do nalaženja mesta jednog rukopisa u mozaiku kulturne istorije se dolazi dugotrajnim i pomnim sagledavanjem. Lično, bavim se sadržinom i fizičkim osobinama rukopisa, materijalom za pisanje, načinom na koji je nastao i promenama kroz koje je prošao, njegovim istorijskim putem. Moje kolege filolozi, istoričari umetnosti, teolozi po obrazovanju, izučavaju tekst, jezik, pismo, ukrase, beleške na marginama, vodene žigove. Na kraju posla ukrštamo činjenice do kojih smo došli i izvodimo zaključke koji služe naučnicima za dalja istraživanja, kaže Vladan Trijić.

Kao Indijana Džons

On je po svom osnovnom obrazovanju istoričar, doktor je istorijskih nauka, a arheografijom se bavi od 2002. učeći kroz praktičan rad i stičući potrebna znanja pošto za ovu profesiju nema fakultetskog obrazovanja ni odgovarajućeg kursa.

Kada je počeo da radi imao je ogromno strahopoštovanje prema starim knjigama. Seća se prve koju je uzeo u ruke, bio je to rukopis iz 16. veka. Imao je veliku tremu, priznaje da se tresao kao prut jer nikada nije nešto tako vredno držao u rukama, plašio se da negde ne pogreši, da ne ošteti listove ili korice. Danas je to postala rutina, tokom ovih sedamnaest godina radio je i na mnogo vrednijim rukopisima od tog prvog, ali zbog godina provedenih u poslu nema više straha, već samo poštovanja.

– Postao sam u međuvremenu i istražitelj jer često sam u situaciji da pokušavam da uđem u trag nekom rukopisu, a oni su rasuti po zemaljskom šaru. Ovaj deo našeg kulturnog nasleđa je jako razuđen, naši manastiri, glavni nosioci pismenosti tokom vekova, uglavnom su opustošeni, arhive takođe, vlasteoske biblioteke. Najtragičniji događaj za našu knjigu desio se 1941. godine kada je bombardovana zgrade Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu. Tom prilikom zauvek su nestali unikati: 1.424 ćirilska rukopisa i drugih starih knjiga među kojima stotinak rukopisnih knjiga na pergamentu, mnoge povelje, inkunabule i druge stare štampane knjige – kaže Vladan Trijić.

Sa osmehom se prisetio kako su njegova tri sina zbog njegovog istražiteljskog rada bili ponosni na svog oca i prozvali ga Indijana Džons. To je bilo u vreme kada je pregovarao s jednim Grkom, po imenu Kostantinos, o kupoprodaji vrednog srpskog rukopisa, ali su se isprečile proceduralne prepreke s naše strane i Grk je odustao.

– Na kraju smo ipak našli srećno rešenje, te je on svoju porodičnu zaostavštinu, Panagirik s kraja 14. ili početka 15. veka, s jedinstvenim tekstovima, prodao manastiru Hilandaru, a kako je manastir teritorijalno deo grčke države sve je odrađeno lako, tako da je rukopis sada ipak deo srpske kulturne baštine – kaže naš sagovornik.

Pod krovom Narodne biblioteke Srbije nalazi se više od pet miliona knjiga, časopisa, fotografija, mapa, gravira, ce-de romova raznog porekla i doba. Najdragoceniji primerci su 320 rukopisnih knjiga i stotinak primeraka stare srpske štampane knjige.

Zbog istorijskih prilika, često vrlo nepovoljnih, čak četiri petine srpskog rukopisnog nasleđa nalazi se izvan Srbije. Svaka knjiga je unikat i može da ispriča neku davno zaboravljenu priču i zato ljudi od kulture, a naročito „forenzičari” rukopisa, moraju da budu vrlo oprezni, pažljivi i sistematični.

– Najvrednije blago je u Hilandaru, ali imamo izuzetnih rukopisa i u Parizu, Londonu, Moskvi, Sofiji, u Zagrebu, Ljubljani, Beču, SAD. Njihov put je često veoma živopisan: na primer, jedan Kanonik iz 14. veka, koji se najpre nalazio u srpskom manastiru Svetih arhanđela u Jerusalimu odakle je dospeo u manastir Svete Katarine na Sinaju, krajem 19. veka je preko Kaira nabavio Vatroslav Jagić, da bi, na kraju, veći njegov deo završio u Sankt Peterburgu, a manji u Parizu. Tokom 19. veka Austrougarska je otkupljivala naše vredne knjige iz Stare Srbije i sa Svete Gore i one se nalaze u Beču, a nekoliko desetina primeraka je u Zagrebu, u Hrvatskoj akademiji znanosti i umjetnosti, među njima i najstariji prepis svetosavskog Nomokanona, odnosno Zakonopravila.

Zaljubljenik u Hilandar

Posao arheografa vodio je Vladana Trijića u Sent Andreju, Austriju, Češku, Pariz, Vatikan... „Forenzika” nekada traje mesec dana, nekada nedelju ili dve, zavisi od knjige. Najveći utisak na njega je ostavio Hilandar.

Za 17 godina proveo je ukupno godinu i po dana na Atosu. U ovoj svetinji ima puno posla, mnoge je rukopise vremenom oštetila vlaga ili neki drugi uzrok, a tamo imamo ukupno 946 ćiriličnih rukopisnih knjiga i rukopisnih fragmenata. Među njima su neke od najlepših i najdragocenijih srpskih srednjovekovnih knjiga. Uz njih jako je vredan još i 241 grčki rukopis, uz savremenu biblioteku koja ima preko 20.000 knjiga.

– Ima na Hilandaru posla za više decenija – kaže naš sagovornik koji od kako su mu sinovi porasli zajedno s njima odlazi na Svetu Goru. I oni se mnogo raduju tim odlascima, zavoleli su ovo mesto, jedva čekaju da iznova posete Hilandar.

– Zajedno sa mnom preživljavaju uzbuđenja koja mi donosi ovaj posao. Sve to deluje kao ispunjenje profesionalnog i ličnog sna. Stare knjige nam pričaju svoje priče u kojima se u suštini sve vrti oko vrline, uče nas da mislimo i delamo na dobro i već vekovima pozitivno utiču na sve one koji su sa njima u dodiru, pa tako i na moj i na život moje porodice – zaključuje arheograf Vladan Trijić.

Beogradski parimejnik

Jedan od najvrednijih rukopisa koji se čuvaju u Odeljenju za arheografiju je Beogradski parimejnik iz prve četvrtine 13. veka čije je fototipsko izdanje nedavno izašlo iz štampe. To je i najstarija knjiga Narodne biblioteke Srbije, a ovim se potezom naša nacionalna institucija pridružila proslavi osam vekova autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve. Parimejnik čine odlomci iz Starog zaveta koji se čitaju na bogosluženjima. Prepis je dosta oštećen, ali je dragocen zbog toga što svedoči o velikoj starini, o periodu pismenosti od svetih Kirila i Metodija do dobijanja samostalnosti SPC, ali i o kulturnim prilikama u doba Svetog Save.

Osim ovog rukopisa naš sagovornik nam je između ostalih pokazao i Prizrenski prepis Dušanovog zakonika koji, kako je na osnovu vodenih znakova utvrđeno, potiče iz 1520. do najkasnije 1525. godine. Još jedna knjiga koju je pisao isti pisar postoji u Hilandaru pa se pretpostavlja da je i ovaj rukopis tamo nastao.

Srpska Aleksandrida

Sadržina rukopisnih knjiga je pretežno hrišćanska i reč je najčešće o prepisima prevodne ili originalne književnosti nastalim u manastirskim sredinama. Tu su, na primer, Sveto pismo, žitija svetih, himnografski sastavi, dela učene književnosti, trebnički činovi poput krštenja, venčanja, sahrana, ispovesti, dakle sve ono što je prožimalo život srednjovekovnog čoveka. Ali ima i onih dela koja nisu u vezi s bogosluženjem.

Iako je književnost srednjeg veka bila najvećim delom verskog karaktera, feudalci su mogli da se opuste i uz svetovne žanrove. Trenuci dokolice prekraćivani su i čitanjem romana i pripovedaka koji su, doduše, uvek imali poučnu notu. Dela istočnjačkog porekla, poput pripovetke o životinjama „Stefanit i Ihnilat”, iz staroindijske knjige „Pačantantra”, i moralno-poučnog romana „Varlaam i Joasaf”, s hristijanizovanom legendom o Budi, ulaze u našu književnost preko Vizantije i Persije.

Još jedan roman s temom iz legendarne antičke prošlosti bio je u to vreme dostupan našoj vlasteli – „Srpska Aleksandrida”, o Aleksandru Velikom koji je prikazan kao srednjovekovni junak, takođe i „Roman o Troji”. Mada nisu sačuvani u zasebnim prepisima, bili su poznati i zapadni viteški romani „Tristan i Izolda”, „Bovo od Antone”, „Lanselot”.

Nasleđe

Rukopisne knjige su umnožavane u manastirima i drugim sredinama, na pergamentu ili hartiji, svečanim pismom ili brzopisom, mastilom i trskom ili perom, a ukrašavali su ih iluminatori. Srpske ćirilske štampane knjige nastajale su od 1494. kada je, na srpskoslovenskom jeziku, izrađena prva štampana knjiga među pravoslavnim Slovenima, pa sve do 1638.

Ekspertize

U Odeljenju za arheografiju rade se ekspertize rukopisa koji su u privatnom posedu i procenjuje se njihova vrednost. Naš sagovornik ističe da svako može da donese ono što ima bez bojazni da će mu imovina biti nacionalizovana, stručnjaci su tu samo da procene značaj starih knjiga i da ih uvrste u registar nacionalne baštine.

 

 


Komentari3
981f9
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Аца Дорћолац
Његови наследници кроз сто година ће наилазити на занимљива открића... неће бити сигурни да ли је реч о српском, хрватском, бошњачком ил црногорском језику а све писано јединственим латиничним писмом. Срам било ову државу која је саучесник културоцида над српском баштином!
Саша
Веома леп чланак. На реченицу : "Најтрагичнији догађај за нашу књигу десио се 1941. године када је бомбардована зграде Народне библиотеке на Косанчићевом венцу. Том приликом заувек су нестали уникати: 1.424 ћирилска рукописа " бих додао и следеће. Библиотека није случајно бомбардована а након 41. је из преосталих архива однето 40. возних вагона материјала правац Берлин, Беч. Ти архиви у највећем делу још нису враћени а "шкакљив" део најстарије историје је вероватно уништен/прерађен.
Dule Astro
Biblioteka JESTE slučajno pogođena i to ne bombom, već zapaljivom patronom koja je slučajno doletela i pala u zgradu koja je bila zaključana i niko nije bio u njoj, niti je obilazio naredna 24 časa. Drugim rečima jedan veliki nemar u kombinaciji sa nesrećnim spletom događaja. Da je bila namerano bombardovana ceo Kosančićev venac bi bio sravnjen sa zemljom. Bombe tada nisu bile toliko precizne.
Preporučujem 1

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja