nedelja, 20.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:55

Vrednost međunarodnih sporazuma

Bez sporazuma se, naravno, ne može, ali u njih treba uneti mehanizme zaštite naših interesa imajući u vidu izvesnost svih mogućih manipulacija i selektivnih tumačenja
Autor: Rade Drobacsubota, 21.09.2019. u 18:00
(Драган Стојановић)

Najznačajnije pitanje opstanka i bezbednosti svake države je zaštita njenih granica i njene teritorijalne celovitosti. Kada je reč o moćnim zapadnim, uglavnom nekadašnjim kolonijalnim državama, atak na njihove granice i teritorijalnu celovitost je nezamisliv jer su to „demokratske” zemlje pa, analogno tome, oni koji žele da te granice menjaju spadaju u kategoriju terorista, anarhista, nacionalista ili bilo koje druge druge kategorije što je za osudu pa su, opet, sva sredstva za odbranu njihovih granica protiv takvih nezdravih i nedemokratskih snaga dozvoljena. Tako su se ponašali čak i prema stranim teritorijama i drugim narodima, „svojim” kolonijama koje su maksimalno ekonomski iskorišćavali za sopstveni prosperitet i razvoj, ne dajući tim narodima nikakva prava i smatrajući da imaju pravo na svaku represiju prema njima. I posle dekolonizacije prema njima je nastavljena politika blokada, represija, ucena i sankcija i to traje sve do danas, bar za one koje nisu uspeli dovesti u ekonomsko kolonijalno ropstvo, što i nije neka razlika.

Kada je reč o zemljama van ovog „ekskluzivnog” kluba evropskih kolonijalnih država, u čiji krug treba svakako svrstati i SAD, situacija je potpuno drugačija i prema njima se ponašaju kao prema „svojim teritorijama”. Gde god i kada god su mogli rovarili su protiv njihovog teritorijalnog integriteta, organizovali i pomagali „demokratsku” opoziciju, etničke ili religiozne manjine, ili bilo koje druge kategorije stanovništva, pod sloganom borbe za njihovu slobodu i prava, s jedinim ciljem da se države matice oslabe, rasparčaju i njihova bogatstva uzurpiraju. Njihovi „štićenici” su tretirani kao „borci za ljudska prava”, „šampioni demokratije” ili „borci za slobodu” i uživali su njihovu potpunu podršku, logističku, političku, medijsku, pa sve do vojne. Toliko o principijelnosti tih kolonijalnih sila, o vladavini prava u njihovim državama i međunarodnim odnosima, o njihovom poštovanju međunarodnog poretka i drugih država i njihovih interesa.

Iz iznetog logično proizilazi i pitanje kredibiliteta kad je reč o njima i njihovim obećanjima i „preuzetim” obavezama, odnosno „garancijama” za sprovođenje određenih sporazuma i dogovora jer su nebrojeno puta dokazali da su vrlo „praktični”, da principe menjaju prema sopstvenim potrebama i ciljevima, da sporazume i dogovore selektivno primenjuju i poštuju i da su skloni svim vrstama prevara i nameštanja. Svaki dogovor s njima neće biti sproveden tamo gde njima ne odgovara i, shodno tome, nije ni siguran, ni konačan, niti će obezbediti ijedan naš interes, već će samo predstavljati odskočnu dasku za nove zahteve, pritiske i ucene, naslanjajući se upravo na taj sporazum kao na nešto što nas obavezuje, ali ne i ostale koji su ga potpisali ili u njegovom potpisivanju učestvovali.

Upravo bi to trebalo uvek da imamo na umu kada pregovaramo sa njima (SAD, EU..) i da se čuvamo njihovih obećanja, pa čak i pisanih. Ne smemo izgubiti iz vida ni da često svoje interese ostvaruju i preko međunarodnih organizacija u kojima imaju znatan uticaj.

Treba samo da se setimo da su skoro svi sporazumi u vezi sa raspletom „jugoslovenske krize” potpisani pod velikim pritiskom Zapada, pre svega SAD, i da su za osnovni cilj imali da nas prisile da prihvatimo da učinimo određene ustupke koji su služili kao osnova za nove zahteve prema nama, uz obećanja, pa i pisana, i nekakve garancije u vezi zaštite naših interesa što bi skoro uvek izostalo u primeni tih sporazuma. Skoro svi ti sporazumi, pa i Briselski su izigrani i svi su sprovođeni na našu štetu, kao da nisu bili „sveobuhvatni i pravno obavezujući” (koliko znam svi su sporazumi pravno obavezujući). Da li u takvim uslovima može verovati sporazumu o „konačnom razgraničenju između Srba i Albanaca” a da to opet ne bude polazna tačka za ispostavljanje novih zahteva Srbiji, kakav god bio takav sporazum.

Bez sporazuma se, naravno, ne može, ali u njih treba uneti mehanizme zaštite naših interesa imajući u vidu izvesnost svih mogućih manipulacija i selektivnih tumačenja koji će nakon potpisivanja sigurno uslediti. Svakako bi u naredne sporazume trebalo uvesti, kao vrlo važan elemenat, postupnost u njihovom sprovođenju, u smislu da se sprovode tako da kada jedna strana sprovede neki deo sporazuma ne bude nastavka dok to sa svoje strane ne učini i druga strana. Poverenje je odavno izgubljeno, i pitanje je da li ga je trebalo ikada i da bude jer „u ratu i ljubavi sve je dozvoljeno”, a politika je rat bez oružja.

Ambasador u penziji

 

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari2
1a676
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

JorgeLB
Vrlo suhoparan tekst, kao da je stao negdje u vremenu osamdesetih. Sporazumi su tu da urede odnose među ljudima, državama. Sporazumi prema EU uokviruju zajedničke politike unutra, ali i prema vani. Vidi li Srbija tu negdje sebe ne bi trebalo biti pitanje. U ovo času to je demokratski standard kojem treba težiti. No, sporo otvaranje poglavlja pokazuje da Srbija, na žalost, sebe vidi negdje drugdje.
Из угла
УН би требали да уведу правило обештећења у међународним уговорима где би страна која повуче потпис или не испуни договорено у одређеном временском периоду платила другој страни значајну суму и то би била гаранција.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Pogledi /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja