utorak, 15.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 00:36
INTERVJU: MARINA ABRAMOVIĆ

Daću sve od sebe, a publika će suditi

Ljudska bića se najviše plaše smrti, patnje i bola. Ja sam inscenirala bolne situacije u svojim performansima kako bih se oslobodila straha od bola. Gledajući moj bol i kako ga prevazilazim publika dobija energiju koja im je potrebna da se izbori sa svojim bolom u svom privatnom životu, kaže u razgovoru za „Politiku” Marina Abramović
Autor: Marija Đorđevićponedeljak, 16.09.2019. u 11:12
Марина Абрамовић (Фото ЕПА/Georgios Kefalas)

U subotu 21. septembra u Muzeju savremene umetnosti otvara se velika izložba Marine Abramović „Čistač”, koja će trajati do 20. januara. Beograd je poslednja stanica na putu predstavljanja „Čistača” (posle Švedske, Danske, Norveške, Nemačke, Poljske i Italije). U svakom pogledu zahtevna, ova izložba koja će se odvijati na svih pet nivoa Muzeja na Ušću, biće provokativna, intenzivna. Provocira već sada u najavama. Na društvenim mrežama ima i „hejtova” i „lajkova”. Ipak, besplatne ulaznice za Marinino predavanje 28. septembra za 100 ljudi razgrabljene su za nekoliko sati. Nesumnjivo, ova izložba pretenduje da bude kulturni događaj godine u regionu. Brojni su novinarski zahtevi za intervjuima, ali i gunđanje u redovima sedme sile što će konferencija za medije, kako se čuje, biti zakazana u cik zore.

Marina Abramović je svetsko umetničko ime. Rođena je u Beogradu 1946. Po završetku Fakulteta likovnih umetnosti, u galeriji Doma omladine (1970) izlaže slike, da bi posle toga napustila slikarstvo i njeni prvi radovi u kontekstu nove umetnosti bili su zvučni ambijenti. Na festivalu u Edinburgu (1973) izvodi performans Ritam 10 kada zabija deset noževa među prste leve ruke. Boravak u Edinburgu sa grupom naših umetnika doveo je do poznanstva sa Jozefom Bojsom koji je pozvan u Beograd na „Aprilske susrete” u Studentskom kulturnom centru (1974). Tada Marina Abramović izvodi čuveni Ritam 5 kada leži unutar zapaljene zvezde petokrake i gubi svest… Za predstojeću beogradsku izložbu pronađen je filmski snimak ovog performansa. U Ritmu 0 u Napulju pojedinci iz publike su joj prislanjali pištolj uz vrat, instruirani da mogu da rade šta god požele. U „Prelasku preko noćnog mora” Marina i njen partner, umetnik Ulaj, sedeli su za stolom jedno naspram drugog i netremice se posmatrali sedam sati bez ijednog pokreta. U komadu „Ljubavnici” Marina i Ulaj hodaju po Kineskom zidu jedno drugom u susret (1987), a tri meseca kasnije susreću se na sredini zida…

Marina radi u kući-kombiju Art Vital Detour (Fotografije ljubaznošću Arhiva Marine Abramović)

Na venecijanskom bijenalu 1997. Marina osvaja „Zlatnog lava” za najbolju umetnicu i tada je izvela performans ribanja kostiju „Balkanski barok”. U „Kući s pogledom na okean” (2002) živela je 12 dana u galeriji na platformama montiranim uz zidove. Platforme su bile povezane s podom merdevinama koje su umesto gazišta imale oštre noževe okrenute naviše... U Muzeju „Gugenhajm” 2005. u „Sedam lakih komada” izvodi svoje viđenje čuvenih performansa iz 70-ih – Vita Akončija, Brusa Nojmana, Đine Pane, Vali Eksport, Jozefa Bojsa…U MOMA u Njujorku izvodi performans „Umetnik je prisutan” koji je videlo 750 000 posetilaca.

Marina Abramović je nosilac Austrijskog ordena za nauku i umetnost i član Američke nacionalne akademije umetnosti. U Beogradu je 2012. primila godišnju nagradu Karić fondacije. Objavila je autobiografiju „Prolazim kroz zidove”, koju su neke njene kolege iz Srbije komentarisale kao „knjigu za američko tržište snova”.

Vaša retrospektiva nazvana je „Čistač”. Da li je taj naziv povezan sa terminima iz budističke filozofije „čišćenje kuće” i „pražnjenje čamca”. I šta to u stvari znači?

Ja generalno ne volim retrospektive. Kada umetnici rade retrospektive, onda publika očekuje da će umetnik brzo da umre i da im je karijera zapravo gotova. Ne mislim da sam pri kraju svoje karijere niti planiram da umrem u skorije vreme.

Za mene je „Čistač” savršen naziv za ono što ja zapravo želim da uradim ovom izložbom. Gledajući unazad 50 godina svoje karijere, potrudila sam se da izaberem svoje najbitnije radove iz svake kategorije (performansa, videa, fotografije, objekata i instalacija) i da ih predstavim publici kao jednu celinu. „Čistač” zapravo predstavlja fizičko, psihičko, emotivno i spiritualno čišćenje moje lične istorije kako životne tako i lične istorije mog dela kako bih napravila prostora za novo. Sam naziv je zbog toga meni lično simboličan i nisam o njemu razmišljala u kontekstu budizma, ali mogao bi i budistički da se shvati – kao put do unutrašnjeg mira.  

Na izložbi će najviše radova biti predstavljeno iz vašeg beogradskog perioda kada ste 70-ih godina izvodili performanse iz ciklusa „Ritam”. Ovi performansi bili su na granici života i smrti. Kako ste tada učili da ostanete mirni bez obzira šta se događa?

Ritam 0, performans šest sati, Studio Mora, Napulj, 1974.

Pet selektovanih radova iz serije „Ritam” predstavljaju jedan mali ali bitan deo retrospektive „Čistač” koja sadrži više od stotinu radova. Kako su to performansi iz mog beogradskog perioda želela sam ovom prilikom u MSU u Beogradu da im pridam poseban značaj. Ješa Denegri, moj dragi prijatelj koji je sa mnom bio 70-ih godina kada su ti radovi bili prvi put izvođeni, jeste kustos dela izložbe iz beogradskog perioda. Bilo mi je jako bitno da prikažem novoj mladoj publici radove koji su se nekada davno izvodili u njihovom gradu, i da taj deo izložbe izdvojim uz blagi osećaj nostalgije.

Ja sam iz prave partizanske porodice. Jedna stvar koju sam naučila od roditelja jeste snaga volje i hrabrost. To je nešto što mi je dosta pomoglo kako u stvaranju tako i u izdržljivosti u umetničkom svetu. Umetnik mora osetiti bol i oprobati svoje limite. Na toj granici udobnosti i neprijatnosti se dešavaju promene, kako u stanju svesti tako i u kreativnim poduhvatima. Moja smirenost je stvar odluke. Odlučnost je snaga karaktera. Na samom početku prelaza preko granice udobnosti bitno je biti odlučan, prihvatiti bol i neudobnost, ali ne dati da vas obuzme. Taj jak osećaj neprijatnosti zapravo ne traje dugo. On samo testira snagu volje. Posle nekog vremena osećaj se povlači i biće ulazi u jedno novo stanje svesti, prevazilazeći samo sebe. Zato je zapravo neophodno da performansi dugo traju. Da traju deset minuta to bi bilo samo mučenje. Ovako je pitanje promene energije i svesti ne samo izvođača već i posmatrača.

Kažete da umetnik mora da oseti bol. Koja je bila funkcija bola u vašim performansima?

Ritam 10, trajanje jedan sat, Museo d’ArteContemporanea Villa Borghese, Rim, 1973. © Marina Abramović

Ljudska bića se najviše plaše tri stvari: smrti, patnje i bola. Ja sam inscenirala bolne situacije u svojim performansima kako bih se oslobodila straha od bola. Publika koja me gleda može da zamisli sebe na mom mestu i ja se nadam da im to uliva hrabrost i da postajem njihovo ogledalo; ako ja mogu nešto da uradim, oni mogu da urade to isto. Gledajući moj bol i kako ga prevazilazim u jednom, za to možda, neočekivanom prostoru – galeriji – publika dobija energiju koja im je potrebna da se izbori sa svojim bolom u svom privatnom životu.

Bol otvara vrata transformacije.  

Osamdesetih godina prošlog veka odlazite u Amsterdam, upoznajete nemačkog umetnika Uve Lajsipena Ulaja, živite u kombiju, nomadi ste i umetnici. Izveli ste niz performansa kao što su Reast Energy, Relation in Space, Nightsea crossing, Kineski zid... kako ste se pripremali, uopšte, kao ste osmišljavali performanse, razvijali ideje? I kako se sećate hodanja po Kineskom zidu, performansu koji je između ostalog označio i kraj vaše veze sa Ulajem?

Moj rad sa Ulajem bio je znatno drugačiji nego moj samostalni rad. Na početku naše saradnje, odlučili smo da nikada ne otkrivamo publici čija je ideja čija. Bilo nam je jako bitno da zajedno stvaramo nešto što ne održava naš ego, ni njegov a ni moj već da ga prenesemo na treći element koji smo mi zvali „To Ja”. Mešali smo ideje zajedno, spajali ih i u toj formi ih predstavljali publici. Hod po Kineskom zidu bio je kraj naše veze, a ujedno i zajedničkog rada. Upravo sam u procesu sklapanja knjige koja će sadržati moje dnevnike, crteže i sećanja iz tog perioda, koja će se zvati „Šetnja velikim zidom”. Moja sećanja iz tog perioda ne bi stala ni u ceo broj „Politike”. Šetnja po Kineskom zidu bila je jedna od najdubljih i emotivno najbolnijih doživljaja u mom životu.

Kontakt pogledom je za vas veoma važan deo performansa. To je kulminiralo na izložbi „Umetnik je prisutan” u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku 2010. Ipak, glasine kažu da ne vidite dobro bez naočara koje tada niste imali? Kako je to funkcionisalo?

Ja verujem da su oči prozor u dušu i inscenirala sam rad „Umetnik je prisutan” na takav način da sam mogla čisto i jasno da vidim ljude ispred sebe. Nosim naočare za čitanje ali nemam problema sa vidom na daljinu.

Učili ste šamanizam kod dalaj-lame. Šta ste naučili od Tibetanaca?

Imala sam sreće i priliku da učim o tibetanskom budizmu od dalaj-lame, i provela sam dosta vremena u tibetanskim manastirima u Indiji. Takođe sam učila i o šamanizmu u Brazilu i na Šri Lanci.

Iz šamanizma kao i iz tibetanskog budizma, naučila sam kako da pomeram mentalne i fizičke granice, i kako da uđem u drugačije stanje svesti. Ali rekla bih da je bitnije od toga lekcija koju sam dobila kako od monaha tako i od šamana, a to je značaj opraštanja i altruizma. Bez te dve stvari meditativna stanja je potpuno nemoguće ostvariti. 

Prilikom boravka u Brazilu probali ste ajahuasku, halucinogeni napitak. Zašto vam je to bilo potrebno?

Probala sam ajahuasku sa filmskom ekipom koja je bila tu da zabeleži moju reakciju na supstancu. Postoji toliko knjiga i naučnih studija o tome kako deluje na mozak. Stara brazilska plemena su je koristila da bi ostvarila vezu sa kraljevstvom mineral. Bila sam intrigirana i odlučila sam da i sama probam ajahuasku pred kamerom kako bih posle mogla da je pogledam iz druge perspektive. Rezultat tog eksperimenta može se videti u filmu koji sam snimila putujući kroz Brazil koji se zove Prostor između. Zaista nisam imala potrebu da uzmem ajahuasku ali sam neko ko ne voli da samo čita o stvarima, ja volim da ih iskusim. Volim da dobijem nešto što nazivam direktno znanje koje mi pomaže da formiram mišljenje o nečemu iz sopstvenog iskustva.

Ulaj/Marina Abramović, Relation in Space, 58 minuta, 38. Bijenale u Veneciji , 1976. (Foto Jaap de Graaf)

Zašto mislite da starija generacija umetnika u našoj zemlji ne voli vaš rad, za razliku od mladih?

Najbolji način da dobijete tačan i precizan odgovor na ovo pitanje jeste da pitate svaku grupu direktno za njihovo mišljenje. Kako ne živim u našoj zemlji jako dugo, ne mislim da mogu sama dobro da procenim koji su to razlozi.

Spremate operu posvećenu Mariji Kalas? Koje su sličnosti između vas i ove operske dive?

Uvek sam se jako divila Mariji Kalas kao umetnici i ženi i bila sam duboko fascinirana njenim životom, njenom nesrećnom ljubavlju i misterioznom smrću. Ona je žena koja je umrla za ljubav, ili bolje rečeno od ljubavi, kao mnogi likovi koje je predstavljala na sceni. Ovo me inspirisalo da napravim Sedam smrti Marije Kalas čija premijera će biti u Bayerische Staatsoper u Minhenu 11. aprila sledeće godine. Nakon premijere, komad Sedam smrti će biti prikazan u sedam opera širom sveta.

Gledajući snimke njenih nastupa imala sam uvek osećaj da je umetnica koja fizički daje sve od sebe na sceni i da je to nešto vrlo opipljivo. Ta energija kojom zrači mi je bila bliska, kao i to da je u privatnom životu puštala da je vodi srce u svakom pogledu po svaku cenu. Naravno postoji jedna nepremostiva očigledna razlika među nama – ja ne umem da pevam.

Koja je vaša dalja vizija umetnosti? Kakav trag očekujete da će izložba u Beogradu ostaviti na art-scenu u Srbiji?

Balkan Barok II, četiri  dana i šest sati trajanje performansa, 47. Bijenale u Veneciji, 1997, © Marina Abramović
(Ljubaznošću Arhiva Marine Abramović)

Moja vizija za budućnost umetnosti jeste vizija nematerijalnosti. Nema objekta između publike i umetnika, samo čist prenos energije.

Uticaj moje izložbe u Beogradu na umetničku scenu u Srbiji je nešto što ne mogu da predvidim. Volela bih da se svaki posetilac otvorenog uma prepusti i bude vođen čistim emocijama. Jedan deo radova koji će biti izložen je stvaran u našoj zemlji, u Beogradu, u tadašnjoj Jugoslaviji. Izlagati ih baš u Beogradu u kome su mnogi od ljudi koji su bili svedoci stvaranja tih istih radova i gde publika može zaista da se sa njima identifikuje i snažno doživi suštinu jeste emotivni izazov i za mene i za moju publiku. Ja ću dati sve od sebe a posetioci će suditi.





Komentari14
d745b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Andrej_Stojanovic
Нико не брани М.Абрамовић да зарађује на перформансу (антиуметности), да пропагира такву извођачку праксу у адекватном (дакле, ПРИВАТНОМ) простору. Међутим, срамота је пустити антиуметност у ДРЖАВНИ ПРОСТОР (у установу културе).
Слобо Н
НЕ разумем толико негативних коментара овде, кад се по целом Балкану надмећу у неким перформанс - изложбама!! Да ли је то чиста ЗАВИСТ или непознавање Перформанса?? БРАВО Марина и добродошла у нашу Провинцију!!
Dr Slobodan Devic
U jednom je u pravu; citajuci ove komentare moram da se slozim sa "umetnicom": "publika je presudila". Ima jedan(i samo jedan) razlog zasto volim (i verujem u) Srbe: mozes da nas izbombardujeas, pokoljes, prodas nam maglu, otmes nam srce, ali brate mozak - to ne mozes da nam isperes - NIKADA!
nenad
Ove izlozbe ne bi bilo bez ogromnog zalaganja Ane Brnabic, o cemu je pisano u nasim medijima, nekako uzgred. A to nije uzred, vec kljucno, pokazuje ko nama danas namece ovakvu "umetnost".
Јован К.
Маринини перформанси у разним земљама подсећају на вашаре, на којима неки продају чудотворни лек против старости, против свих болести, против смрти, против зубобоље, амајлије против црне магије и сл. Такви се одмах после вашара пакују и селе у нека друга места, где поново траже и налазе лаковерне купце. Народ лепо каже: "Док има оваца, биће и пастира".

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja