ponedeljak, 21.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:05
INTERVJU: RATKO VULANOVIĆ, vajar

Kamen poznajem u dušu

Bio sam slobodan umetnik celog života, s divljom prirodom, neposlušan. I danas sam takav. - Peđa Ristić je bio kao najfiniji vez, a ja kao grmljavina
Autor: Biljana Lijeskićnedelja, 15.09.2019. u 12:45
(Фото Анђелко Васиљевић)

Iako dugo nije imao svoju kuću, vajaru Ratku Vulanoviću to nije smetalo jer je svojeručno pravio gradove skulpture od njemu omiljenog materijala – kamena. Jedan od njih, kako ga zovu, naš Stounhendž, nalazi se na Adi Ciganliji, već 20 godina, a umetnika raduje što njegovo delo živi i što ga ljudi posećuju.

Bilo je još takvih zdanja gradova koja je umetnik stvorio u Budvi, Podgorici i u rodnom Nikšiću, ali je jedino ovo beogradsko preživelo. U koloniji Kombinata aluminijuma, u nekadašnjem Titogradu, 1987. napravio je skulpturu „Veliki predeo”, a potom je izložio u Knez Mihailovoj u Beogradu i za nju je jednoglasno dobio „Politikinu” nagradu.

Ratko je, kao što mu samo ime kaže, vazda ratovao sa sobom, s profesorima i s okruženjem jer „umetnost je slobodna i ne trpi diktat”. Kontroverze je izazivao i radeći devedesetih spoljašnji zid na Crkvi Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, a kad ga je patrijarh Pavle pitao da li zna šta radi, odgovorio je da ne zna.

I taj zid je ostao takav, da priča jednu umetničku priču u hramu gde se doziva Bog. Od hercegnovske škole put ga je doveo na beogradsku akademiju, gde je diplomirao 1968. Sedam godina proveo je u Aranđelovcu, gde je stvorio kolekciju skulptura malog formata u koloniji „Beli venčac”, a kod Zvornika je izvlačio granit za monumentalan dela. Šaljivo komentariše: „A ko je uopšte vajar bez rudnika?!”

Do kraja ovog meseca Ratko Vulanović se predstavlja u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu, sa crtežima koji su nastali u poslednje tri godine i skulpturama stvorenim u poslednjih osam godina. O načinu na koji sada izlazi u javnost za „Politiku” kaže:

– Postavka pred vama, koja traje do kraja meseca, iako se zvanično zove „Crteži i skulpture”, ima simboličan i nezvaničan naziv koji meni više odgovara „Red i nered Ratka Vulanovića”. Nije reč o retrospektivi jer je za nju rano. Galerija „Cvijeta Zuzorić” je pravi izazov i s brojnim crtežima i s vrlo malo skulpture uspeo sam da taj prostor ispunim onako kako sam mislio da treba. I ULUS mi je mnogo pomogao. Dominira ovde vajarsko delo od granita „Megalopolis”, to je kamen kojim je Beograd sad popločan. Izložena su još dva ostvarenja od drveta s Ade Ciganlije, ali u tom materijalu ne radim često. I jedan deo skulpture „Veliki predeo” od aluminijuma je takođe upotpunio ovo izlaganje. „Politikina” nagrada koju sam za ovaj rad dobio mnogo mi je značila, jer je ona kruna među priznanjima.

Iako ste radili u metalu i drvetu, najviše toga izvajali ste u kamenu. Zašto je on značajan za vas?

I sam sam sastavni deo kamena, poznajem ga u dušu, u kamenoj kući sam živeo, ognjište je unutra bilo od tog materijala. Svojevremeno sam kupio jedan rudnik Radalj kod Zvornika i tu sam vadio kamene blokove granita kojima je napravljen Kameni grad na Adi Ciganliji. Za sada ovo mesto živi u našoj prestonici, a ako ga jednom sruše, ostaće mnogo fotografija i to je dosta! I preporučujem da se u Beogradu, koji je počeo da se doteruje, postavljaju i skulpture od kamena jer one jedino stare genijalno. Sve drugo je veštačko.

Kada je građen Hram Hristovog Vaskrsenja u Podgorici vi ste takođe učestvovali. Kakva sećanja imate na taj poduhvat?

Sarađivao sam tada s Peđom Ristićem, arhitektom koji je projektovao ovu crkvu. On je bio velika pozitivna zagonetka za mene, veoma duhovit, a spojio nas je mitropolit Amfilohije. Ristić je bio kao najfiniji vez, a ja kao grmljavina. Ozidao sam ručno kamenom zid visine šest metara obuhvativši crkvu, i on je simbolizovao put čoveka od pećine do krsta. Mnogi su se bunili, a patrijarh Pavle se začudio i kada me je upitao šta to zidam, odgovorio sam da ne znam, a on je rekao: „Neka ti je Bog u pomoći.” Taj hram je danas zagonetka i veoma je posećen. Nikada više nisam radio na gradnji neke crkve, bila je to čista poezija. Na kraju su bili zadovoljni i oni koji su bili protiv mene.

Sada pred nama stoje i vaši crteži, najnoviji. Kakva je njihova poruka?

U poslednje vreme stvaram uglavnom crteže, izložio sam ih sada u velikom broju, sve su to refleksije s hrama. Sve te ogromne stene koje lebde su neraskidiva priča. Bio sam slobodan umetnik celog života, s divljom prirodom, neposlušan. I danas sam takav. Uspeo sam da preživim i da se borim za likovnu istinu i nadam se da tu nećemo posrnuti kad je o njoj reč. Ne bavim se ničim drugim, ni politikom, ni moralnim pridikama. Već dve decenije i slikam, ali se slikama nisam mnogo hvalio. Smatram da sam pre svega vajar. Iako sada više nisam jak, a skulptura traži fizičku snagu, ipak ostale su mi ideje. Ne žalim ni za čim, i ovo je mnogo što sam do sada stvorio. Ništa me nije sprečilo da vajam. Umetnost je sebičnost i s njom sam blizak više od pet decenija, a na prostoru od pola hektara gde radim, nadomak Beograda, stoji dvesta mojih monumentalnih skulptura. Čak i da se zatrpaju, jednom će ih valjda neko pronaći.


Komentari2
dff07
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

I vuk sit i ovce na broju
Kada umetnik radi delo a ne zna sta radi onda mu niko ne moze osporiti nista u vezi sa delom. A komentatori umetnosti, kriticari, sta god da kazu, svakako su u pravu. Fantazija!
Zoran
Ko ulepšava beograd i ko odlučuje o njegovim skulpturama? Zašto se ne pitaju umetnici i građani?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja