petak, 15.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:48
NE SAMO O POSLU Zoran Simjanović

Sećaš li se muzike, Doli Bel...

Kompozicijama za seriju „Grlom u jagode”, film „Nacionalna klasa” i za još 67 filmskih ostvarenja osvajao je slušaoce i nagrade, a u duši je ostao roker i kad piše simfonije
Autor: Aleksandra Mijalkovićsubota, 14.09.2019. u 20:51
(Фотографије из личне архиве)

Hodate tako ulicom, pa usput čujete poznatu melodiju, počnete da je pevušite, osmehujete se, pokrenula je neke lepe uspomene... Sećate li se kada ste se i gde sa njom prvi put sreli? Možda u nekom filmu ili televizijskoj seriji?

Bilo je davno, reći ćete, ali kao da je oduvek tu, oko nas.

Takva je muzika koju komponuje Zoran Simjanović Simke – kad se jednom sa notnog papira preseli na male i velike ekrane ili na pozorišnu scenu, uvuče se u glavu i više je odatle nikad ne možete proterati.

Od prvog igranog filma za koji je napisao muziku, a bilo je to „Specijalno vaspitanje”, usledilo ih je još 67, pa 45 televizijskih serija (uključujući i kultnu „Grlom u jagode”), pedesetak dokumentaraca i crtaća, 45 pozorišnih predstava i više od 600 reklamnih spotova.

– Trudio sam se da moja muzika uvek bude drugačija, da bude „predstavnik” tog filma, pa kad je čujete na radiju da pomislite na taj film – kaže naš sagovornik i, naravno, odmah se setimo hitova kao što su „Nacionalna klasa”, „Balkan ekspres”, „Otac na službenom putu”, „Bure baruta”, „Tito i ja”, „Tango argentino”, „Petrijin venac”, „Sjećaš li se Doli Bel”, „Majstori, majstori”, „Maratonci trče počasni krug”, „Variola vera”, „Lepota poroka”,...

Osvojio je najvažnije domaće i međunarodne nagrade baveći se filmskom muzikom gotovo pola veka. Najnoviju, „Darko Kraljić”, za životno delo, nedavno je dobio od Udruženja kompozitora Srbije.

O prvom rok bendu „Siluetama”

Priča o Simketu počinje još šezdesetih godina kad je „žario i palio”, prvo sa „Siluetama”, pa sa „Elipsama” – o tome je 2004. objavio knjigu „Kako sam postao i prestao da budem roker”.

Kasnije se posvetio filmskoj muzici, ali je, pored ostalog, i autor prve i zasad jedine simfonije napisane i izvedene u Srbiji .

Koliko je ozbiljan kad stvara, toliko je – tvrde oni koji ga dobro poznaju – neozbiljan i sklon šali kad se nađe u društvu.

– Moram da vas obavestim da je ovo jedan od poslednjih intervjua koji sam pristao da dam – kazao je za „Magazin” i objasnio da je snimio za televiziju intervju od tri sata o televizijskoj muzici, da je o roku napisao knjigu, o filmovima pričao za Jugoslovensku kinoteku... Veruje da je o svojoj prošlosti već sve rekao i da može samo da pričao o sadašnjosti i budućnosti.

Ipak, pitamo ga šta ga je uopšte podstaklo da se bavi muzikom.

– Država i dosada. Pošto nisam mogao sa šest i po godina da upišem osnovnu školu, bilo nas je mnogo, familija me je poslala kod profesorke Jele Kršić, inače kućne prijateljice, da utvrdi imam li sluha, a i da se nečim zabavim jer sam bio „zrelo” dete, a i imao sam dedin klavir. Eto, tako je sve počelo – veli naš sagovornik.

Još pre nego što je upisao Muzičku akademiju u Beogradu svirao je rok.

– Posle osnovne škole okupljali smo se i svirali kod Ljube Đorđevića, druga iz razreda, koji se teško kretao. Tamo je sa dolaskom Zorana Miščevića i Ike Stanića, pa Branka Gluščevića i Mineta Minića nastao prvi električarski orkestar „Siluete” koji je 1961. nastupao u Ekonomskoj školi u Cetinjskoj ulici. To je bio zvanični početak takvih sastava.

Kompozitori i režiseri

Posle gimnazije je hteo da upiše TV režiju i da režira muzičke emisije.

– Na žalost, ili na sreću, nisam imao dovoljno veza pa nisam ni konkurisao. A onda se „otvorila veza” za muziku na filmu i televiziji: „Elipse” su pobedile na Gitarijadi koja je, uzgred budi rečeno, bila tri godine pre Vudstoka, i za celu istočnu Evropu je imala nemerljiv značaj. To nam je izvadilo kartu za prvi film „Nemirni” Kokana Rakonjca u kojem sviraju rokeri. Kompozitor je bio Zoran Hristić, a mi smo imali numeru na igranci koja je i moja debi na filmu 1966/67.

U pozorište je takođe dospeo slučajno, dodaje, i da se nije borio za autorska prava verovatno bi i tu bio „rekorder”.

– Ali, dosta je i ovoliko koliko sam napravio. Za to su zaslužni Paolo Mađeli, Goran Marković i drugi – nabraja kompozitor.

Na filmu je najviše, pored Markovića, sarađivao sa Srđanom Karanovićem, Brankom Baletićem, Slobodanom Šijanom, Goranom Paskaljevićem i još nekoliko. Ostali su, kaže, odlazili i dolazili.

– Ja ih zovem moji reditelji, mada sam ustvari ja njihov kompozitor – priznaje Simke.

Nazivaju ga i „srpski Enio Morikone” jer je najlepša domaća filmska muzika vezana za njegovo ime. Neke su njegove melodije postale kultne, pomenimo one iz filma „Nacionalna klasa” i serije „Grlom u jagode” – često ih čujemo i tamo gde to ne očekujemo, recimo prvu je „prisvojila” jedna taksi kompanija, a drugu, pa, gotovo svi oni kojima je savršen „okidač” za nostalgične uspomene iz druge polovine prošlog veka.

Kako Simjanović na to gleda kao autor?

– Filmska muzika bi trebalo da je isključivo vezana za film, i sve reklame, špice i bilo šta drugo što čujete sa tom muzikom je piraterija! Nema tih para zbog kojih bih dozvolio da se prebaci asocijacija sa jednog na drugo – izričit je kompozitor.

Nekada je nastupao sa „Siluetama” i „Elipsama”, danas sa „Frajlama”

Od roka do klasike, od igranih filmova do crtaća, Simjanović se oprobao u raznim muzičkim žanrovima i svuda postigao veliki uspeh. Da li, posle svega, prihvata podelu na „ozbiljnu” i „popularnu” muziku i u koju bi smestio filmsku?

– Oduvek sam smatrao da su sve muzike zabavne, da služe da zabave ljude. Sa razvojem muzike došlo je do toga da su kompozitori prevazilazili slušaoce, ili su bar tako mislili. U vreme Mocarta samo je aristokratija slušala komponovanu muziku. Postojala je i narodna, ali to je bila ulična muzika. Hajdn je, recimo, prve pare za pisanje muzike zaradio za gudački kvartet koji je pisao za nečiju svadbu – podseća Simke.

Onda dolazi buržoazija kojoj je to komplikovano, pa se sele u operu.

– Ta praksa tera do komunizma, pa su svi mladi skojevci svako veče sedeli u beogradskoj operi na četvrtoj galeriji i znali sve arije napamet. To se dešavalo i u svetu, dok opere nisu postale toliko dosadne da su ljudi prešli na džez. Onda i on postaje avangardan i prelazi se na rok. Kad je i rok postao takav kakav je, onda su mase prešle na novokomponovanu muziku, „kantri”. A kad će to da prestane, ne znamo – obrazlaže Simjanović.

I ne skriva koliko mu je sve to smešno.

Film zaboravljen, muzika se pamti

Simjanović je često isticao da je za filmsku muziku razgovor sa rediteljem važniji od scenarija. Istorija filma je pokazala da su neka osrednja ostvarenja ostala zapamćena upravo zahvaljujući muzici, bolje rečeno film je zaboravljen, ali ta muzika i dalje „živi”.

– Kad radimo šalimo se rečenicom „Imaćemo hit”. Tako kažu, uopšteno, u svakom studiju, ali se retko ostvari. Da li će zaista postati hit određuje vreme. Ono je jedini sudija. Što se duže sluša i gleda postaje vrednije – smatra kompozitor.


Komentari0
2d3df
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja