utorak, 22.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 00:01
INTERVJU: ROJ ANDERSON, švedski reditelj

Ravnoteža između nade i očaja

Želeo sam da naglasim i lepotu postojanja i lepotu toga što sam živ, a da bih to postigao, morao sam, naravno, da imam i kontrast – ono što pokazuje lošu i okrutnu stranu postojanja
Autor: Dubravka Lakićčetvrtak, 12.09.2019. u 22:30
Из филма „О бесконачности” (Фотоgraграфије Прес-служба 76. Венецијанског фестивала)

Velika je to veština da kao filmski autor, pre svega reditelj, kažeš i pokažeš u svom filmu sve što hoćeš u svega 76 minuta. Jedan od takvih majstora je Šveđanin Roj Anderson (Geteborg, 1943), majstor egzinstencijalističkih filmova u kojima se ljudska prošlost i sadašnjost, generacijsko nasleđe, ponašanje, znanje i neznanje prepliću unutar naizgled svedene i prečišćene filmske forme, začinjene „andersonovskom” apstrakcijom unutar gorko-slatkih vinjeta stvarnog života.

I upravo za rediteljsko majstorstvo pokazano u filmu „O beskonačnosti” („About Endlessnes”) Roju Andersonu je na upravo završenom 76. Venecijanskom festivalu pripala nagrada „Srebrni lav” za najbolju režiju, u istoj dvorani u kojoj je 2014. osvojio „Zlatni lav” za film „Golub sedi na grani razmišljajući o postojanju”, kojim je zaokružio svoju takozvanu trilogiju o životu, započetu još filmovima „Pesme s drugog sprata” i „Ti živi”.

Anderson (još prvim filmom „Švedska ljubavna priča”, u Berlinu 1970, osvojio je čak četiri nagrade) još uvek nije ugasio ni svoju producentsku kuću za snimanje reklama (oko 400) ili, bolje reći, antireklama koje su ga takođe proslavile, ali i omogućile da od te zarade snima svoje celovečernje igrane filmove, naravno onim „andersonovskim” tempom – polako, ali sigurno.

Važno je priznati da na kraju niko nije pobednik. Nema nade. Život je tragedija

Njegov upravo nagrađeni film „O beskonačnosti” otkupljen je za prikazivanje u Srbiji, tako da će naši gledaoci biti u prilici da se suoče s Andersenovim razmišljanjima o ljudskom životu u njegovoj lepoti i okrutnosti, u njegovoj raskoši i banalnosti i priključe snolikom lutanju kroz priče pripovedača nalik Šeherezadi, u kojima kaleidoskopski vrti sve ljudsko u svoj svojoj ranjivosti postojanja...

Neke od tema u ovom vašem filmu bile su prisutne i u onim prethodnim, rat i očaj, odsustvo boga, ali i optimizam mladosti, opet stvarate ravnotežu između nade i očaja?

Rekao bih da je glavna tema ovog mog filma ranjivost ljudi. Ako ste svesni ranjivosti postojanja, onda možete poštovati i biti pažljivi prema onom što imate. Želeo sam da naglasim i lepotu postojanja i lepotu toga što sam živ, a da bih to postigao, morao sam naravno da imam i kontrast – ono što pokazuje lošu i okrutnu stranu postojanja.

Roj Anderson:„Srebrni lav” za najbolju režiju

Za svaki vaš film crpeli ste inspiraciju iz umetničkih slika, u ovom prepoznajemo Šagala, ali i vaše male počasti filmovima koji su uticali na vas?

Jedan od njih je Reneov „Hirošima, ljubavi moja”, koji je imao veliki uticaj na mene. Prizor u mom filmu kada se čovek suočava s otuđenom suprugom u supermarketu inspirisan je Antonionijevim „Krikom”, filmom koji je nepravedno potcenjivan. Ima tu i uticaja De Sike. Takođe i umetničkog pravca zvanog nova stvarnost zbog snage njihovih slika u kojima je sve u fokusu i sve je jasno. U istoriji filma ne možete pronaći takvu oštrinu jer pozadina uvek mora biti van fokusa. Zato sam uvek bio ljubomoran na slikare, i zaista se trudim da moji filmovi budu toliko bogati koliko mogu da budu bogate njihove slike.

Bez obzira na uticaje, vi ste autentičan filmski stvaralac koji istrajno neguje sopstveni stil?

Da, ali sam istovremeno inspirisan i istorijom filma, naročito evropskom kinematografijom iz sedamdesetih godina prošlog veka jer je to bilo tako dobro. Danas imam utisak da je filmski svet više poslovno nego umetnički orijentisan. Tih sedamdesetih, kada sam i ja počinjao, poslovna razmatranja su bila u drugom planu, a u prvom ono što imate da pokažete. Ili ja na to gledam pomalo romantično.

A jeste li romantični?

Koliko i svi drugi. Ne želim da budem romantičan, želim da obe noge držim čvrsto na zemlji.

Pripovedač u vašem filmu je žena, inspirisana Šeherezadom?

Da, ali i mojim sećanjem na ženski glas u filmu „Hirošima, ljubavi moja”. Bio sam neodlučan, pokušao sam muškim glasom, ali sam shvatio da će ženski glas biti zanimljiviji za ovaj moj film jer je žena pametna, ona je poput vile, možda je čak i večna. Prvi put sam koristio u filmu takozvani vojsover, to je za mene novo. Taj glas ponekad opisuje scene koje gledalac i inače vidi i to mi je bilo zanimljivo.

Zanimljivo je i to što u ratnim, apokaliptičkim prizorima zapravo prikazujete samo gubitnike?

Zato što pobednici nisu zanimljivi. Zato što smo svi gubitnici u nekom smislu. Važno je priznati da na kraju niko nije pobednik. Nema nade. Život je tragedija.

Pesimizam?

Ne, nisam pesimista, ali nisam ni prva osoba koja je to rekla.

U „O beskonačnosti” koristite maketu grada Kelna sa čuvenom katedralom i sve je u tonovima apokalipse?

To je strašno podsećanje na istoriju, jedan lep grad je bombardovan i sravnjen, ali sam uprkos tome želeo da pokažem da život ide dalje. Ljubav, nežnost, senzualnost i dalje postoje. Bilo je važno pokazati sve strane postojanja nad uništenim gradom. To samo sugeriše da smo mi ljudi prilično slični kroz sva vremena. Beskonačnost, beskrajnost iz mog filmskog naslova nema nikakve veze s nekim krajnjim prostorom. Ono samo kazuje o beskraju znakova postojanja ljudi.

I postojanja gubitka vere, poput vašeg junaka – sveštenika koji je izgubio veru u Boga, a psihijatar umesto da mu pomogne, žuri na autobus?

Moglo bi se reći da je taj sveštenik jedini glavni junak u ovom filmu. Na svojim ramenima ima mnogo stvari koje mora da nosi. Njegova sudbina je tužna jer mora da razgovara i pripoveda o Bogu, u kojeg ne veruje. Takav lik je imao puno mogućnosti. I jeste da takav lik izaziva smeh, ali moja namera nije bila da se podsmevam. Nisam religiozan, samo sam želeo da opišem kako se ljudi ponašaju. Poštujem religiozne ljude i njihova verovanja.

Vaš smisao za humor je uvek bio poseban, šta je vama lično smešno?

Istina je često smešna. I to su nekako najbolje prikazivali Miloš Forman i Jirži Mencel i drugi češki autori. Oni su postojanje pokazivali u veoma šaljivom tonu. Prikazivanje ljudi koji nisu gubitnici već su pomalo izgubljeni. Takvu vrstu humora volim. Male, ali vrlo smešne priče. Mnogi bi da stvore ovakvu vrstu svakodnevnog humora, ali im ne polazi za rukom. I ja sam nekoliko puta propao, ali ne odustajem.

O bombama u Srbiji

Svoj prvi ekskluzivni intervju za „Politiku” Roj Anderson je dao 2001. godine, kada je na festivalu u Bratislavi predstavljao u Kanu (2000) nagrađeni film „Pesme s drugog sprata”. I prvo što je tada prilikom našeg susreta rekao bilo je: „To je bio vrlo, vrlo ružan rat, to bombardovanje NATO-a i sve što se događalo s vama u Srbiji. Osećam stid zbog toga. Mislim da je u tom užasnom periodu takođe pokazan i sav prkos i optimizam vaših ljudi. To prkošenje bombama bilo je fantastično.”


Komentari0
6264e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja