Zdravstveni sistem u značajnoj meri prati opšte karakteristike državne organizacije i teško se može u tom smislu razvijati van tokova. Ukoliko sama država ne radi dovoljno na decentralizaciji i suštinskom jačanju nezavisnosti lokalnih samouprava, zdravstveni sistem ne može da bude izuzetak od tog pravila koji će uspešno funkcionisati. Takođe, ako je finansiranje zdravstvenog sistema centralizovano, to je još jedan pokazatelj da se ne radi o istinskom pokušaju za decentralizacijom (već samo prividu) jer ne postoji suštinska finansijska nezavisnost lokalnih samouprava, čime se potvrđuje dominacija centralnih vlasti.
Osim toga, ideja o decentralizaciji u zdravstvu nije da se centralizovana vlast zameni lokalnom, već da se menadžerskim pristupom omogući bolje upravljanje zdravstvenih jedinica koje bi tim pristupom pokazale veću efikasnost u radu zasnovanom na boljem poznavanju lokalnih problema i karakteristika stanovništva. O tome svedoče i istraživanja koja pokazuju da je efikasnije razvijati specifične preventivne programe na nivou lokalnih samouprava nego centralizovano.
Međutim, iako se stvarna decentralizacija nije dogodila u kompleksnijim državnim sistemima, iako je finansiranje ostalo centralizovano u velikoj meri, sa snažnim političkim uticajem, bez mehanizma profesionalnog menadžmenta – decentralizacija se proglasila neefikasnom.
Od nedavno smo svedoci izjava nadležnog ministarstva koje upućuje na recentralizaciju zdravstvenog sistema. Ponovo se podvlači značaj centralizacije iako je gotovo dve decenije rađeno na decentralizaciji u rukovođenju zdravstvenim sistemom u kojoj bi ključnu ulogu ipak imale lokalne samouprave. Zakon o lokalnim samoupravama je dugo bio „guran” i pod okriljem EU, raznih ekspertskih grupa i tadašnjih vlasti. S manjim i većim modifikacijama je vremenom počeo i operativno uključivati zdravstveni sistem na „lokalu”.
Procesi koji su tada započeti u cilju obezbeđivanja decentralizacije nisu ni do danas u nekim slučajevima završeni (deobni bilansi, osnivački akti, nadzorni odbori i dr). Međutim, došlo je do toga da zapravo lokalne samouprave nemaju dovoljno iskustva pa ni novca za ispunjavanje svojih obaveza. Tu je i nenamenska potrošnja, političko postavljanje direktora i drugi problemi. Sve je to dovelo do porasta dugovanja, pa i do blokade računa zdravstvenih jedinica.
Dakle, u praksi se pokazalo da je sektor zdravstvene zaštite za lokalnu samoupravu „preveliki zalogaj”, što se jasno može sagledati i kroz nedostatak sredstava, kvalifikovanih kadrova, loše planiranje, nerešene (a velike) nasleđene probleme i dr. Sve ovo upućuje na to da, iako smo oko dve decenije planirali ozbiljniju decentralizaciju u polju finansiranja i upravljanja zdravstvenim sistemom, sve je „palo u vodu” iz razloga neadekvatnog postavljanja temelja za decentralizaciju koji se ogleda u modelu finansiranja i visokom stepenu odlučivanja na nivou lokalne samouprave bez preteranog „uplitanja centrale”.
Takođe, nije poznato ni zašto nisu uloženi veći napori kako bi se dugogodišnje ulaganje u decentralizaciju isplatilo. Silne (neuspešne i poluuspešne) reforme su dovele do udžbeničkih definicija o „umoru od reformi” i „hiperreformizma”. Kao što smo na početku naveli, do sada se pokazalo da zdravstveni sistem „prati” državni sistem i sociološke, ekonomske, kulturološke okvire društva u kome je organizovan. Stoga, ako država Srbija ne prepoznaje decentralizaciju i ne radi na tome, ni zdravstveni sistem se ne može prilagoditi sam od sebe i biti decentralizovan van drugih sistema. Osuđivati loše rezultate loše postavljene decentralizacije zdravstvenog sistema nije rešenje. Pitanje je i koliki bi bio benefit oportunitetnog troška loše implementacije decentralizacije i ponovne promene na centralizovaniji sistem?
Doktor ekonomskih nauka, spec. med.
