nedelja, 15.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 19:01

Pozorište, šta to beše

Mnogo je kiča, proste zabavnosti, destruktivnog eksperimentisanja, prezira prema smislenom i ostrašćene politizacije. Ako je do iskazivanja umetničkih sloboda, ja to pozdravljam, ali u alternativnom pozorištu i za svoje pare
Autor: Egon Savinponedeljak, 09.09.2019. u 22:05
(Драган Стојановић)
(Foto KC Trebinje)

Nestaje razlika između profesionalnog i amaterskog pozorišta, ne zato što se amaterizam profesionalizovao već zato što je naše profesionalno pozorište postalo u mnogo čemu amatersko. Po skromnim sredstvima kojima raspolaže, deficitu ljudstva u tehnici i operativi, zastareloj opremi i zapuštenim zgradama, po proizvoljnoj repertoarskoj politici, površnom odnosu prema probama i klasičnoj dramskoj literaturi... Vreme socijalizma u kojem je pozorište bilo poštovano i imalo značajno mesto u društvu nepovratno je prošlo.

Master klas na festivalu u Trebinju zamislio sam kao niz obaveštenja rediteljima amaterima o studiju pozorišne režije onako kako se ona izučava na Katedri za režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Ali pitanja koja su najčešće postavljali mladi ljudi koji vole pozorište bila su: Šta ću da radim kad završim? Može li se živeti od pozorišta? Kakvo pozorište treba praviti?

Nema recepta za uspeh, ali zna se kako treba da izgleda kreativni proces proba u pozorištu, a dobru predstavu svako prepozna.

Nije bilo koje događanje u teatru umetnički proces, niti je sve što se zbiva na sceni pozorišna predstava, kao što ni svaki tekst pisan u dijalogu nije drama. Nikada nije bilo više slobodoumnog umetničarenja i proizvoljnosti na našim scenama. Mnogo je kiča, proste zabavnosti, destruktivnog eksperimentisanja, prezira prema smislenom i ostrašćene politizacije. Ako je do iskazivanja umetničkih sloboda, ja to pozdravljam, ali u alternativnom pozorištu i za svoje pare. U takvoj klimi talentovani mladi ljudi se pitaju šta je svrha pozorišta i kako prepoznati vrednosti.

Parafraziraću Jana Kota. Da bi institucionalno pozorište bilo profesionalno i umetničko, potrebno je da ispuni tri vrste obaveza: prema tradiciji i jeziku, prema savremenosti i prema samome sebi.

Odnos prema tradiciji podrazumeva afirmaciju klasičnog dramskog stvaralaštva kroz nove maštovite postavke, ali tako da ih običan svet razume i u njima uživa, poistovećuje se i promišlja... Mnogi sadržaji na našim scenama su tako oblikovani da dramske klasike možete identifikovati jedino po naslovu. Kako se govori u našem pozorištu? Mnogi glumci se ne čuju i ne razumeju s naših profesionalnih scena, očuvanje književnog jezika takođe je obaveza pozorišta, govor je postao nevažan, dramska konstrukcija, likovi, odnosi... Verovatno je reč o prepisivanju nekih alternativnih estetika sa Zapada, iz sasvim drugačijih kulturnih sredina koje imaju mnogo bogatiju i raznovrsniju pozorišnu ponudu.

Nažalost, na sceni našeg velikog pozorišta u „postdramskom” rediteljskom postupku čak je i Nušić ispao neduhovit

Odnos prema savremenosti kroz igranje novih dramskih tekstova i kritičko sagledavanje sveta u kome živimo, potreba je pozorišta da vrednuje stvarnost, osudi sve zlo ovog sveta, ludilo vlasti, pohlepu i oholost... Pozorište se obraća malom čoveku, obično poniženom i uvređenom i daje mu nadu, makar na dva sata, da je moguć bolji svet, da su ljudi rođeni jednaki i imaju jednaka prava na život. Teatar, to je human, drzak i neprijatan kritički pogled na svet nepravde, predrasuda i manipulacije, bez straha i autocenzure. Mnogo puta u istoriji pozorište je služilo za glorifikaciju vladara i vladajućih ideologija, srećom, oslobodilo se tog jarma, to je valjda tekovina višepartijskog društva, ali isto tako ne treba da bude poligon i tribina za ostrašćena opoziciona ispoljavanja. Pozorište se ruga i podsmeva ljudskoj rugobi onako narodski, zato i jeste narodno, a ne dvorsko pozorište. Treba podsetiti na značaj srpske komediografije od Sterije preko Nušića, Ace Popovića i Duška Kovačevića do Nebojše Romčevića, vrednu u svetskim razmerama, koja čeka nove reditelje. Nažalost, na sceni našeg velikog pozorišta u „postdramskom” rediteljskom postupku čak je i Nušić ispao neduhovit.

Možda najveću obavezu pozorište ima prema sebi samom. Reč je o neophodnoj obnovi na planu izraza u duhu osećajnosti novog vremena. Mnoge inovacije ubrzo postaju okoštali šabloni. Mejnstrim je u nas zamenjen alternativom, avangarda je zavladala velikim scenama i ubrzo postala opšte usvojeni kliše: mikrofoni, govor u publiku, nepodnošljivo glasni šumovi i muzika... Eto i to je prošlo. U provinciji neće još neko vreme. A onda valja tražiti nove forme: znaci, metafore, simboli… Oblici se menjaju, ali značenja odolevaju, promena u pozorištu nije samosvrhovita, ona treba da izrazi duh novog vremena i odoli pomodnosti, uspostavi objektivan, a ne snishodljiv, provincijalan odnos prema zapadnom pozorištu. Istraživanja na planu pozorišnog jezika nisu sama sebi svrha, ta večita ponavljanja, njihova osnovna namena je da dovedu do perfekcije scenskog izvođenja: režije, glume, scenografije, kostima, muzike... Savršenstvo interpretacije, to je ono što publiku podiže na noge.

Breht je rekao: „Jabuka se dokazuje jedući se, a pozorište gledajući se.” Šta je to što održava pažnju gledalaca? Šta to publika napeto prati pored užitka u vrhunskom izvođenju? Retki su reditelji koji su uspevali da stvaraju predstave koje publika želi da gleda više puta. Pa to je uspeh, predstava koja nije jeftina zabava ili prosta lakrdija, a da publika želi da dođe ponovo i ponovo. Svaka generacija nosi novo i drugačije poimanje pozorišta, ali ono što traje, ono što nam najviše nedostaje i čega se nikada ne možemo zasititi, to je dobro ispričana priča. Šta sve znači ispričati priču na sceni, to je tema koja zaslužuje mnogo vremena i prostora. Režija je pre svega način pričanja priče. O tome je vrlo davno pisao Aristotel i dao odgovor na pitanje kako uspeti u pozorištu, ili na filmu, bez razlike.

Bez punih sala neće biti naše umetnosti ni novih pozorišnih zgrada u Srbiji. Uspesi su nam potrebni jer treba da stvaramo novu publiku. Prava pozorišna publika više ne stanuje ovde, to su oni obrazovani ljudi koji su se mahom iselili iz ove zemlje ili nerado izlaze iz svojih kuća. Nove tendencije, samoljubive i pretenciozne udaljavaju prostodušne gledaoce iz sala. S obzirom na broj stanovnika, Beograd bi trebalo da ima bar dvadeset institucionalnih pozorišta i desetak neformalnih, a naša produkcija u ovih nekoliko sve je ređa i siromašnija.

Hitno nam je potreban zakon o pozorištu da sačuvamo ovo što imamo, teatarsku baštinu i savremeno stvaralaštvo, ali i da otvorimo perspektive za umetnički rad generacija dramskih umetnika koji dolaze.

Pozorište je sintetička umetnost koja se odigrava na sceni, ali i u gledalištu, u politici i tradiciji, u jeziku, filozofiji, literaturi, likovnoj umetnosti i muzici. Pozorište može postati laboratorija novih formi, ideja, nove osećajnosti i novog viđenja sveta.


Komentari10
cc8d4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Istina
Demagogija.
MUNI Nikola
...reče Egon i uradi "Ujka Vanju" u JDP-u, jednu od najdosadnijih predstava, koja jedino što može je da mladima zgadi pozorište za života.
Miron Tihonović
Jel' se on ovo blagovremeno preporučuje za novog ministra kulture, sad pošto su najavljene promene? Ili je stvarno zaboravio odgovor na pitanje iz naslova...
pozorisni covek
Ovo je najbolji tekst o pozoristu kod nas koji sam procitao. Hvala Egone.
Vladislav Marjanovic
U ovo nase vreme neoliberalno pozoriste je pretvoreno u ustanovu za pseudolevu politicku propagandu putem dekonstrukcije uma, duha i ukusa. Glumu je zamenila akrobatika, dikciju nerazgovetno urlanje, scenografiju nacisticke uniforme i zute zvezde, a dramsku radnju golotinja i seks. Mediji na Zapadu takve predstave zdusno reklamiraju, ali umetnicke kritike vise nema. Ako reziseri ne stanu na put toj devijaciji, pozoriste ce (p)ostati vasariste.
Vladislav Marjanovic
Zoran Matorac. Hvala. Nazdravlje i ziveli! (Oprostite sto ne pisem cirilicom, ali moj kompjuter nema cirilicnu tastaturu. Cirilicu pisem rukom).
Preporučujem 1
Зоран Маторац
Владиславе, имате пиво за ово: Glumu je zamenila akrobatika, dikciju nerazgovetno urlanje, scenografiju nacisticke uniforme i zute zvezde, a dramsku radnju golotinja i seks.
Preporučujem 3

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja