ponedeljak, 11.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:55
Sa naslovne strane

Gluma je čekanje na setu

Režija je nastala od prevelike želje za bavljenjem pozorištem, a možda sam se glume u nekom trenutku i zasitila. Pošto sam toliko mnogo radila u pozorištu, mogla sam iz drugog ugla da sagledam scenu, komad, glumce i samu sebe, uostalom. Da sam bila više angažovana na filmu i u serijama, možda do toga ne bi došlo. Ali, ja sam uvek bila nestrpljiva kao umetnik i nikada nisam mogla da čekam. Mada je sudbina glumca da bude na čekanju. I da stoji kao okačen na vešalici pa ko ga skine sa nje, kaže Milena Pavlović
Autor: Snežana Čikarićsubota, 07.09.2019. u 22:33
Милена Павловић (Фотографије Лазар Ковачевић Јовановић)

Umesto da nakon završenog drugog razreda gimnazije krene u treći, kako to obično biva tokom školovanja, ona je upisala Fakultet dramskih umetnosti. A onda, na trećoj godini studija, dobila ulogu po kojoj je pamte i oni koji su u to vreme još bili u vrtiću. Dok je pozirala za naš list, momak koji je pratio snimanje nije mogao da izdrži, već joj je iskreno, dečački, dobacio: „Pa, vi se uopšte niste promenili! Isti ste kao u „Anđelima”! I ma koliko je film Srđana Dragojevića „Mi nismo anđeli” na poseban način obeležio život Milene Pavlović, ona nije dozvolila da se ukalupi i postane večita filmska i televizijska „šašavica”. Snimala je ponovo sa Dragojevićem, bila deo glumačke postave u Kusturičinom „Podzemlju”, glumila u filmu „Tri palme za dve bitange i ribicu”..., u serijama „Selo gori, a baba se češlja”, „Moj rođak sa sela”, „Andrija i Anđelka”, „Nemanjići”... Uz stalni glumački angažman, koji je u Beogradskom dramskom pozorištu dobila tri godine nakon diplomiranja, počela je i da režira.

Vaša prva uloga bila je velika.

Jeste, prvo pa muško.

Jeste li tada bili dovoljno zreli za nju?

Čak sam bila i zrelija nego što je u scenariju prvobitno napisano. Moram da priznam da sam u to vreme prema tinejdž komedijama bila nastrojena prilično negativno. Moja generacija tada je volela da gleda mnogo ozbiljnije filmove, da čita ozbiljne knjige, mnogo ozbiljnije teme da obrađuje. Ne znam da li sam uopšte gledala tinejdž komediju. To je za mene tada bilo nekako „bljak”. Tinejdž komedije su mi bile nešto isuviše površno pa sam se borila sama sa sobom da tu ulogu napravim tako da moja junakinja Milena ne bude samo blentava i samozaljubljena, bez stava, bilo kakvog kritičnog odnosa prema muškarcu koji joj se dopada. Odlučila sam da prikažem kako sazreva kroz trudnoću i da je celovitija osoba nego što je bila na početku filma.

Tada niste znali kakav će uspeh film doživeti i da će vremenom dobiti status kultnog.

Ovaj moj stav je bio pre početka snimanja. Dok sam bila sama sa sobom i scenarijom. Čim sam počela da snimam, osetila sam da se nalazim u sigurnoj ekipi, sa ljudima koji znaju šta hoće. Taj film je bio specifičan i po tome što su Srđan Dragojević i njegove bliske kolege tačno znali šta hoće i uložili sve svoje snage da naprave dobar film.

Da li je uspeh koji je film postigao bio opterećenje za vas?

Ti neočekivani događaji u isto vreme stvore lep osećaj i donesu dozu tereta i odgovornosti. Pitate se da li će buduće uloge biti tako cenjene i ocenjene. Da li će biti slične ili različite, da li će vas staviti u kalup. Što se tiče filma, ja posle nisam stavljena u kalup. Nisam dobijala takve uloge, sem u filmu „Tri palme za dve bitange i ribicu” gde igram jednu šašavu devojku. I, evo, sada mi stižu uloge šašavih mama što mi se jako sviđa. Više sam u pozorištu dobijala da igram šašave, šarmantne i vesele devojke. Od uloge Marine do danas, kakav ste put prešli?

Diplomirala sam 1993. i tri godine kasnije sam dobila stalni angažman u Beogradskom dramskom pozorištu. Tu sam bila dosta angažovana i bila sam zadovoljna ulogama koje mi daju, odnosu prema meni.... Mi smo se mnogo družili, svi smo radili jedni za druge. To se promenilo. Takva pozorišta, takve institucije više ne postoje. Onda smo mladi uleteli u tu priču, obojilo smo pozorište svojim novim mladalačkim duhom, talentom, šarenim bojama. I svi su bili zadovoljni. Posle se to vremenom menjalo dolascima različitih upravnika, različitim repertoarima. Danas je potpuno drugačija slika. Mislim da dolaskom novog upravnika ponovo imamo šansu. Novu šansu za drugačiji pristup prema pozorištu, predstavama, kolegama, saradnicima, publici... Mislim da će ona biti dobro iskorišćena.

Režija je nastala od prevelike želje za bavljenjem pozorištem, a možda sam se glume u nekom trenutku i zasitila. Pošto sam toliko mnogo radila u pozorištu mogla sam iz drugog ugla da sagledam scenu, komad, glumce i samu sebe, uostalom. Da sam bila više angažovana na filmu i u serijama možda do toga ne bi došlo. Ali ja sam uvek bila nestrpljiva kao umetnik i nikada nisam mogla da čekam. Mada je sudbina glumca da bude na čekanju. I da stoji kao okačen na vešalici pa ko ga skine sa nje. Nedavno sam pročitala da je Marlon Brando jednom prilikom izjavio da je gluma čekanje na setu. To je zaista umeće. Sačekati, ne nervirati se, biti pribran, smisliti usput još nešto. Ja nisam mogla da čekam. Bila sam nestrpljiva. I režijom sam počela da se bavim pre nego što sam napunila trideset godina.

Šta je za vas režija?

Kada sam bila mlađa, često sam tokom čitanja romana svaki lik čitala kao da ga igram. To je moć transformacije koju ima glumac. Poistovećivanje sa različitim sudbinama i junacima.

A reditelju je potrebna moć sažimanja svega toga, uspostavljanje ravnoteže između svih segmenata predstave. Bavljenje ritmom, promenama koje se dešavaju bez obzira da li u linijama likova ili vizuelnom smislu. Držanje celine i poigravanje sa delićima celine u okviru komada. Kao da imate pazl pa jedan deo povećate ili smanjite.

Da li sebe više vidite kao reditelja ili glumicu?

U meni je to spojeno. Vidim sebe i u jednoj i u drugoj ulozi paralelno. Ne vidim da se one kose, već se dopunjuju. Baveći se režijom dobila sam neko novo interesovanje za glumu, jednu novu sigurnost, novu inspiraciju. I ovo poslednje šta sam radila, „Raslo mi je badem drvo”, po romanu mog oca Živojina Pavlovića, baš mi je leglo zato što sam nekako sazrela i kao reditelj.

Bili ste zahvalni što su vam kao glumici dali priliku da režirate u matičnom pozorištu.

Nebojša Bradić je procenio da imam nekog dara za to. I on mi je otključao ta vrata i pomogao oko dramatizacija. Odrasla sam na romanima i taj jezik mi je blizak. Lepo je kada pretočite roman u dramu i imate jezik koji se koristi na sceni. Ako je u drami sve jasno i ako je čvrsto postavljena, onda je pesma raditi i božanstveno plivati kroz dalji rad. Kao glumica doživela sam da izađemo sa nedovoljno jasnom dramom ili lošom dramatizacijom, lošim prevodom koji reditelj nije redigovao pre prvih proba i to je beskrajno mučenje. Nikada ne znaš na šta će to da izađe i kuda si pošao. Ja sam stara glumačka škola i mislim da sve treba da se razjasni za stolom. Makar trajalo malo duže, ali da svima bude jasno koju priču pričamo. I uglavnom postavljam tako komade zato što iz glumačkog iskustva znam da predstava može da se raspada ako nema čvrstu bazu.

Novi projekti?

Radila sam seriju „Preživeti Beograd” o mladim ljudima koji dolaze iz unutrašnjosti da studiraju u glavnom gradu i o tome kako se snalaze. Igram jednu šašavu mamu devojke koja je iz Beograda, tu živi, roditelji su joj razdvojeni. I ona je stalno u tampon zoni između njih dvoje. Muža glumi Miloš Đorđević. Dopustili su nam da se poigravamo. Ja sam svoj deo završila početkom leta. Đorđe Milosavljević je napisao scenario, reditelj je Đorđe Stanimirović sa kojim sam radila jednu pilot seriju i jako mi je drago što me je zvao da to radim. Divno smo sarađivali i to se uvek prenese na glumu, kamera to uhvati.

U pripremi je i jedan projekat za RTS?

Igram mamu u mini-seriji obrazovnog tipa pod nazivom „Mina prelazi nivoe”. Serija prati Minu i njenog brata Kostu i njihove probleme, odnos prema društvu, školi, obavezama u kući i, naravno, njihov odnos prema savremenom svetu igrica zbog čega je i takav naziv serije. Tek kreće snimanje, a ja igram mamu koja se ne razume u tehniku, ne kapira njihove jezike kao što ni ja ne kapiram u privatnom životu. Moj sin koji će uskoro devet godina da napuni mnogo bolje sve to zna. Prilično sam staromodna, iako, naravno, moram da budem upućena u neke detalje, ali samo koliko je neophodno. Kao i majka koju glumim u seriji.


Komentari1
e8087
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Антиаутоцензор Паја Ознар
А неко рече:" Глумац ти је као шешир на чивилуку. Чека да га неко накриви".

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Mozaik /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja