petak, 20.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:37
OTRGNUTO OD ZABORAVA

Tvrđava koja je odolela

Zbog ljubavi prema Darki, ćerki i udovici oficira kraljeve vojske, književnik Meša Selimović izbačen je iz partije, koja mu je već nepravedno oduzela brata Šefkija
Autor: Žiža Radivojevićsubota, 31.08.2019. u 17:05
У Београду је провео последњих девет година живота

„Kad bih umio da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu, to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće.”

Ovo je posveta književnika Meše Selimovića ženi, i to ne ljubavnici ili neostvarenoj ljubavi, kakve najčešće srećemo u književnosti, nego ženi supruzi, majci njegovih ćerki i požrtvovanom saborcu.

U prvi brak iz partizana

Borbe u životu Darke i Meše je bilo napretek. Nešto zbog vremena koje nije trpelo one čije misli nisu uklopive u jednoumnu matricu komunizma, nešto zbog njihove ljubavi, koja je bila tema ogovaranja, jer je Mešina prva žena Desa Đorđić imala poganu narav, a veliki uticaj. Bila je lepa profesorka fiskulture u tuzlanskoj Gimnaziji, mažena i pažena mezimica iz poznate srpske porodice, partizanski i komunistički nastrojene. U gimnaziji se zaljubila u Mešu. Zajedno su otišli u partizane i tamo se, 1943. godine, venčali. Kraj rata dočekuju u Beogradu, po nalogu partije. Te godine im se rodila i ćerka Slobodanka.

U ratu su bili upućeni jedno na drugo i izgledalo je da se slažu, ali sa opštim mirom došao je njihov nemir. Meša je sve nesrećniji i nalazi razloge da ne bude kod kuće, izgovarajući se partijskim zadacima. Na jednom zadatku sreće Daroslavu Božić, ćerku oficira kraljeve vojske i udovicu kraljevog oficira, i bespovratno se zaljubljuje u nju.

Da se ljudi upoznaju tek kada se rastanu ovde se potvrdilo u najsurovijem obliku. Desa je zamrzela Darku mržnjom strastvene, a ostavljene žene. Darka je žigosana kao brakolomnica, buržujka, nemoralna žena koja ruši porodicu i otima nečijeg muža i oca. Desa je potegla veze tako moćne, da je Meša pozvan pred sud svoje partije Komiteta za kulturu, gde je morao da objasni i izvini se partiji zbog nedostojnog držanja. Predloženo je da se kazni strogim ukorom, ali ga je Komitet saveznih ministarstava kaznio isključenjem, zbog neiskrenosti prema partiji i kršenja partijskog morala. Naime, neko ko je iz partizanske porodice, prikladno oženjen ženom takođe partizanskog opredeljenja, nije smeo da pomisli da, kao neki nemoralni buržuj, ima ljubavnicu, i to ćerku kraljevog oficira!

Darka je bila u grupi izopštenih, kriva što se rodila od oficira i još krivlja što se za drugog oficira udala. Olakšavajućih okolnosti za Mešu nije bilo. Svojim izborom on je izdao i ženu i partiju. Zato ga je partija isključila iz njenih redova. Pošto u Beogradu gubi posao, vraća se sa Darkom u Sarajevo.

Ovo je bio veoma bolan momenat za Mešu, kome je partija već surovo i nepravedno oduzela rođenog brata Šefkija, šefa komande tuzlanskog kraja, kome su ustaše poharale i popalile kuću. Negde pred kraj 1944. godine, Šefkija je saznao da mu je, pukom srećom, žena preživela koncentracioni logor i da treba da se vrati u Tuzlu. Na brzinu popravljene prazne sobe trebalo je pretvoriti u dom, pa on uzima iz magacina krevet, orman, sto, stolicu i nekoliko neophodnih sitnica. To je bio neoprostiv greh, upravo zbog činjenice da je partizan i da potiče iz porodice gde su dva brata komunisti i borci. Suđeno mu je zbog krađe i zloupotrebe službenog položaja, po kratkom postupku, kao najvećem zločincu. Streljan je u zoru.

Najstrašnije od svega je bilo ponašanje trećeg brata, Tevfika, partizanskog komandanta i moćne figure u vojnoj hijerarhiji tuzlanskog kraja, koji nije hteo da se uključi i interveniše za brata.

Nije se dao Meša slomiti ni izdajom dojučerašnjih saboraca, ni nedostojnim bežanjem nekadašnjih prijatelja, ni surovom bedom, koju su on i Darka upoznali braneći jedno drugo.

Mnogo kasnije pričao je o teškom odrastanju njihove dve ćerke koje su u najranijem detinjstvu upoznale nemanje svake vrste. Nemanje cipela, knjiga, lepe odeće, nemanje čokolade, slatkiša, voća, nemanje čak i drugarica, jer nije bilo društveno prihvatljivo da se deca „ispravnih i na liniji” roditelja druže sa decom čoveka partijski i moralno posrnulog i prokaženog. Međutim, ni ta surova beda gde je Darka morala da isprodaje sve što je donela iz roditeljske kuće, često za osnovne namirnice, nije Mešu toliko bolela koliko ignorisanje njegovih kolega.

„Malo je trebalo pa da počnu prolaziti kroz mene kao kroz vazduh ili gaziti po meni kao po vodi. Osjetio sam strah. Kako su me to ubili? Nisam ranjen? Nisam zaklan? Nisam mrtav, ali me nema. Zaboga, ljudi, zar me ne vidite?” – ovako opisuje svoje stanje u „Tvrđavi”, drugom velikom delu u kome je opisao svoju životnu priču.

Alija Selimović, Mešin otac, izjašnjavao se kao Srbin muslimanske vere. Pripadao je onoj staroj generaciji koja je bila potpuno turski orijentisana, religijom, mada nije bio strogo religiozan, samo je poštovao najveće muslimanske praznike.

„I ne samo da se nikada nisam pokajao, nego sam uvek zahvaljivao sudbini što me je darovala takvim čovjekom kao što je Darka, moj dobri duh. Da ona nije bila pored mene u životu, ne bih uradio ni djelić onog što sam uradio. U njenom slabom tijelu lijepog lica bila je tolika snaga volje i toliko hrabrosti da me je uvek zaprepašćivala.”

Ni siromaštvo ni osuda zajednice nije ih razdvojila

Dvadeset godina trajala je Mešina i Darkina borba da pobede uskogrudost i neprijateljstvo zajednice, da premoste dane koji su bili obeleženi suvim hlebom i nemaštinom.

„Bosna je teška, teretna zemlja u kojoj nije lako živjeti ako si centimetar viši od ostalih. A meni je sudbina dodelila taj centimetar i osudila na vječno ispaštanje”, pisao je Meša, čija je sreća bila što je na svom putu naišao na ženu koja je, takođe, imala taj centimetar koji je za njih značio prepoznavanje, ali i dugogodišnju muku kao kaznu što su se usudili da izađu iz strogo postavljenih okvira dozvoljene ljubavi.

Devet beogradskih godina

Tek kada je izašao „Derviš” počinje za Selimoviće normalniji život, u materijalnom smislu, ali mu čaršija ne oprašta uspeh. Umoran od napadanja i nerazumevanja, od optužbi za nacionalizam, oportunizam, proglašavan disidentom i neprijateljem, sit iskošenih pogleda i licemerstva, zauvek napušta Sarajevo i dolazi u Beograd. Po sopstvenom priznanju, tih devet godina života u sredini koja ga je prihvatila, volela, poznavala, u kojoj on i Darka nisu nosili pečat koji u Bosni nikada nije bio skinut, bile su najbolje godine njihovog života.

Taj njihov život bio je bogat toliko da je nadahnjivao Mešu na pisanje i stvaranje koje ne bi bilo toliko i takvo da nije živeo u tvrđavi koju je Darka napravila oko njih. On je bio blag i popustljiv, ona odlučna i zahtevna u svemu što nije bilo materijalno.

Ona ga je štitila i privijala onda kada su ga svi odbacivali. Ona mu je vidala rane od dojučerašnjih drugova i saboraca i njihovih okrenutih glava. Izgubio je sve što je mislio da ima, a dobio je ono što nije znao ni da postoji, bezrezervnu ljubav koju ništa drugo ne interesuje osim da se ostvari u punoj meri.

Pre neku godinu otkrivena je spomen-ploča u Gospodar Jovanovoj 39, gde je proveo te lepe godine. Koliko je Darka bila ogromna figura u Mešinom životu, heroina koja je iznela sav čemer teških godina i ljudske pakosti, najbolje govori ono što je Matija Bećković rekao tom prilikom.

„Da ima pravde na toj ploči bi bilo i Darkino ime, ali jedina koja bi sigurno bila protiv toga je ona sama, kao što je bila protiv one raskošne posvete u ’Dervišu i smrti’.”

Darka je svoju spomen-ploču dobila zapisom u dvema knjigama. Jedna je posveta u knjizi njenog čoveka, a druga u knjizi njihovog prijatelja Matije Bećkovića „Sto mojih portreta”.

Poslednje veče

Kada je Meša napustio ovaj svet, još je bio u svojoj kući i prijatelji su došli na bdenje, kako je i običaj. Mešino telo bilo je izloženo u sobi i čekao se mrtvozornik da dođe i da ga odnese za sutrašnju sahranu. Prijatelji su se razišli i ostavili Darku da se oprosti od muža pre nego ga službena lica odnesu zauvek. Sutradan je došao Matija po Darku, trebalo je da odu na komemoraciju pa na sahranu. Svi su se zgranuli kada su videli da niko nije došao po telo i da je Darka presedela na stolici celu noć, pričajući sa mrtvim Mešom. Izgledala je čak zadovoljno što su joj poklonjeni neki sati da ih provede s njim. Samo je s tugom rekla Matiji: „Da sam znala da neće doći celu noć, legla bih pored njega, grlila ga i ljubila, da uz njega odsanjam poslednju noć.”

Ta poslednja noć je bila jedna julska noć 1982. godine. Darka je živela još sedamnaest bez njega, gde joj je jedina uteha bio unuk koji je poneo dedin lik i koga je, po sopstvenom priznanju, jedino volela skoro isto koliko i Mešu.

Jedno od najvećih dela muslimanske i srpske (Meša je insistirao na tome da je podjednako srpski i muslimanski pisac, da jednako poštuje poreklo i opredeljenje) književnosti, ono preko koga je svet saznao za njega, počinje njenim imenom i zahvalnošću njenoj dobroti i ljubavi.


„Derviš i smrt” omaž bratu

Meša nikada nije oprostio partiji ubistvo Šefkije, ali ni bratu ravnodušnost. Nikada nije prestao ni da traga za njegovim grobom; ostalo je nepoznato gde je sahranjen, što je bila kazna predviđena za najveće zlikovce.

Mnogo kasnije, iz ove tuge i pobune protiv najcrnjeg jednoumlja, nastalo je njegovo remek-delo „Derviš i smrt”. Omaž i izvinjenje bratu koji je svoje poslednje reči zapisao na cedulji koja je Meši tajno doturena: „Brate, nisam kriv”.


Komentari16
43f6e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

SLOBODAN MIKAVICA
Mnogo vam HVALA gospodjo Radivojevic za ovaj dopis! Odrastao sam u posleratnoj SFRJ koju sam neizmerno volio, ali koliko gluposti KPJ je napravila. Vazno je da ljubav na kraju uvijek trijumfuje. Velika steta sto ovakav clanak nije objavljen za vrijeme Mesinog zivota.
Bojan Kapetanović
Koliko je zlo taj komunizam...
Дивно и страшно
Дивно и страшно. Дивно је што је Меша имао срећу да сретне тако изванредну жену. Страшно је оно што им се дешавало, тачније оно што су им радили. Сазнали смо нешто што многи нисмо знали. Пазите мало на коришћење присвојно-повратних заменица. "Зато га је партија искључила из њених редова." Треба СВОЈИХ.
ralence
Честитам Аутору овог текста на откривању неколико детаља из живота великог и даровитог књижевника Меше Селимовића. Човек који је схватио истину о свом пореклу да може да поштује своје Муслиманско порекло и Српску Националност. Да може да живи као равноправни и цењени грађанин Србског Народа а преко њега и да буде грађанин Света.
Зоран Чачак (пишимо ћирилицом)
Да би човек ово све издржао и изнео, мора бити ВЕЛИКИ, а Мехмед Селимовић је то заиста и био!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja