nedelja, 08.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 19:31

Ne postoji pogrešan izbor

Kada me danas mlađe kolege pitaju za savet, kažem da moraju mnogo da rade, da budu disciplinovani i da vole to što rade. I da ne odbijaju poslove. Svaki posao meni je doneo neko novo iskustvo. Ne postoji ni jedna stvar na kojoj nešto novo nisam naučila, kaže direktor fotografije Bojana Andrić
Autor: Snežana Čikarićsreda, 28.08.2019. u 22:00
Бојана Андрић (Фото Лазар Ковачевић Јовановић)

Oni koji žele nešto da nauče nikada nisu bez posla, kaže jedna poslovica. Upravo to bi moglo da se nazove i životnim motom direktorke fotografije Bojane Andrić koja je odmah po završetku beogradske Akademije umetnosti uplovila u vode jednog više nego popularnog rijalitija zvanog „Survajver”, pa zanat nastavila da „peče” u „Flertu”, „Odbačenom”, „Čarlstonu za Ognjenku”…. Upisala je u svoju radnu biografiju i filmove poput „Malog Bude”, „Jeseni samuraja”, ostvarenja „Reži”, serija „Andrija i Anđelka”, „Mamini sinovi”, „Pogrešan čovek”. Trenutno je angažovana na seriji „Ubice mog oca” i već uveliko se priprema za nove projekte.

– Tokom Akademije najviše sam radila kao fotograf na setu i tako sam učila. Kasnije sam radila kao snimatelj, pa direktor fotografije. To je bio moj razvojni put. Od starih dobrih pomoćnika režije učila sam kako se ponaša na setu, kako se komunicira, koji su odnosi u ekipi, kako se sluša reditelj, kada je prostor za direktora fotografije, kako se radi sa rasvetljivačima... Sve su to jako fine i tanane stvari i morate da imate filmsko vaspitanje da bi se to radilo. To važi i za televiziju. Potrebno je da ste vaspitani za set. To je jedan vrlo kompleksan mehanizam, ne možete da igrate svoju igru. Imala sam sreće da sam učila od najboljih. Posmatrala sam sa strane kada sam bila mlada, upijala, donosila i sopstvene zaključke. I mnogo sam učila, malo sam bila štreber, a malo se oslanjala na talenat i to se sve isplatilo. Kada me danas mlađe kolege pitaju za savet, kažem da moraju mnogo da rade, da budu disciplinovani i da vole to što rade. I da ne odbijaju poslove. Svaki posao meni je doneo neko novo iskustvo. Ne postoji ni jedna stvar na kojoj nešto novo nisam naučila, kaže mlada Valjevka koja je u svet fotografije ušla kao srednjoškolka tokom bombardovanja Jugoslavije.

– Bila sam tada u prvoj godini srednje škole, bio je to jedan užasno dug period neodlazaka na časove. Slučajno sam otišla u radionicu fotografije i na početku ništa nisam shvatala. Ispostavilo se da na kraju nisam našla ništa interesantnije od fotografije. To je postalo toliko ozbiljno da sam rešila da upišem fotografiju. Međutim, moj valjevski mentor, fotograf koji me je učio, Miroslav Jeremić, shvatio je da mnogo volim da gledam filmove i da zapravo treba da upišem kameru. I tako sam se ja rastala sa fotografijom, priča mlada Bojana objašnjavajući na samom početku razgovora za naš list da posao kojim se bavi nikako nije muški i da je takva klasifikacija „najveća glupost na svetu”.

– To nema nikakve veze sa polom, već sa estetikom, sposobnošću, mentalnom jačinom, naprosto sa umetničkim momentom – da li ste sposobni da budete direktor fotografije ili niste, kaže otresito.

Smejući se priznaje da su kolege ipak bile blagonaklone prema njoj još iz vremena studija pa tako nije morala baš ona da bude glavni rasvetljivač na klasi niti da nosi far. To su oni radili. Zauzvrat, Bojana je unosila tu svoju žensku energiju i lepo su sarađivali.

– I danas često čujem kako mi na setu kažu reditelji i producenti da je ta ženska energija fenomenalna, objašnjava.

Tri godine, odmah po završetku Akademije, Bojana je provela u ekipi „Survajvera”. Boravila je u Panami, na Filipinima, spavala u kampu bez struje i vode...

– Bili smo mladi, izdržljivi, ali i željni tog projekta. Tu sam bila snimatelj, zadužena za bjuti šotove. Snimala sam izlaske, zalaske sunca, ptice, prirodu... I imala sam zaduženje da budem na jednom izdvojenom malom ostrvu na kojem je bio samo jedan takmičar. To je bila varijanta kada vas izbace sa dva ostrva pa vas pošalju na treće, pusto, gde sam ga čekala ja. Bio je to ogroman projekat, vredan čitavo bogatstvo, za koji pošljete sto klinaca u Panamu skoro tri meseca. Ekipa od najmanje 150 ljudi bila je iz Argentine, Izraela, Bugarske, Srbije, sa Filipina... Uživali smo. Bila je to prava radna ekskurzija. Mislim da je za to potrebna mladalačka energija. Jer, tu su bile čitre, šumske buve koje vas jedu i koje ne vidite ali osetite ujed. Pa razne zmije, pacovi, slepi miševi, žabe... Ali, sve je to genijalno iskustvo, genijalan projekat kojeg više nema zbog čega mi je žao, kaže Bojana Andrić koja se iz Paname vratila tamo gde su je čekali novi izazovi. U Srbiju, u susret saradnji sa Danilom Bećkovićem sa kojim će snimiti nekoliko projekata.

– Cilj je bio da se napravi jedan sladak, komercijalan, zabavan film. „Mali Budo” je počeo da se radi kao kratki film, nije dobio u startu finansije, nije ni postojao scenario za dugometražni, pa smo snimili sa malim budžetom kratki film, a onda, kada se videlo koliki potencijal ima, dosnimili smo dugometražni. I Danilu Bećkoviću i meni je to bio debitantski dugometražni film i koliko god smo zbog toga bili stegnuti, zapravo smo bili jako opušteni. Kada si debitant malo ti je više dozvoljeno. Mnogo smo lepo radili taj film i zato je i ispao tako lep, smatra Bojana koja se potom kao direktor fotografije potpisala i za „Jesen samuraja” koji je, takođe, režirao Danilo Bećković.

Sada već uigrana ekipa dobila je veći budžet ali su i očekivanja porasla. Bile su to, kako kaže, slatke muke.

Između ova dva filmska projekta njih dvoje su zajedno radili i seriju „Andrija i Anđelka”.

Ali, film „Mali Budo” za Bojanu je imao posebno značenje. Tada je postala direktor fotografije i više se nije vratila fotografiji.

I nekako je sasvim logično bilo da sa suprugom, rediteljem Kostom Đorđevićem, snimi film „Reži” i to za 11 dana i 12.000 evra.

– Kosta je svoj prvi film radio bez mene, ja sam radila samo dodatnu fotografiju. Onda je on dobio ideju za film „Reži” i pošto nije bio preterano raspoložen da čeka sistem fondova i dobijanja novca, a njegov tata je jedan od naših najpoznatijih tonskih snimatelja Branko Đorđević, rekao je: „Čekaj, imam ženu direktora fotografije, tatu tonskog snimatelja, ja sam reditelj i imam dve genijalne glumice. Pa, snimićemo film bez para!” Sa njim smo išli u Holivud na jedan nezavisan festival, dobili smo jedno specijalno priznanje, pa smo išli na italijanski festival, potom na Pulski festival, pa u Vrnjačku Banju, u Niš, Sopot… Film, koji je premijeru imao na Festu, ima veoma bogat festivalski život, priča direktorka fotografije koja je veliko iskustvo stekla snimajući brojne epizode serije „Pogrešan čovek” i kojoj su, kako kaže, estetika, dramaturgija i kreativnost prioritet nad tehnikom koju koristi samo onoliko koliko joj je potrebno da izvede ono što je zamislila.

– Ne postoji pogrešan izbor. „Pogrešan čovek” je jedno od mojih najvećih iskustava i to zbog toga što nikada u životu nisam tako brzo radila u tako uređenom sistemu kao što je snimanje jedne TV sapunice gde smo za 160 dana snimili 180 epizoda. Sa tom serijom sam pokrila sve segmente i mnogo mi je drago što sam tu radila, kaže Bojana koja je od pre mesec dana počela da radi i u seriji „Ubice mog oca”.

– Počela sam od sredine četvrte sezone jer je Miloš Kodemo, koji je direktor fotografije od početka, počeo da radi sa Gagom Antonijevićem film o Jasenovcu. Jako sam se obradovala jer je to novo iskustvo i nova, dobro postavljena serija. Na meni je da nastavim taj njihov ples i vizuelni identitet serije, odnosno ono što je Kodemo postavio. Radila sam bezmalo mesec dana sa ekipom, uigrala sam se, to su ljudi koje već dosta dobro poznajem. Šta da vam kažem, snimali smo punom parom, kaže naša sagovornica.

Na jesen Bojana Andrić počinje da snima novu seriju, a u pripremi su i tri igrana filma.

– To su filmovi koji su manje-više već dobili finansiranje, jedan je Kostin film „Žal” koji ćemo opet zajedno raditi, a tu je i film Nenada Pavlovića „Trag divljači”, jedna od najvećih snimateljskih poslastica koju mogu da dobijem i, moram da priznam, jedva čekam da počnemo. Taj film mi je u ovom trenutku najveći izazov. Genijalan je scenario. Krimi priča sa mirisom sedamdesetih, priča Bojana priznajući da je više nego zadovoljna onim što je do sada postigla na profesionalnom planu.

– Volim ovo što radim. Snimanje je vrlo naporan posao i ako ga ne volite to je ubistvo, kaže Bojana Andrić.


Komentari0
a1a62
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Mozaik /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja