nedelja, 15.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 19:19

Grupa iz kafea Gorboa

U knjizi „Dubina slave” Irvinga Stouna kroz život Kamija Pisaroa, jednog od začetnika impresionizma, pratimo i ostale impresioniste koji su ostali istrajni u tome da daju nov pogled na umetnost
Autor: Gordana Popovićpetak, 23.08.2019. u 22:00
Камиј Писаро, „Сељанке с приткама за грашак” (Фото Г. Поповић)

Nekoliko slikara rekoše uglas: „Umetnost je glavna stvar. Kao hleb ili vino ili topao zimski kaput. Oni koji misle da je ona luksuz, imaju samo trunku mozga. Duša čoveka gladuje za umetnošću kao što želudac krči za hranom.” Ovo čitamo u knjizi „Dubina slave” Irvinga Stouna, koja prati život izvanrednog i plodnog slikara Kamija Pisaroa (1830–1903), jednog od začetnika impresionizma. Mada je Pisaro u središtu ove pripovesti, ispričane u dve knjige, koje je kod nas objavio „Vulkan” u prevodu Ljerke Radović, ona je i zadivljujuće svedočanstvo o umetnicima njegovog vremena kao što su Mone, Dega, Renoar, Mane, Sezan, Gogen, Van Gog, Bodler, Zola, s kojima je bio prijatelj i delio ljubav prema umetnosti. Svi ovi slikari, pisci, trgovci umetninama bili su važne figure francuske umetničke scene te epohe, a mnogima od njih je dobrodušni Pisaro pomagao da usavrše tehniku, mnoge primao u svoj dom...

„Odakle ta glad koja neke od nas tera da slikamo žestinom koja može da se uporedi samo s potrebom za vazduhom, hranom i vodom?”, pitao se mladi Pisaro, koji je inače rođen na Antilima, u mestu Šarlota Amalija, ali su ga roditelji školovali u Parizu, gde se ubrzo i cela porodica preselila. Odakle mu to, pitali su se i njegovi roditelji, ali s negodovanjem. Nikada nije bolovao, delovao je srećno, izgledalo je da voli svoju porodicu, odakle ta pobuna? Naročito je tvrdokorna bila majka Rahela, za koju umetnost nije bila profesija od koje muškarac može da izdržava porodicu i samim tim bila je nepoželjna. „Ni u porodici tvog oca ni u mojoj niko nije bio umetnik. Ti si svojevrstan izrod”, govorila mu je, prigovarala mu je i što se divi Balzaku, a na opasku njenog sina da je Balzak ostavio ogromno delo, odgovarala: „Ali proveo je život bežeći od dugova.”

Ipak, kad je prva njegova slika prihvaćena za izlaganje na salonu, svi su porodično išli na izložbu. No, osim slikarstva, mirni i mudri Pisaro pokazao se kao buntovnik i kad je reč o privatnom životu jer je za životnu saputnicu odabrao njihovu služavku Žili, koju njegova majka dugo nije želela da prihvati iako su ceo život proveli zajedno i imali mnogo dece. Otac ga je razbaštinio, ali je Pisaro to prihvatio kao sudbinu. Njegova majka je plakala „zbog tog nežnog sina koji blago govori, ali je čvrst kao planinski masiv u uverenju da je predodređen za slikara, da će celog života slikati britke i jedinstvene slike jednog sveta koji su uveliko zapostavili prethodni umetnici, slike koje će predstaviti jedan promenjeni i sveobuhvatni način viđenja svetlosti, boje, senke, treperave strukture u različito doba dana”.

Na stranicama ove knjige, izvrsnog biografa Stouna, pratimo omalovažavanje i siromaštvo impresionista koji su se, zato što su se javno suprotstavili konzervativnom Bozaru, dugo borili da bi postali priznati, doživljavajući u početku čak javno izrugivanje i kritike i publike. Još kao veoma mladi slikari, dok su još bili grupa Gorboa, kako su ih zvali po kafeu u kome su se sastajali, a kasnije grupa Batinjol, po kraju u kome su živeli, okusili su tegobu slikarske umetnosti od koje se, ukoliko nema prodaje slika, ne može preživeti. Stoun beleži kako se Gijomen žalio Pisarou: „Klod Mone ima tetku u Avru, Pol Sezan oca bankara u Eksu, Eduar Mane potiče iz bogate porodice. Tebe izdržava otac. Gijmet je bogat...” Dodaje i da samo on nema na koga da se osloni i da mu jedino dobitak na lutriji može omogućiti da se bavi slikarstvom.

Portret Kamija Pisaroa na izložbi “Pisaro u Eranjiju” u  pariskom muzeju Luksemburg 2017. (Foto EPA/Etienne Laurent)

Kasnije, pod stalnim teretom da mora ne samo da obezbedi novac za slikarski materijal i ramove već pre svega za izdržavanje porodice, Kamij se žalio jednom prijatelju: „Umetnost je stvar praznog želuca, praznog novčanika, nesrećnika i jadnika. Ne žalim sebe nego svoju porodicu. Ja sam ih gurnuo u blato. Kakva je to muka, nemate pojma.” Ali je ipak bio neumoran u lutanju selima tražeći motive za slikanje. Voleo je da slika polja, nebo, seljake kako rade, a naročito ga je inspirisala okolina Pontoaza. Tek mnogo kasnije slikao je pariske bulevare.

Njegovo prijateljstvo s Klodom Moneom i ostalim impresionistima prati se u knjizi od samog početka, otkako su se upoznali na slikarskoj akademiji. Mone i on bili su inicijatori prve izložbe impresionista u Parizu 1874. godine, ali je Kamij ostao istrajniji u godinama kada su mnogi bili spremni da odustanu od impresionističkih izložbi koje su redovno bile sasecane od strane kritike. Čak su i naziv „impresionisti” dobili po satiričnom članku koji je napisao Luj Liroj pod nazivom „Izložba impresionista”, u kojem ih je ismejao. Ipak, kad se u jednoj, kasnijoj fazi Pisaro okrenuo poentilizmu, svi su mu to zamerili.

Impresionisti su bili „povezani činjenicom da su nepoželjni, psovani buntovnici koji pokušavaju da prerade intencije slikarstva”, bio je to „grupni napor koji će jednog dana uroditi plodom”. Kamij Pisaro se pitao „zašto su oni banda, on i Mone, Sisli, Dega, Renoar, Sezan, Budin, Brakemon...”, kad su zapravo „predani ljudi, marljivi, pošteni u svojim pokušajima da postignu novu boju, poteze četkicom, svetlo istinske prirode i lepote zajedno”.

Pisaro je, kao i Klod Mone i ostali impresionisti, ipak doživeo priznanje u poznijim godinama. Posle naizmeničnih plodnih i sušnih godina kad je reč o prodaji slika, na kraju su one postigle veću cenu, te je mogao da kupi i kuću za svoju porodicu. Njegov obožavalac je bio i Roden, a Oktav Mirbo je povodom njegove izložbe 1892. godine napisao u „Figarou”: „Ne znam šta je lepše i dirljivije od gospodina Kamija Pisaroa, koji ispod svoje sede brade čuva mladalački zanos i koji, daleko od bučnih družina, žirija i gnusnih pakosti, slika vatreno kao i juče, slika najlepše, najznačajnije slike našeg doba.”

Njegovu istrajnost na tom putu, kao i doslednost ostalih impresionista možda je najbolje opisao zajedljivi Edgar Dega kada je govorio o njihovom kolegi Gijmetu, koji se odmetnuo iz njihovih redova: „On (Gijmet) želi Legiju časti! Malu crvenu traku u reveru. To je za njega važnije od dobrog slikanja. On jedino ne razume da će ta mala crvena traka istrunuti s njim u kovčegu. Samo je dobra umetnost večna.”


Komentari2
9ddf1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Ljubica Radovic
Pridružujem se čestitkama za članak! To je način da se slikarstvo i njegov značaj približe ljudima!
Sinisa Stojcic
Cestitam Gordani na divnom clanku

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja