Za Trnovu Petku, 8. avgusta, krenuli smo put manastira Dubrava, prelepog manastirskog kompleksa izniklog u potpunoj zlatiborskoj nedođiji, malo poznatoj turistima.
Prošli smo Zlatibor i produžili dalje. Putokaz nas usmerava ka skretanju udesno. Pred nama je 30 kilometara uskog i pristojnog puta, sa povremenim makadamom i ponekom rupom. Prolazimo kroz jedina dva sela: Jablanicu i Stublo. Na nepreglednim pašnjacima nema stoke. Ni ljudi... Ostali stari i tek po koje kompletno domaćinstvo. Od Stubla, bar desetak kilometara prema manastiru – nigde žive duše. Divljina, ali i divljenje za onoga ko je ovde sakrio biser pravoslavlja, daleko od svakog osvajača. Divlje i veličanstveno, istovremeno. Dočekuje nas igumanija – mati Teodora. Na Svetog Pantelejmona, slavu prvobitne crkvice manastira Dubrava, liturgija počinje u devet. Služe je sveštenici iz zlatiborskih crkava. Radni dan je i vernika je manje no što je bilo za drugu manastirsku slavu – Svetog Vasilija Ostroškog (više od hiljadu). Po registarskim tablicama da se zaključiti da gostiju ima iz cele Srbije. Najviše ih je iz Beograda i Užica. Po završetku liturgije sve goste služe kafom, vodom, a ispod šatora postavljena je bogata trpeza ljubavi, kako je ovde nazivaju. Oko tri stotine nas se okrepilo. U manastirskom dvorištu vri kao u košnici. Prijatelji manastira, iskušenice i one koje možda to uskoro i postanu, poslužuju, stoje na usluzi svima za bilo kakvu pomoć. I to je, zapravo, jedan od najlepših utisaka: oni koji vole Dubravu prenose tu ljubav na druge. I krug se širi. Osmesi i ljubav. Po podne sve je bilo rasklonjeno.
U manastiru Dubrava borave dve monahinje, mati Teodora, koja je i igumanija, i mati Anastazija, kao i četiri iskušenice: Gordana, Branislava, Ljiljana i Suzana. Njihov duhovnik je arhimandrit Danilo. Svaka monahinja ima svoja nedeljna zaduženja. Manastir ima malu ekonomiju koju čini 60 košnica pčela, 30 koza, ne zna se koliko kokošaka... Imaju i dve bašte, mada je zemlja neplodna i skoro da je i nema, jer je tlo puno kamenja. Ali zato cveća imaju mnogo. Vodom se snabdevaju iz nekoliko izvora i sprovedena je svuda. Sa strujom je već problem. Do najbližeg stuba sa strujom ima bar deset kilometara (možda i više). Za najosnovnije potrebe tokom sunčanog perioda koriste solarne panele, a zimi – agregat. Konak za goste, lepo uređen, sa modernim kupatilom, ima vodu, ali hladnu.
Gordana Janićijević Potpara
