ponedeljak, 18.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:02
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Gde sam ja to došao da živim

Pronašao sam dve lepe stvari u životu. Slobodu i samoću. U mojim klinačnim godinama to mi se činilo kao sreća. A i sada mi se ponekad čini kao uspeh.
Autor: Predrag Rudovićpetak, 16.08.2019. u 18:34
Фото Пиксабеј

Sa svakim gubitkom dobijaš po nešto. Čvrsto verujem u to. I ta mi je misao pravila društvo toga jutra. A negde iz dubina uma pridružila joj se vesela krilatica iz studentskih dana. ”Nije današnji dan presudan” - ponavljao bi moj prijatelj Zarča u danima kada bi se ispitni rokovi približavali ali nam se knjiga ne bi otvarala.

Kako lep dan može da počne na grozan način.

Jako zimsko sunce milovalo je grad na četiri jezera stvarajući iluziju lepog vremena po hladnoći a ja sam naslonjen na sto od ranog jutra morao da slušam blebetanje menadžera sa novim pritužbama na moje ne osmehivanje.

Desno mi je uho napola gluvo od detinjstva. I zato sam obraz naslonio na levi dlan i u zdravo uho neprimetno uvukao vrh kažiprsta.

Pričaj sada do mile volje prijatelju. Blebeći koliko hoćeš. Klimnuću ti povremeno glavom ako me ne mrzi. I ako možeš skrati, bolje je i za mene i za tebe.

Od svih svojih uspeha (a nema ih puno) najviše cenim svoju slobodu i mir.

Foto Piksabej

Nije meni nikakav problem da ponovo negde odem. Da nestanem. Da samo retkima ostavim neki kontakt, da samo malobrojnim prijateljima poverim gde sam. Ja to umem. Barem u tome sam iskusan. I barem u tome sam sličan i najgorim zločincima. Ne volim da ostavljam tragove.

Dušu bi ljudi dali da ostave traga iza sebe. Čudesa grade u nadi da će biti upamćeni. Grade piramide, grade zadužbine, grade tornjeve, kule, mostove, zidaju česme, podižu spomenike.

Dobijaju nagrade za životna dela, pišu tomove knjiga i na kraju sve to zaokruže sabranim delima. Osnivaju fondacije, poklanjaju ono što su na vreme pokrali i proglase se za humanitarce. Steknu ime i ugled. I sve to nadajući se da bi iza sebe mogli ostaviti neki trag.

Greška! Velika greška. Iza čoveka ne bi smelo da ostane ništa.

I ovako dovoljno dugo mučimo i sebe i druge, pa bi još da nas neko i pamti. I to još da nas pamti po našim lažima o sebi.

Ne. Treba ostaviti što više prostora za neke nove mučenike, za neke nove pokušaje.

Treba se igrati. Lakše čovek prođe kroz sve to ako život doživi kao igru.

Foto Piksabej

Eh, da sam bar bio talentovan za muziku, da sam barem naučio da sviram. Počeću da slušam klasičnu muziku. Valjda starim pa treptaji duše pronalaze razumevanje za to skakutanje po crno belim dirkama klavira. A i reči mi sve više smetaju. Ovako, čini mi se da slušam milion nijansi tišine.

Tišina tako ume da prija a ovaj menadžer nikako da prestane da blebeće.

Zašto li ljudi toliko blebeću kad je sve već rečeno. Možda je i dobro to što sam mi je jedno uho napola gluvo. Upola manje čujem blebetanja o vremenu, sportske komentare, političke prognoze, izveštačene pozdrave prodavaca propuštene kroz nakaradne osmehe.

Već odavno se pravim potpuno gluv na bilo kakve optužbe, opomene i dobronamerne savete.

Napola čujem i ovog mučenika kome sam toga jutra dopao šaka. A on baš neće ili ne ume da skrati. Mumlao je o važnosti osmeha na poslu, o nekoj babi čiji su krompirići bili hladni, o pijanoj budali koja je pala sa stolice a ja mu nisam pritrčao u pomoć....

Gde sam ja to došao da živim.

Život bi trebao da bude ples po dirkama u tišini. Da lepo možeš doživotno da kao mali dečak skakućeš po tim crno belim dirkama i da tim plesom izazivaš sudbinu.

Taman kada muzika dobije smisao i postane lagana, a ti iz inata opleteš nekoliko crnih dirki i sve ponovo ode u majčinu. Ali znaš da je to deo samo tebi suđene simfonije. I zato ne prestaješ nego u inat svima sviraš i dalje i nadaš se da će neko da te čuje i da zapleše.

Može da me bude bilo kada bilo gde. A opet, ne moram nigde ni da budem. Mogu lepo da se zavučem neko vreme u svoj mali svet, da se budim bez obaveza, da sebi kuvam kafe, da šetam po omiljenim parkovima, da otvaram sipam i ispijam sam i da svoje misli bacam na papir i stvaram priče koji niko neće čitati.

Foto Piksabej

Pronašao sam dve lepe stvari u životu. Slobodu i samoću. U mojim klinačkim godinama to mi se činilo kao sreća. A i sada mi se po nekad čini kao uspeh.

Jutro je odmicalo a menadžer je blebetanje privodio kraju.

- Jesmo li se razumeli? - upitao me je samouvereno.

- Stopostotno, odgovorih ja još uverljivije.

- U redu onda, vratimo se poslu, pokušao je da bude blaži i pomirljiviji.

- Naravno.

Sačekao sam da mi se izgubi iz vidokruga i oteturao se do šanka.

Sa gornje police dohvatio sam flašu „belvenija” odsedelog u buradima ruma i natočio sebi duplu. Sručio sam je u sebe i nasuo još jednu. Čekao sam da budem primećen ali menadžer je bio zaokupljen telefonskim pozivima.

Bio sam prinuđen da se prebacim na drugu stranu šanka. Seo sam na svoje omiljeno mesto i postavio flašu i čašu ispred sebe. Zanimalo me je koliko će vremena proteći.

Posle dvadesetak minuta i pet duplih čašica ispred mene se pojavila goropadna ljutita prikaza i razrogačenih očiju piljila je u mene.

- Šta to radiš, - dreknuo je u neverici.

- Nazdravljam slobodi, tiho sam mu uzvratio. Srećno ti bilo brate.

Iskapio sam čašu, ustao sa stolice i uputio se ka izlaznim vratima. „Nije ovaj dan presudan”, promrmljao sam na izlasku. Izgubio sam posao ali sam dobio slobodan dan. A nije bilo apsolutno nikoga kome bih morao da polažem račune.

Uostalom, sa svakim gubitkom dobiješ barem nešto. Čvrsto verujem u to!

 

Predrag Rudović

 

 

 

 

 

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini.Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 

 


Komentari70
97d67
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Pera
Dragi Gospodine Rudoviću. Pa najbolje bi bilo da ste Pisac. Svaka čast ulepšali ste mi veče. Samo napred. Pišite još. Pozdrav iz Nemačke...
punoime
Most si zaobisao al cupriju neces!
Dragan Pik-lon
@Milos,dok smo mi na zapadu otudjeni vi u zemlji ste napredni.Mi senlucimo u pabovima a vi na izborima...!!!
RM
Meni je prica lepa i poeticna. Razmisljanje o slobodi u danasnjem svetu. Ko je zaista slobodan da kad hoce iseta u lep dan? mi redovno zaposleni sa porodicama i kreditima, kucom, bastom, psom, ili ovako neko ko ume da voli i postuje svoju slobodu i svoju samocu
Dragan Pik-lon
Dvadeset godina kasnije,dosla su dva metalca(nasih gastarbajtera)u moj restoran da senluce .Pili su i pili do duboko u noc.Mada je kod mene bila obavezna vecera.Tako klasifikujete ljude na one koji su´´fini´veceraju i one koji su bucni i zele da piju u restoranu umesto u pabu.Tamo se ne mogu sporazumeti i ´´uzivati`´.Racun je bio 600 guldena.Tutnuli su mi u sahu hiljadarku.Posle nekoliko dana,jedan od njih je dosao sa zenom i decom(jeli i pili).Svadjao se zbog racuna od 80 fl.Jaran moze zena ne!
Miloš
Pa zna se sa kim se šenluči. Ipak ste vi tamo na Zapadu otuđeni.
Preporučujem 18

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja