Povreda kolena brusilicom, Ulica maršala Tolbuhina... – izgovara u dahu Miloš Stojanović, lekar u Hitnoj pomoći, dok u jednoj ruci drži motorolu, a u drugoj hemijsku olovku kojom zapisuje. Nismo ni trepnuli, a već smo se našli u ambulantnim kolima, ostavljajući za sobom dvorište Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć. Momke u crvenim uniformama, koji sede na drvenim klupama, brojna ambulanta kola i trag plavičaste svetlosti Zavoda zamenili su uredno poređani fiksatori, EKG aparati, kardiološka stolica, boce, setovi za porođaj... u kolima Hitne pomoći.

– Ovo je javna intervencija, tj. na otvorenom, a poziv koji smo primili spada u „žute” – objašnjava Stojanović, dok čekamo da se na semaforu promeni svetlo. Nisu bile upaljene sirene kako smo navikli u ovakvim situacijama, a grad je bio pust. Da je bio crveni poziv, a gužva u saobraćaju, pretpostavljamo da ne bismo čekali na crvenom svetlu na raskrsnici.

Kako nam objašnjavaju, kada zazvoni telefon u kol centru, prema kriterijumu hitnosti, poziv „dobija” svoju boju. Crveni poziv podrazumeva da ekipa na teren izlazi odmah. Pacijenti su bez svesti, obilno krvare, povređeni su u saobraćajnim nesrećama... Kada poziv dobije epitet „žuti”, to znači da lekar iz dispečerskog centra prvo pacijentu daje savet, malo kasnije proverava da li je došlo do poboljšanja stanja pacijenta, a onda se procenjuje da li da slobodna ekipa izađe na teren. Zelena boja se uglavnom odnosi na pozive građana koji traže savete ili žele da reše neke zdravstvene nedoumice.

– Dok ne stignemo na teren, ne znamo šta nas tamo čeka. Usplahireni i uplašeni za sebe ili svoje najbliže, ljudi ponekad stvari opišu drugačije. Bilo je i lažnih poziva – objašnjava Marinko Končarević, medicinski tehničar. Na pitanje može li se setiti najtežeg slučaja s kojim se sreo, Marinko, nasmejan i ljubazan, samo sleže ramenima.

– Bilo je svega. Imali smo slučaj da je na jednoj svadbi preminuo mladoženjin otac koji je bio dijabetičar. U slučaju da je pacijent u alkoholisanom stanju ili da se radi o narkomanima i psihijatrijskim bolesnicima s nama ide i policija zato što mogu biti agresivni. S njima imamo veoma dobru saradnju – kaže Končarević. Kad se dogodi teška saobraćajna nesreća, prema njegovim rečima, vrlo često ekipa Hitne pomoći stigne na teren pre policije i vatrogasaca. Lekari i tehničari ne mogu da oslobode povređene iz smrskane olupine, ali i tada se trude da pomognu na bilo koji način.

– Namestimo kragnu, ako je moguće, uradimo šta možemo – skromno kaže ovaj momak.

Vozilo se naglo zaustavlja, lekar i tehničar iskaču napolje, i s ulice uvode u vozilo povređenog sredovečnog muškarca. Dok mu u ambulantnim kolima čiste ranu, prolaznici zastaju, pokušavaju da provire i saznaju šta se desilo.

– Moraćete da idete na ušivanje – kaže lekar, a zatim u dogovoru s ekipom odlučuje da pacijenta prevezu u najbližu bolnicu i zaključuju da se ona nalazi u Zemunu.

Jedan od kolega povređenog čoveka nam objašnjava da je reč o radniku iz Vlasotinca i da se povredio dok je brusilicom obrađivao gvožđe.

– Prvo su neki klinci rekli da stavi duvan na ranu, kao da to nije ništa, ali srećom, nije ih poslušao i pozvali smo Hitnu. Meni su lekari iz Hitne tri puta spasili život, tri! Imam tri stenta, pa ti vidi! – priča nam, dok njihove kolege utrčavaju u automobile s kragujevačkim i novosadskim registarskim tablicama u nameri da prate vozilo Hitne pomoći.

Zoran i Marinko pakuju opremu, umiruju pacijenta, a mi uspevamo da ukrademo lekaru nekoliko minuta. Pitamo ga kada mu je bilo najteže, može li ekipa iz Hitne da živi kao „sav ostali svet” kad se smena završi...

– Radim ovaj posao 10 godina. Postoje pozivi koje neću zaboraviti dok sam živ i oni koje sam zaboravio posle dva meseca – odgovara, a potom ulazi u kola i sa svojim timom odlazi u noć.

Ljudima je nekada potrebna samo topla reč

Ispred jedne od malobrojnih kapija koje su tokom čitavog dana i noći otvorene za sve koji imaju neku muku, dočekala nas je Gordana Todorović, koordinator Hitne pomoći.

Kada se nešto desi, kako kaže, ljudi prvo pohrle u Hitnu pomoć. Visok pritisak, povrede, ujedi krpelja, hronične tegobe...

– Trudimo se svima da pomognemo i sve da zbrinemo. Nekad pozivi koje primimo nisu sasvim zdravstvene prirode, recimo, čovek se žali na nesanicu i pita zašto ne može da zaspi... Ljudima je nekada potrebna samo topla reč – kaže. Ona objašnjava i da pacijenti s vrlo ozbiljnim povredama nekada izgube vreme na poziv ili dolazak u Hitnu pomoć, umesto da odmah odu u Urgentni centar.

– Ali nije ovde sve tako crno. Ima i veselih događaja: u ambulantnim kolima rađaju se i bebe – kaže s osmehom.