ponedeljak, 18.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:02
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Londonska pravila za dođoše

Svi moji poznanici koji su se odselili u London tamo su i ostali. Zaradili su mnogo novca, pronašli pristojan smeštaj, ali niko od njih nije osnovao porodicu. Katarina iz Poljske i Andrea sa Barbadosa žive same i imaju po dve mačke, a Raid iz Iraka se razveo i sada živi sa roditeljima. Svi su potvrdili da se u Londonu previše radi i da ne ostaje dovoljno vremena za privatni život.
Autor: Nataša Jevtovićpetak, 02.08.2019. u 15:19
Фото Пиксабеј

U aprilu prošle godine, verenik i ja odlučismo da se preselimo iz Pariza u London, da tamo pronađemo posao i da se malo udaljimo od naše svakodnevice. Ranije smo već dolazili u London na vikend, u prelepi Padington gde se rodio princ Hari, ali nam ovog puta finansijska sredstva nisu dozvoljavala da se tu smestimo na duže vreme.

Odabrali smo jedan hostel u kvartu „Šeperds buš”, koji se u prevodu zove „Čobanski žbun”, nedaleko od Noting Hila. Imao je prelepu recepciju sa barom i Česterfildovim kožnim kaučima za uživanje.

U hostelu smo delili sobu sa još četvoro mladih ljudi, među kojima nije bio nijedan turista. Svi su došli u britansku prestonicu da pronađu posao i da se tu nastane. Saul iz Španije je inženjer, Leonardo iz Brazila je diplomirao marketing, Čimeze iz Nigerije je završio finansije a Boni iz Pariza strane jezike.

Foto Piksabej

Većina je pronašla posao za manje od nedelju dana, jedino je bilo komplikovano otvoriti bankovni račun bez mesta stanovanja. Mnogi su ga otvorili u banci „Monese” na internetu za koju nije trebala kućna adresa, a kartice su im dostavljene u jednoj radnji u tržnom centru. Jedini problem je bio taj što se na takav račun nije moglo ostaviti više od minimalca.

U tih prvih nekoliko dana, svi smo se obratili Centru za zapošljavanje, gde smo saznali da je britanski CV mnogo detaljniji od francuskog i da nikada nema fotografiju. Tu smo zakazali sastanak da dobijemo broj socijalnog osiguranja, bez kojega se ne može dobiti legalan posao. Međutim, pragmatični Britanci vas, ipak, zaposle i dopuste vam da ga zatražite tokom prvog meseca nakon što ste stupili u radni odnos, za slučaj da se neko pogrešno raspitao ili je prebrzo pronašao posao.

Bilo je potrebno nekoliko dana da se steknu refleksi kako se prelazi ulica, jer ljudi voze sa pogrešne strane a ogromni dvospratni autobusi odjednom niotkud jurnu na vas. Dok smo se tako divili ogromnom broju luksuznih automobila koji su jeftiniji nego u drugim zemljama – čak smo videli loše obučenog Indusa kako izlazi iz „Be-Em-Ve”-a a leptir vratima – priđe nam neki čovek i poče da ćaska sa nama. Bio je kuvar rodom iz Alžira koji se pre dvadeset godina nastanio u Londonu, nakon što je dvadeset godina živeo u Parizu. Upitali smo ga koji mu se grad više dopao, iz današnje perspektive.

Londonske ulice (Foto N.J.)

„Znate, nikad nisam navikao da vozim sa leve strane i nikada nisam uspeo da se sprijateljim ni sa jednim Englezom. Mislim da su Francuzi mnogo društveniji i otvoreniji, dok se Englezi radije drže na distanci i puštaju imigrante da žive u zatvorenim zajednicama bez ikakve šanse da se uklope.“

„Dakle, čuvena britanska tolerancija je u stvari ravnodušnost?“ – upitah ga ja.

„Da, Francuzi bolje znaju kako da žive zajedno. Nekako je ta zemlja zaživela u meni, volim njenu kulturu, njenu kuhinju, njen način razmišljanja i življenja,“ objasnio je on, mašući nekom tikvicom koju je kupio za večeru kao neki dirigent orkestra. „Onaj ko je živeo u Francuskoj, on se zauvek promeni, jer ga obeleži elegancija.“

A onda nam je punih sat vremena objašnjavao kako se pravi zečetina u senfu i mozak sa peršunom, sa takvom preciznošću i bogatstvom izraza da smo osetili ukus i aromu, tu na trotoaru ulice Aksbridž.

Odmah sam se upisala u biblioteku i dobila člansku karticu sa kojom su se mogle pozajmljivati knjige u celom zapadnom Londonu. Posetila sam tri najbliže biblioteke, ali sam u svakoj stekla isti utisak. Za razliku od Pariza, gde vam je na raspolaganju bogat izbor knjiga iz svih oblasti, ovde su se jedino mogli naći bestseleri i kriminalni romani, te poneka stručna knjiga o finansijama, muzici ili kuvanju. Skoro ništa o politici, međunarodnim odnosima ili aktuelnostima. Nakon čitavog sata razgledanja, pozajmila sam biografiju grupe „Gans en` Rouzis”.

Foto N. Jevtović

Kasnije sam posetila biblioteku Instituta Age Kana u kojoj su se nalazila veoma vredna i retka dela, među kojima i kopija Aviceninih dela koja vredi 13.000 funti, ali se do tih boljih knjiga ne može doći besplatno nego uz skupu članarinu, ili ako ste student univerziteta Age Kana.

U roku od nedelju dana smo iznajmili sobu u kvartu Vajt Siti, u prevodu Beo-grad, pored sedišta televizije Bi-Bi-Si. Bila je potpuno nova, imala je oko četrnaest kvadratnih metara i kupatilo u hodniku, a koštala nas je sedamsto funti mesečno i sedamsto funti garancije. Kupili smo posteljinu i posuđe, a onda otišli da napunimo frižider i primetili da je hrana mnogo jeftinija nego u Francuskoj. Biće da je zbog nižih poreza.

Međutim, ta jeftinija hrana bila je ujedno i mnogo lošijeg kvaliteta i počeli smo da se gojimo. Upitala sam druge imigrante da li su i oni stekli sličan utisak, i svi su potvrdili da je hrana mnogo kaloričnija u Engleskoj nego kod kuće.

Pošto smo tek stigli, poslodavci su nam nudili francuske plate, računajući da još ne poznajemo našu tržišnu vrednost. Smatrali su nas kao imigrante iz Evrope, tako da nam je to sve više smetalo.

Verenik je pronašao posao u jednom restoranu, a onda ga napustio zato što su mu rekli da će ga plaćati na crno. Meni su ponudili legalan posao u jednoj japanskoj banci, ali za onu istu platu koju sam imala u Parizu, gde je život dvaput jeftiniji, tako da nisam prihvatila ponudu.

Mislili smo da je svaki početak težak i da je normalno početi od nule kada se negde emigrira. Primetila sam da su svi moji poznanici koji su se odselili u London tamo i ostali. Zaradili su mnogo novca i uspeli da pronađu pristojan smeštaj, ali niko od njih nije osnovao porodicu. Izašla sam na kafu sa njih troje i razmenili smo iskustva. Katarina iz Poljske i Andrea sa Barbadosa žive same i imaju po dve mačke, a Raid iz Iraka se razveo i sada živi sa roditeljima. Svi su potvrdili da se u Londonu previše radi i da ne ostaje dovoljno vremena za privatni život.

Onda je došao mesec maj, ali još uvek nismo mogli da odložimo zimsku odeću jer nam je bilo jako hladno. Primetili smo da radijatori ne rade i požalili se gazdi, a on nam je odgovorio da se greje samo dva sata dnevno, jednom ujutro i jednom uveče, jer „u Engleskoj energija nije tako jeftina kao kod vas u Francuskoj.”

Parking za bicikle u Londonu (Foto N. J.)

Tako da smo odlučili da se vratimo u hostel jer je makar bilo bolje grejanje. Neko je nekad rekao da je domovina tamo gde ti je najtoplije.

Po povratku u hostel smo upoznali jednu Saru iz Bretanje, koja je radila kao profesor francuskog u Dablinu i došla u London na godišnji odmor. Dok nam je tako pričala koliko je lepa priroda u Irskoj, zapalila je cigaretu tako elegantnim pokretom ruke da me je podsetila na neko umetničko delo. Njena urođena francuska elegancija nas je podsetila na lepotu života u Parizu, koja nam je nedostajala kad god vidimo Engleskinje sa tirkiznom ili roze kosom kako se teturaju po ulici nakon što kasno uveče izađu iz paba.

Malo kasnije, Boni je otišla u Izrael i tamo se zaposlila na nekom kibucu. Saul iz Španije je otišao u Australiju i tamo našao posao. Neki dan ga videh na Instagramu kako se vozi na posao noseći peraja na nogama, tako da verovatno radi negde blizu plaže.

A mi smo se vratili u Pariz, gde smo pronašli nove poslove i gde smo i danas. Sanjamo da opet odemo negde gde ima mnogo posla i gde je lepše vreme, možda na Floridu, ili u Kaliforniju.

 

Nataša Jevtović, Pariz

 

 

 

 

 

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”.
Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili.
Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini.Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna?
Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 

 


Komentari35
f0243
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Pera
Mićo nije lepo da nekome kažeš da je otišao kao Šanker. I to je za Ljude i ne znaš kakva je muka tog Čoveka naterala tamo da ode. Za Miću "Najbolje je kada kuva Keva"....
Pera
Mićo svaka čast na Komentaru. Nisi ti živeo u Getou na Zapadu pa i ne znaš. Ja videh više gladnih na Zapadu nego u Srbiji. Ne znam možda grešim, možda sam slep...
Бранислав Станојловић
Шта ти дођоши знају о Лондону? Овде сам већ скоро пола века и све је ишло глатко. Дипломе су признате, посао на универзитету је добро текао, поседовао сам кућу 100% у 40им годинама, подигао 2 породице... Дивче!
Banet
Odeš u London ili Pariz, nisi nikakav vrhunski stručnjak ni u čemu i očekuješ nešto specijalno.
Мићо
Питам се питам...која је поента чланка? "Јао, Лондон је бљак, Париз је фуј, пробаћемо Флориду. Ево, баш се Хуан јавио из Аустралије. Каже да му је баш супер". Поента? Да мало још више грчите стомаке људима у Србији, који не знају шта ће од муке? Стварно је срамота. Као они хип хопери што машу доларима и кезе се дијамантским зубима, пред натодом који у беди у гетоима живи. Ако имате нешто вредно писања, пишите. Поздрав од неког ко је и на истоку и на западу био, и то не као шанкер.
Мићо
Александра, биће да ти ниси МЕНЕ разумела. Ја нисам намеру ама наш уопште да коментсришем ЖИВОТ на западу. А и како би ти контала шта сам написао, кад си вероватно само прву реченицу прочитала. Какву завист помињеш, мајко рођена?! Шта је теби идеал, живети на западу? Честитам, ево ја сам на северноамеричком континенту. Ала лају људи, сачувај и саклони. Само нек се објави, а? Туга..
Preporučujem 18
Aleksandra
Poenta clanka je da u inostrantsvu nije sve super. Ima i losih stvari koje recimo u Srbiji nema. Imas hladne i ravnodusne ljdue, koje bas briga ko im je sused i da li je ziv. Ali od tvoje zavisti nisi uspeo da razumes poentu clanka...
Preporučujem 20

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja