utorak, 22.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:19

Filmska odiseja srpskog Vinetua

Već decenijama Gojko Mitić je jedna od najvećih zvezda nemačke kinematografije, igrao je u mnogim vestern filmovima, TV serijama, pozorištu, postigao je neverovatan uspeh, a tek ove godine snimio je svoj prvi srpski film – „Balkanska međa”. Dobitnik je nagrade za životno delo na Festivalu sportskog filma na Zlatiboru
Autor: Ljiljana Petrovićsubota, 27.07.2019. u 11:00

Gojko Mitić, pet slova u imenu, isto toliko u prezimenu i velika a malo poznata filmska biografija! Nastavnik fizičkog vaspitanja i glumac čije su filmove gledali (i gledaju) milioni ljudi, pevač i šoumen čiji su TV programi praznili ulice Istočne Nemačke. Više godina njegov Vinetu je bio najpopularniji filmski lik u Rusiji i Bugarskoj. Na putu od Leskovca do svetske slave nikada nije zastao, ni danas.

Sreli smo se na Zlatiboru, na međunarodnom Festivalu sportskog filma, gde je dobio nagradu za životno delo. Vidno uzbuđen, rekao nam je: – Osećam se kao dete koje su roditelji pronašli.

Zašto?

Već decenijama Mitić je jedna od najvećih zvezda nemačke kinematografije, igrao je u mnogim nemačkim vestern filmovima, TV serijama, pozorištu, postigao je neverovatan uspeh, a tek ove godine snimio je prvi srpski film – „Balkanska međa”.

Berlinska televizija ga je 2004. godine uvrstila na listu 300 ličnosti koje su obeležile nemačku istoriju, dok su astronomi jedan asteroid nazvali po njemu.

Ljuti suprug jedne Bugarke
Kao mladić bavio se: gimnastikom, fudbalom, veslanjem, džudom i mačevanjem. Gde god se pojavljivao, privlačio je pažnju.U kratkoj filmskoj najavi na Filmskom festivalu sportskog filma svi gosti su se nasmejali izjavama njegovih obožavatelja. Jedna Bugarka je bila zaljubljena u Gojka Mitića i držala je njegov poster na zidu. Suprug je u njenom odsustvu uzeo crni flomaster i precrtao  mu   lice. Više nisu u braku, a žena je u međuvremenu upoznala Gojka Mitića, fotografisala se sa njim i sliku poslala bivšem suprugu.

– Moja filmska odiseja počela je davnih šezdesetih godina, sasvim slučajno – kaže Gojko Mitić. – Jednog dana došao je na DIF, gde sam studirao, asistent snimatelja nekog filma i rekao: „Potrebno nam je deset momaka koji znaju da jašu i mačuju. Dobro plaćamo.” Rekoh – super! Za studente to je bio dobar džeparac. I krenem na snimanje. Upita me reditelj: „Znate da jašete?” Znam. Ličio sam na glavnog glumca i ponude mi da ga dubliram. Nema problema, rekoh. Dali su mi kostim, obukao sam ga. Zamislite, u desnoj ruci nosim dugačko koplje, u levoj veliki štit i samo sa dva prsta držim dizgine i kontrolišem konja. U punom galopu, a za mnom jure dve stotine konjanika. To je bio moj prvi susret s kamerom. Zapazili su me asistenti režije i počeli da mi daju manje uloge. U „Čiča Tominoj kolibi”, snimanoj u Narodnom pozorištu u Beogradu, ja sam bio atentator na Linkolna. Trebalo je da uđem u ložu i pucam na Linkolna, spustim se brzo niz zavesu dole i pobegnem preko pozornice. Znate za onaj prostor gde muzičari sede, ja pogledam i tu se zabrinem i obratim se reditelju: „Pa, čekajte, zavesa nezgodno pada, mogu da se povredim. Da li mogu da skočim sa lože direktno na pozornicu?” To je stvarno bilo visoko. A on mene pita da li ja to mogu. Odgovorim potvrdno i uradim tako, skočim!  Kada sam nedavno dobio „Zlatnu značku”, sedim na pozornici s ostalim dobitnicima i gledam u ložu, pitam se: Da li sam stvarno odozgo skočio? Samom sebi ne verujem da sam uradio tu ludost!...

Snimio je tri filma sa Nemcima po delima Karla Maja. Bili su vrlo popularni i tek u trećem filmu dobio jednu od glavnih uloga. Posle uspešne premijere u Štutgartu, producenti su doneli odluku da produže franšizu. Ulogu slavnog Vinetua su dodelili francuskom glumcu Pjeru Brisu.

Telefonski poziv

– Bila je zima, krenuo sam na skijanje, izlazim iz kuće, sa torbama. Stanovao sam na Crvenom krstu i čujem da zvoni telefon. Da idem – da ne idem, vratim se i podignem slušalicu. S druge strane, sekretarica iz „Jugoslavija filma”: „Hvala Bogu, našla sam vas. Vi morate odmah da dođete. Producenti DEFA studija su ovde. Videli su vaše fotografije iz filma o Indijancima.” Zahvalim na pozivu, vratim torbe i odem do kancelarije „Jugoslavije filma” u Knez Mihailovoj ulici. Pitaju me da li znam da jašem. Odgovorim im na nemačkom, kao duhovito: „Pa, mogu da se držim na konju da ne padnem.” A oni se iznenade što govorim nemački... Učio sam ga u gimnaziji. Snimao sam filmove sa Nemcima, razumem šta kažete, tako im odgovorim. Njihovo „odlično” je značilo dogovor. Jedan čovek je uzeo čašicu rakije i podigao je: „Za Tokej Ito!” Pojma nisam imao šta to znači. A oni su, u stvari, bili srećni, jer to je bila jedna od glavnih uloga. „Bosna film” je davala usluge za „Sinove Velike medvedice”, koji se snimao po romanu nemačke književnice Lizelot Velskof Henrih. Ona je bila, inače, istoričar i profesor na Berlinskom univerzitetu, živela je s Indijancima. Tokej Ito je istorijska ličnost i o njemu je napisano šest romana. Zamislite 17 miliona stanovnika Istočne Nemačke, a 11 miliona je gledalo film. To je neverovatno. Dolazim kući s premijere, zove me producent i kaže: „Nemojte ništa da primate drugo, mi snimamo ponovo film.” Tako sam postao najpoznatiji Indijanac u istočnom bloku, Istočnoj Nemačkoj, Rusiji i Bugarskoj. Ja sam u ovom žanru snimio 12 filmova: „Blago indijanskog rezervata”, „Velika zmija”, „Apači”, „Osceola”, „Među jastrebovima”, „Vinetu 2”, „Vinetu: mit je živ”, „Čingačkuka”...

Sećanja duga pola veka naviru...

Snimao je on i televizijske serije, najpoznatije su „Arhiv smrti”, „Front bez milosti”, „Tajne iz Anda”, „Viza za Kantros”. Jednom mu se desilo da je putovao za Jugoslaviju, bilo je kasno, a na mađarskoj granici nema putnika, rampa zatvorena. Strpljivo čeka, konačno izlazi neki čovek, ljut zbog „uznemiravanja”. Uzima mu pasoš, gleda i ode.

Ršumović i Kru Indijanci
Napravio je ce-de, sa indijanskim mudrostima. Nazvao ga je „Šta je život”.– Za Indijance život je bljesak   svica u noći;   izdah jednog bizona zimi; senka koja klizi po travi i gubi se u zalasku sunca... Na Zlatiboru sam sreo Ljubivoja Ršumovića, i od njega čuo izreke Kru Indijanaca... Kada bude poslednje drvo posečeno, kada poslednja reka bude zatrovana, kada bude poslednja riba uhvaćena, onda ćete da primetite da novac ne možete jesti...

– Mislim u sebi šta li će sada biti? Kad ono – izlazi grupa carinika, cela smena i jedan od njih kaže: „Mi vas baš sada gledamo!” Podelim im autograme i odem. Mene je publika tako lepo prihvatila. Ono što sam ja doživeo, to ne može da se kupi. Sećam se, jednom ulazimo u jedan nemački grad, a meštani razvili transparent na ulazu grada: „Mi pozdravljamo našeg Gojka”. Jel’ to možete da kupite? To je doživljaj. U životu nije sve novac. U Rusiji mi se dešavalo da me ljudi zaustavljaju na ulici i govore: Hvala ti za uzbudljivo detinjstvo. Šta možeš da dobiješ više?! Kada sam bio sa Indijancima, pokazao sam im dva filma, a meni kaže poglavica-vrač na rastanku: „Ti si mi vratio moj ponos.” Junak koga sam ja igrao borio se za prava Indijanaca.

Priča nam o dešavanjima u vreme Divljeg zapada...

– To je bio evropski rat na tlu Amerike. Sa severa su dolazili Francuzi, sa juga nadirali Španci, a Englezi su već bili tu. Svi su zauzimali deo teritorije za sebe. Svako je pokušavao da pojedina indijanska plemena zadrži za sebe da se na njihovoj strani bore. I zato su Indijanci uvek bili izigrani. Taj narod je gotovo uništen. Evropljani su donosili bolesti tamo, a njihov organizam nije mogao da se brani. Englezi su Indijancima davali zaražena ćebad, sa boginjama, kao poklon.

Susret sa Belim poglavicom

Susreo se sa Indijancima dva puta u Sijetlu. Dobio je pismo Belog poglavice i čuva ga. Razmišljao je dok je snimao filmove – kako bi Indijanci reagovali. Svi korišćeni podaci su istorijski tačni. Obično pobednik piše istoriju, a oni su ih snimali po istinitim događajima. Čak se odvažio da i sam napiše scenario za film „Apači”.

Uz mnogobrojne uspehe i prijateljstva, Gojko Mitić je ostao skroman, neposredan i autentično „naš čovek”.

– Napravio sam sebi kuću u Berlinu, pored reke. Svakog jutra plivam, pa doručkujem. Ljudi me vole. Na mojoj kapiji ne stoji ništa, nema imena, broja. Ne smem da kažem ni telefon, ni adresu. Ne bih imao mira. Vinetua sam igrao u pozorištu kraj Hamburga, gde dođe osam hiljada gledalaca. Odigrao sam 1.024 predstave kao Vinetu. Svake godine je rađena nova predstava. Srećem oca i sina, i čujem kako otac objašnjava sinu: „Ja sam bio kao ti kada su se pojavili ovi filmovi. I sad hoću da ih ti vidiš.” Danas se u Nemačkoj snimaju filmovi, ali nemaju mnogo gledalaca. Kriza. Film se gleda u papučama. Omladina samo gleda u svoj  mobilni telefon , sede jedan pored drugog i dopisuju se.  Da  nisam digao slušalicu kada me je zvala sekretarica iz „Jugoslavija filma”, sve što sam vam pričao ne bi se desilo. Uspeh me nije promenio. Ostao sam Gojko. Nisam menjao ime… Mogao sam da budem Georg. Jednom su me    pogrešno  potpisali na špici filma. Odmah sam tražio da se ispravi. Volim svoje selo Strojkovce i drago mi je da su me se setili u Srbiji. Mlada rediteljka Marija Žižović o meni snima dokumentarni film. Nikome to do sada nisam dozvolio – rekao je Gojko Mitić.


Komentari4
4c7cc
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Beogradjanin Schwabenländle
У западном делу Немачке, нико за њега чуо није. Видели смо један једини филм са њим у једном вестерну, само терени, гардероба, колтови и винчестрке су били мучење за очи. Жао ми је човека, он за то није био крив.
Dragan Pik-lon
General Mladic ima na svojoj ruci srebrni prsten Kocisa,najveceg indijanskog poglavice svih vremena.Ponosim se time sto sam poklonio ovaj prsten najvecem srpskom vojskovodji koji je tik uz rame Vojvodi Zivojinu Misicu....!!!
Jaroslav Streljcov
Gojko je legenda! Mnogo nega volim!
Sotir Gardačić
Zanimljivo da su u Istočnom bloku bili popularni filmovi o indijancima a u Zapadnom o kaubojcima. U Jugi je bio broj jedan Dzon Vejn pa dolazim do zakljucka kojom smo kulturi pripadali.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Mozaik /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja