Četvrtog jula, na Dan državnosti SAD i nekadašnji Dan borca – državni praznik bivše SFRJ, u londonskom predgrađu Vimbldon odigran je meč između Španca sa Majorke Rafaela Nadala i Australijanca grčkog porekla Nika Kiriosa.
Pred petnaestak hiljada gledalaca na centralnom stadionu, mlađi teniser Nik Kirios, nesporan sportski talenat, održao je lekciju o moralu i pravdi, ne samo neobjektivnoj londonskoj publici, nego i svim gledaocima pored malih ekrana, kao i organizatorima turnira u Vimbldonu i čelnicima teniskih klubova, organizacija i udruženja širom planete. Možda je to, u prevelikoj želji za jednake uslove, učinio nezgrapno i nedostojanstveno, ali sudija u meču nije zaslužio ništa bolje. U jednom trenutku, kada je sudija izricao opomenu Kiriosu, pomislio sam na našeg Novaka i koliko je u svojoj karijeri pretrpeo nepravdi (i od sudija i od organizatora turnira i od belosvetskih gledalaca), a trpi ih, boga mi, i dan danas.
Sa zadovoljstvom sam propratio poen kada je, ispravljajući sudijsku grešku, upozorio Nadala da traži proveru „sokolovog oka”, kao i kada je više puta nemuštim teniserskim jezikom čestitao Nadalu na uspešno odigranom i osvojenom poenu. Neka mu primer, pre svih, bude Novak, koji je odavno poznat po svojoj korektnosti, pa protivnici, pre nego što zatraže pomoć „sokolovog oka” i sudije, proveravaju pitajući Novaka da li je loptica „kačila” liniju ili ne.
Sve u svemu, jedno divno sportsko predvečerje, nabijeno emocijama oba tenisera, umalo nije pokvario sudija.
Još (meni je 73 godine) se često pitam zašto neke sudije, ne samo u tenisu, već i u drugim sportovima (ponekad, po svaku cenu), žele da budu u prvom planu i ne mogu da shvate da jednom asu kakav je Nadal nije potrebna njihova pomoć.
Na kraju krajeva, ni u sportu, a ni u drugim segmentima društva, ne može jedan aršin da bude za tzv. autoritete, a drugi za tzv. autsajdere. Takvo shvatanje sporta i sportskog morala duboko me vređa.
Darko B. Šuković
