ponedeljak, 16.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 14:22

Distopija je poslednji bedem zdravlja

Godinama je antiutopija jedan od glavnih trendova svetske literature, ali ne i kod nas
Autor: Marina Vulićevićutorak, 02.07.2019. u 08:29
Миомир Петровић и Горан Скробоња (Фото Лагуна)

Društvo koje je u toj meri okorelo u totalitarizmu, nečovečnosti, ekološkoj katastrofi i svakoj vrsti jednoumlja da je zastrašujuće i nepoželjno za život, to je literarna distopija – beznadni pogled u budućnost, kao potpuna suprotnost utopiji – idealnom društvenom ustrojstvu o kojem je u 16. veku pisao Tomas Mor. Danas, kao i godinama unazad, pisci prevashodno engleskog govornog područja daju izraz antiutopijama. Po rečima književnice Erike Vagner, pritisak života 21. veka ovaj tip narativa preveo je u mejnstrim, sa žanrovskih top-lista fantastike i naučne fantastike.

Posle kultnih knjiga ove umetničke forme, sadržaja nadziranja i potkazivanja iz Orvelove „1984”, izopačenog klasnog ustrojstva modifikovanih ljudi u Hakslijevom „Vrlom novom svetu” ili spaljenih knjiga u „Farenhajtu 451” Reja Bredberija, može se zaključiti da pisci predviđaju budućnost užasnuti pravcima kojima se čovečanstvo kreće, imajući i eshatološke vizije o kraju sveta. Literarne liste poslednjih godina prepune su fikcije koja prikazuje budućnost posle nuklearne i ekološke katastrofe, različitih virusa, svet u nedostatku hrane i struje, klasnih uređenja gde reč vode prvorođena deca i lažni proroci. Ričard Metison je još 1954. godine u romanu „Ja sam legenda” svog poslednjeg čoveka Roberta Nevila prepustio borbi sa vampirima, a romani i serije poput „Soja” (The Strain) Giljerma del Tora i Čaka Hogana i „The Living Dead” Džona Džozefa Adamsa tematizuju svet vampira i zombija kao svojevrsnu viziju mutacija čovečnosti, otelotvorenje straha zapadne civilizacije.

Aktuelna je i tema upotrebe čoveka u budućnosti, a motiv ljudi koji se rađaju i žive samo kao donori organa za bogate bio je zastupljen u romanu „Rezerve” Majkla Maršala Smita, kao i nobelovca Kazua Išigura u knjizi „Ne daj mi nikada da odem”.

Posebno, su, međutim, privlačne političke distopije. Nedavno je „Službeni glasnik” objavio roman Sinklera Luisa „To je ovde nemoguće”, distopijsku viziju, nastalu 1935. godine, o uspostavljanju diktature u SAD, po uzoru na Hitlerov totalitarizam. Izdavač je naglasio da je to roman koji je „pre osamdeset godina predvideo današnju Ameriku”. Jedan od najupečatljivijih primera ovog izraza danas je „Sluškinjina priča” Margaret Atvud, iz 1985. godine, koja odslikava vekovni ženski bes protiv patrijarhata. Dok gledamo treću sezonu istoimene serije, očekujemo nastavak knjige nazvan „The Testaments”, najavljen za 10. septembar. Po rečima Margaret Atvud, novi roman inspirisan je pitanjima o ustrojstvu totalitarnog Gileada, ali i svetom koji nas okružuje. Barak Obama posebno je cenio knjigu „The Power” Naomi Alderman, u čijem fokusu je mlada žena čije ruke proizvode elektricitet i čija moć menja političku i religijsku društvenu dinamiku.

Govoreći o distopijama za naš list, pisac i prevodilac Goran Skrobonja ukazuje na to da društvenim mrežama već duže vreme kruži duhoviti „mim”, koji je istovremeno sasvim istinit i na jednostavan način komentariše trenutno stanje ljudske civilizacije na planeti.

– Taj „mim” se sastoji od fotografije Džordža Orvela i natpisa sa njegovim navodnim komentarom: „Ja sam 1984. napisao kao upozorenje, a ne kao priručnik!”. Dakle, danas je stvarnost zaista nalik na ono što su pre toliko decenija pisali Zamjatin, Haksli i Orvel, i nimalo ne čudi što je – u odnosu na vreme kada su nastajali romani „Mi”, „Vrli novi svet” i „1984” – distopijskih dela u svetskoj književnosti sve više. To je reakcija na društvo koje pisci vide oko sebe, a pošto se distopija obično definiše kao „zamišljeni svet u kojem su do maksimuma dovedene loše strane današnje civilizacije”, čini se da svi nekako, sa dubokom nelagodom, osećamo da je čovečanstvo zaista samo na korak od tako zamišljene sumorne budućnosti – smatra Skrobonja, dodajući:

– Meni je posebno zanimljiva činjenica da je od ova tri distopijska klasika koje sam pomenuo najdalekovidiji zapravo bio Hakslijev roman. Zamišljen prvobitno kao parodiranje Velsovih utopijskih knjiga „Moderna utopija” i „Ljudi kao bogovi”, koje optimistično prikazuju budućnost čovečanstva, on govori o svetu kojim vlada tehnologija usmerena na suzbijanje slobode tako što ljudima nudi rekreativnu drogu (soma), promiskuitet i lako dostupne medijske sadržaje, a ovi sve to dragovoljno prihvataju, i to neodoljivo podseća na ono sa čime se suočavamo danas. Tehnološka revolucija odavno je, čini mi se, prevazišla spori hod ljudske evolucije, i svako ozbiljno promišljanje o mogućim posledicama tog dispariteta dovodi do zaista zastrašujućih zaključaka. Stoga ne treba da čudi popularnost distopije, ne samo u književnosti, već i na filmu ili u TV serijama. Konzumenti ovih sadržaja, čitaoci i gledaoci rado čitaju upozorenja nalik na ono Orvelovo, a možda tako i dolaze do zrnca utehe i pomisli da sve može ipak da bude još mnogo gore nego što je danas.

Kada je reč o žanru distopije u našoj literaturi, Skrobonja zapaža da je problem sa njom u tome što je uglavnom nevidljiva za ono što je preostalo od ozbiljne književne kritike, te samim tim i za većinu medija i čitalaca koji se za tom kritikom povode, da je svrstana pod žanr naučne fantastike koji se već čitav vek u srpskoj književnosti smatra bezvrednim i petparačkim, uprkos njegovim izuzetnim idejnim i književnim dometima.

– I sam sam se bavio distopijskim motivima, uglavnom u pripovetkama koje sam pisao početkom devedesetih, kao svedok raspada bivše zemlje, sistema, sveta... Tada su nastale moje priče o Savezu slobodnih srpskih srezova (SSSS), kao i novela „Igra” (objavljena u prvoj mojoj zborci kratke proze, „Od šapata do vriska” 1995) koja daje možda najpotpuniju i najmračniju sliku naše budućnosti, pod snažnim uticajem svemoćnih elektronskih medija. Miomir Petrović naglašava da se nije previše kao pisac izražavao u formi distopije, ali da je povremeno, u knjigama „Arhipelag” (Geopoetika, 2003), „Bakarni bubnjevi”, (Laguna, 2009), „Black Light” (Laguna, 2018) poželeo da izvrgne ruglu histeriju progresa i progresivizma.

– Distopiju shvatam kao literarni vapaj na društvena gibanja 21. veka, projektovana u budućnost. Taj skepticizam, često veoma apokaliptično zasenčen, može se posmatrati i kao poslednji bedem zdravlja, vitalne čovekove potrebe za slobodom, kada je reč o emanaciji izmaštanog. Ne bih ga malograđanski smatrao defetističkim, „mračnim”, kako to ljudi često vole da kažu. Distopija je filozofsko i literarno upozorenje – ističe Petrović.

To što distopija kod nas nije trend, on obrazlaže time da je književnost ili literatura u vektoru obrnute utopije po prirodi stvari ukorenjena u sredinama sa dugom tradicijom kapitalizma, demokratije i višedecenijskim relativno visokim životnim standardom.

– U takvim uslovima produhovljenom čoveku je mnogo očiglednija pervertiranost potrošačkog društva, dekadencija demokratije (koja je prerasla u birokratiju i tehnokratiju), omalovažavanje obrazovanja, nedostatak duhovne slobode u pojedinca, modelovanje mišljenja i manipulacija putem medija. Savremeni čovek Zapada s pravom strepi od toga da će biti poništen i ugušen, ukoliko to već i nije. Naša sredina je u tom smislu poput maloletnog deteta i naivno polaže nade u progres. Zato što kod nas sve kasni pa tako i zrelost društva u promenjenim, postsocijalističkim odnosima. Pogledajte narativ našeg političkog mejnstrima u pravcu digitalizacije, opomene da ne smemo propustiti šansu nekakve Četvrte industrijske revolucije. Mi. Ovakvi? To je razlog zašto nema toliko distopijske literature iz pera naših pisaca. Ovde se modeluje mišljenje da su odgovori na lokalne probleme upravo liberalni kapitalizam, demokratija, ljudska prava... ti svakako lepi termini koji u našoj sredini gotovo da ne postoje. Čim izađemo iz infantilnih nadanja da će nama pomoći isti oni mehanizmi koji se na naše oči urušavaju u samoj EU, počećemo da više pišemo i čitamo distopijske sadržaje – zaključuje Petrović.

„Svet je otišao dođavola”, konstatovao je Metisonov poslednji čovek koji nam se obraća iz budućnosti. Ili sadašnjosti.


Komentari10
27717
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Ivan
Interesantno je kada pojedinci koce svaki napredak jer su navodno protiv "sumanitog progresivizma"; nekako mi se cini da se iza lazne glazure ugladjenog razdeljka samo krije neostvareno dete koji ce ucuniti sve za Ninovu nagradu
smena 8
Koji bi bili primeri distopije u našoj savremenoj književnosti? Pored pomenutih priča Gorana Skrobonje, možda i "Dunavski apokrifi" Mirjane Novaković ili recimo "Peščana hronika" Pavla Zelića? Ako ja dobro razumem smisao te ideje...
Miloš
Distopija je odraz ljudskog duha, vapaj i protest protiv raznih stvari koje preuređuju život kakav je do tada bio. Pročitajte Kvaku 22, najbolji roman o 20.veku, a čini mi se i 21. Jednostavno,živimo u vremenima gde se čovečja uloga smanjuje, gde su ljudska prava i slobode neretko povezane sa izopačenošću, čovek kao ljudsko biće sve više teži tehnologiji (kao nastavku sebe), samim tim otuđenosti, globalizmu, kršenju etničkih država... Nije teško biti kivan na ceo svet i prikazati to kroz literat
Vera
@Dzonika: Knjiga je stampana 1949 kada je nacizam bio pobedjen, a ne popularan.
Rada
Drago mi je sto je u tekstu naglasak na knjizevnosti, ali nema sfere iz koje ne vrebaju strasna predvidjanja, slavljenje najgorih izopacenosti ljudskog duha i ubijanje nade da katastrofa moze biti izbegnuta. Ponekad preturam po filmskim kanalima na TV-u i ne verujem! Za redom, pet puta iskoci slika face-monstruma! Srecom, mladi ne gledaju TV ili samo retko. O svim vrstama kulturnog sunda pevaju i vrapci na grani. Utopija kao ideja i kategorija vise ne postoji. P.S. Srecom, opet se cita!
Miloš
To vi mislite da mladi ne gledaju TV ili retko. Gledaju itekako u pauzi klabinga i ostalog gubljenja vremena. Ali, u pravu ste. Svet kako je bio brutalan u početku, danas nije nimalo bolji.
Preporučujem 4

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja