S neobičnom i neuobičajenom pažnjom pročitao sam članak „Ukradena istorija” prof. Miloša Kovića u „Politici” od 17. juna 2019. godine.
Kažem neuobičajenom, zato što sam gotovo izgubio nadu da postoji mogućnost da se zaustavi propast naroda kome i sam pripadam, a koji sam ništa ne čini da opstane, naprotiv, neobjašnjivo srlja u propast.
To srljanje u propast nemoguće je racionalno objasniti, jer u našoj prošlosti ne možemo naći tu samoubilačku crtu. To svakodnevno i sramno robovanje i služenje „sitnim računima i niskim strastima” koje nam naši superiorniji „prijatelji” nude i prodaju nije moguće povezati sa nekim detaljima iz naše istorije, kojom se zaista možemo ponositi.
Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da je u mojoj zemlji – koja je u poslednjih stotinak godina žrtvovala gotovo sav malobrojni narod za neke ideale, koji, nažalost, polako blede – sve na prodaju. Gledam te nesrećne naše male susede koji su spremni da za svoj goli opstanak daju sve, ne libeći se da zaborave na sve ljudske norme, i vidim da će oni opstati jer, za razliku od nas, imaju nagon za opstankom.
Postavljaju nam vlade i vladare, smenjujemo ih kad nam narede, ubijamo ih na njihov zahtev, istovremeno ubijajući i sebe, a u retkim trenucima, sa ono malo zdrave pameti, žrtvujemo sve za neko univerzalno dobro (i to mnogo i nepotrebno), dokazujući da celokupno naše postojanje i opstanak nije moguće racionalno objasniti.
Sve što je prof. Ković napisao u članku „Ukradena istorija” je sušta istina, krik, vapaj čoveka koji više vidi od drugih, ali kome, kao i meni, nije jasno šta se to dešava sa narodom koji ima toliko dobrih ljudskih osobina (koje mu čak ni njegovi neprijatelji ne spore) a posrće u samoubilačkom i sramnom autošovinizmu.
Dragiša Stanojčić,
Užice
