petak, 22.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 08:54
BALKANSKI EVERGRIN

Kuda idu trotineti

Fenomen vozikanja igračke koja se puni kao smartfon. Kupuješ, jer samo tako znaš da postojiš
Autor: Aleksandar Apostolovskinedelja, 16.06.2019. u 21:00

Velike vode naterale su divlje svinje da pobegnu sa svog prirodnog staništa, Ratnog ostrva, i preplivaju do Novog Beograda. Životinje su primećene najpre kod tržnog centra „Ušće”. Nisu ušle da šopinguju. Verovatno su, u žurbi, zaboravile da ponesu platne kartice. Plivale su i u blizini Beton hale, gde su poređani elitni restorani i noćni klubovi. Nisu, naravno, svratile na večeru, tako da su svi gosti ostali na broju. Čim su pljuskovi prestali, a voda se povukla, životinje su se vratile kući. Prirodni nagon za preživljavanjem vodio ih je na ona mesta gde nešto manje savršena vrsta, reč je o homosapiensima, ide dobrovoljno, vođena nagonom za besmislenim trošenjem.

Pljuskovi su prestali, sunce je počelo da prži i iznenada su ljudi na trotinetima postali masovna pojava. Kao da se, posle senzacionalne serije „Černobilj”, pojavila nova vrsta. Neće da idu peške, već se voze na struju. U vreme mog detinjstva, dakle, pre „Černobilja” i 26. aprila 1986. godine, kada je u jedan čas, 23 minuta i 58 sekundi posle ponoći, eksplozijom reaktora broj 4 nuklearne elektrane „Vladimir Iljič Lenjin” zauvek promenjen svet, bila je to igračka koja je zahtevala rad nogama i vozila su je deca. Posmatram ozbiljnog čoveka, oko 35 mu je godina, kako koči, silazi s igračke i čeka da pređe ulicu. Dizajniran je kao visokorangirani menadžer: besprekorno ispeglane svetle pantalone, bela košulja, teget sako i trotinet od 450 evra koji gura, kao modni trend leta 2019. godine.

Kažem mu, prijateljski, da bih upucao sam sebe kada bih se našao na tom čudu, a on mi dobroćudno objašnjava da su moje suicidne misli posledica zatucanosti. Što, doduše, može biti istina, jer sam, pre 33 godine, 2. maja, kada je radioaktivni talas prošao nebom iznad Beograda i Jugoslavije, celu noć proveo napolju. Bez trotineta, naravno. Odavno sam ga sklonio u podrum. Japi nastavlja da mi objašnjava kako se oseća slobodno i ekološki svesno, dok brzinom od oko 30 na sat jezdi trotoarima, a vetar mu mrsi kosu. Noću, stavlja punjač u trotinet, kao što to čini i s mobilnim telefonom. Ne žali se na velike račune za struju. Električni trotinet troši 500 dinara mesečno, što može uvećati poslovne prihode EPS-a i eventualno povećati BDP. Igračka se sklapa, pa lako stane u gepek od automobila. Ali, ako je već kolima krenuo na posao, šta će mu trotinet? Neće valjda, uskoro, ove smešne spravice da registruju i šalju na tehnički pregled? U velikim evropskim gradovima ne znaju gde da ih usmere: na trotoare, biciklističke staze ili na drumove. Leteći menadžer nije odgovorio. Prešao je ulicu i nestao u gužvi. Pešaci su se vešto sklanjali u stranu, dok fanatični konzumenti korporativnog kapitalizma, priključeni na informatičku infuziju koja simulira život bez emocija i strasti, kupuju novi proizvod koji će trajati samo jedno leto. Da se kladimo?

(Foto EPA-EFE/Sascha Steinbach)

Korporacije koje proizvode trotinete, zarađujući na njima milijarde dolara, smisliće već nešto novo. Dovoljno je da se neka od globalnih zvezda s milionima pratilaca na „Instagramu” provoza na novoj mašini, što za nekoliko sekundi dovodi do masovne histerije. Što će reći, kupovine koja stvara nezamislive profite. Veštom marketinškom kampanjom, bezlična masa potrošača ubeđuje se da vožnjom trotineta postaju zaštitnici životne sredine, vitezovi okruglog stola ekologista. Armija naivaca širom sveta tako postaje opsednuta željom da spasi svet od izduvnih gasova mog polovnjaka starog 17 godina. Oni se najpre ubeđuju da su krivci, zatim im se nameće griža savesti koju mogu otkloniti isključivo kompulzivnom kupovinom novih igračaka za odrasle kojih se ne bi prihvatio ni Del Boj.

Nisu uzalud fanatici potrošačke civilizacije kojom upravljaju megakorporacije objašnjavali da su trotineti savršen način da se što brže stigne do radnog mesta a da se vozač ne oznoji. Jer, oni rade po nekoliko poslova da bi preživeli. Kada bi hodali, umesto što jurcaju na baterije, imali bi vremena da razmisle o besmislu dana koji sve brže teče. Dok su skoncentrisani da ne zgaze nekoga od slučajnih prolaznika, nemaju vremena da misle o promašenosti svojih života i trotinetima koji ih, zapravo, voze u krug iz kojeg nema izlaza. Taj fenomen otkrio je pokojni Ekrem Jevrić. Išao je čovek peške i rintao na njujorškim građevinama. Neshvaćeni filozofski kritičar neoliberalnog doba, daleko mudriji od Slavoja Žižeka, sublimirao je tomove kvazilevičarskih naricanja u jednoj jedinoj rečenici refrena svoje rep klasike iz kućne radinosti. Refren glasi: „Kuća, pos’o!” Nije pominjao trotinete. Ako mu je posao bio daleko, vozio se metroom.

Nisam se uzalud setio serije „Černobilj”, čije se emitovanje nekako poklopilo s manijom vozikanja igračke koja se puni kao smartfon. Spuštanjem gvozdene zavese, svet je trebalo da bude humanije mesto za život. Pretvorio se, međutim, u globalni šoping-mol. Nije li, uostalom, Jugoslavija ušla u kapitalizam neprekidnim reklamiranjem izuma nazvanog stomak-eliminator? Čovek koji je pokrenuo maničnu kupovinu blesavog eliminatora bio je Zoran Kačar, rođeni Zemunac, prodavac krpa na pijaci. Najpre je lično reklamirao revolucionarni proizvod, ali kada se primetilo da mu stomak raste, umesto da nestaje, angažovao je oznojene žene u trikoima koje vežbaju. Narodi i narodnosti su potpuno poludeli za napravom, zaboravljajući da je dovoljno da rade trbušnjake i zaborave na burek. Kačar se toliko obogatio da je nestao. Niz proizvoda koji su se pojavili postali su mozak-eliminatori. Kupuješ, jer samo tako znaš da postojiš! Konačni kraj biće kada se, pred spavanje, uključimo na punjač.


Komentari19
436d2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Radoje Domanovic
To kod nas ne moze da bude.
vladimir mitrovic
Svaka cast za tekst. Nekoliko puta sam imao neprijatne razgovore sa roditeljima dece,koja im kupuje te sprave na struju. Zar deca ne treba da hodaju,trce,da bi se razvijali,a ,ne da se vozaju.Uzas,pravi
Ненад Рајковић
Za one koji misle kako su trotineti ekološki. Razmislite malo o onome što pokreće te sprave. Jel mislite da se to pravi na ekološki nacin? Na koncu, koliko TENT zagadi vazduh u nasoj zemlji da bi napravio taj kilovat. Nemojmo se zavaravati, jedino zeleno je pešaka i biciklom. Ustvari pešaka.
branislav popović
Nije jasno šta autor sugeriše. Da li možda treba da se po gradu krećemo na magarcima?
Саша Микић
Психологија масе комбинована са психологијом ''куване жабе'' полако доводе свет у друштво сличном робовласничком. Само овог пута робовласник је мултинационална компанија, која своје раднике држи под ''чврстом руком'' по систему ''ако ти нећеш има их који хоће''. И у високо развијеним земљама одавно нема више средње класе, а они што преживљавају од првог до првог мисле да су и сами нешто вредни ако купују исто као и њихови идоли, а у суштини су само ''потрошачко месо''.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Pogledi /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja