sreda, 20.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 09:45
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Kad procvetaju trešnje na Golanskoj visoravni

Moram još koji put otići u Zavičaj i tamo i napuniti baterije. Sresti sva ona preostala draga lica čije osmehe vidim i sa ovih neverovatnih daljina. Obići grobove, preživele kafane i preimenovane ulice. Gde da se vratim, kada mi je egzistencija u rukama onih koji su me i oterali?
Autor: Aleksa Blagojevićpetak, 07.06.2019. u 18:54
Трешње у пролеће (Фото Пиксабеј)

Čim procvetaju prve trešnje na Golanu, svake godine se sav „ospem” pripremajući se za letnji odmor u Zavičaju. Kao da je neka neizlečiva alergija po sredi.

A sve manje imam kome tamo otići. Davno sam rekao svojima ovde da ne prave nikakav „cirkus” po mome sudnjemu danu, već da me bez pompe, brže - bolje  kremiraju u najbližem krematoriju (ako toga uopšte ima u ovoj zemlji, još se nisam raspitivao), a s pepelom da čine šta im je volja.

Možda je najbolje, pomišljao sam u sebi, da ga bace u vetar, čim zapuše prvi jači jugo s vrelog Negeva, pa da se sav raspem gore po severu, oko Haife, po onim čudesnim „Visećim vrtovima” i širom Karmiela.

Pogled na Golansku visoravan (Foto Piksabej)

Svaki put kad sam sa Leonom odlazio gore, tražio sam neke sličnosti sa krajevima u kojima sam rođen i odrastao. Najviše sam ih nalazio u proleće, uglavnom u trešnjama sa Golanske visoravni, koje su kao i one naše, tamo. One iz mog dalekog detinjstva.

Sve drugo je skroz drugačije, samo su dobri ljudi svugde isti. Izraelac Leon, moja  večna i najveća ovdašnja tuga, uvek mi je to bratski pokazivao, sve dok ga srčani udar na jednom izletu dole na Jugu, nije prerano oteo iz naših emigrantskih  života.

Prvih godina mog vraćanja Zavičaju pitali su me: Kakva je klima u Izraelu? Kakve su cene i život kad stalno ratujete sa Palestincima? Ima li posla? Kolika je zarada? Jesmo li blizu Gaze..?

Kako sam se sve više umarao sa uzaludnim objašnjenjima, tako su se mnogi od njih udaljavali, da smo vremenom prestajali da se viđamo.

Ljudi su svugde isti, samo su naravi, običaji, navike, kultura, tradicija i drugo što je uslovljeno podnebljem i situacijom na terenu, različiti. Baš kao zablude, predrasude i uverenja. Jedan smo mi svet (naročito mi obični), ali su interesi  „šefova” i opšta stvar veoma različiti.

Moram otići još koji put tamo i napuniti baterije. Sresti sva ona preostala draga lica čije osmehe vidim i sa ovih neverovatnih daljina. Obići grobove, preživele kafane i preimenovane ulice. Od svih onih mojih bivših  Jugoslovena najviše ih se odmetnulo u Bošnjake i Hrvate, a neki su bogme postali i Srbi. Ostali su ostali ono što su uvek i bili. Meni to ne smeta.  

Foto Piksabej

Uvek ostane i nešto ljudi. U kući u kojoj sam rođen, u mom detinstvu uvek su se slavili Božić, Uskrs, Đurđevdan i Aranđelovdan. Posle rata tamo su vaskrsli su i neki novi običaji.

Sva ta moja iščekivanja, let od Tel Aviva do Beograda, uvek se nekako podrazumevalo sve dok me tamo imao ko da dočeka, ali i isprati, uglavnom preko Skadarlije ili beogradskih splavova.

Godinama razmišljam o alternativnim pravcima, kraćim i jeftinijim, ali se ipak, na kraju uvek iskrcam u bivšoj prestonici moje bivše domovine, ne skrećući usput nikuda. Triput duže se „prepariram” autobusom od Beograda do zavičaja, nego što letim aviona iz vazdušne luke “Ben Gurion”.

Dešavalo mi se da čim stignem odmah poželim da se vratim svojoj kući, ovde na moru koje nije ni nalik na ono iz moje stare domovine. Ne znam da li zbog drugog kontinenta ili što se raspala ona zemlja u kojoj sam proživeo sve svoje najlepše snove i nadanja.

Isto je i sa kafanama. U Izraelu me uopšte ne privlače, ali čim kročim u Zavičaj, kafana je moja sudbina. Ponekad mi se učini da se kafane čak ni u „demokratiji” nisu bitnije promenile, osim naravno u fasadama. Ali već kod drugog pića shvatim da je i u zavičajnoj kafani najviše stradala duša. Do samog fajronta u njima ću uvek imati koga da vidim i da mu se obradujem. Za razliku od „mojih” izraelskih u koje skoro i ne zalazim, gde samo slučajno može naići neki pijani Rus sa kojima sam nekad radio i čiji mi se ritam i način pijenja uopšte ne dopada.

Na letu od Tel Aviva do Beograda (Foto A.B.)

U Izraelu, u kome živim više od dvadeset godina, nikada se nisam osetio strancem, ali mi se to sve češće dešava u mojoj rođenoj zemlji koja je osim imena, promenila i praznike, običaje, navike. Granice da i ne pominjem.

Gde da se vratim, kada mi je egzistencija u rukama onih koji su me i oterali. Bio sam dovoljno lud da to pokušam pre desetak godina. Ispostavilo se da je to bila neophodna hirurška intervencija kojom je sa moje duše amputiran zloćudni tumor nostalgije, čije su se metastaze, srećom, zauvek okamenile u mojim neizlečivim strahovima za decu i unuke.

Niko od izraelskih suseda, za mesec odmorskih dana u zavičaju, osim možda stomatologa Vitalija iz prizemlja, gruzijskog Jevrejina, neće ni primetiti da me nema. Komšinica Aljefet, bivša Etiopljanka, kad god se sretnemo pred ulazom   konstatuje kako misli da sam „negde otputovao, od kad se to nismo videli”.

Možda i Jehuda, moj „liferant” votke, i neki pijačari, tamo iz našeg obližnjeg Tržnog centra.

Još nisam kupio avionske karte. Rano je. Možda će do Zavičaja moji unuci jednog dana stizati samim dronovima, a ja bih da probam i morem. Morskom linijom da uvežem bivše jugoslovenskog sa ovim izraelskim morem. Žao mi izgubljenog vremena u putu bez društva kojemu ni jedno putovanje nije predugo.

Kao da sam s uma skrenuo, već dve godine plaćam skuplje avionske karte da u Tel Avivu, na ulazu u avion „Er Srbije” čuo svoj maternji jezik. I druge kompanije lete odavde za Beograd, a karte su jeftinije. Zato neću više ni ja. Ukinuli su čak i onaj skromni besplatan obrok, a cene su ostale na visokom nivou, svetskom. Krajnje je vreme da postanem Izraelac i po novčaniku, a ne samo po pasošu i adresi. I da je zdravlja kao do sada, pa da se još koju deceniju, barem jednom godišnje, izljubim sa Zavičajem koliko god da je ostalo od njega. Ili, od mene. 

Pričali su mi kad sam počeo da radim u „Savyonu” da je gazdin otac doživeo duboku starost jer je svaki dan dolazio u firmu. Sve do 93. rođendana. Tada je okupio sve zaposlene na oproštajnu svečanost, zahvalio im na lojalnosti, obećao da će navraćati da ih obiđe, prepustio sinu kompaniju i prestao da dolazi na posao. Umro je posle devet dana.

Foto A.B.

Ne idem u Zavičaj da popravljam zube. Zauvek su mi ih sredili još u ratu, a možda ću jedino naočale obnoviti. Kod onog mog doktora sa kojim sam se dolazeći u Zavičaj zbližio u kafani.

Ponovo se spremam da se, po ko zna koji put, pošteno umorim od lepotâ susretanja i Zavičaja. Da okupim one do kojih mi je stalo, u neku dobru kafanu, gde može naići i neko drag koga sam već zaboravio u ovom smutnom vremenu.   

Ipak, sve moje najlepše uspomene su zauvek ostale tamo. Samo tek pokoja ovdašnja, izraelska, koliko god da sija među samim zvezdama, u senci je neprolaznih nesreća i tuga zbog zle sudbine ovog našeg krvavog veka.                                                                                                                        

Aleksa Blagojević, Izrael

 

 

 

 

 

 

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 

 


Komentari16
13432
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Јој,Сербијо, под шљивама...
Прелеп текст.Читао сам са уживањем.
катаклизма комунизма
Хвала Богу да нема више оне и онакве Југославије! Носталгија се добро разбија доласком у Србију. Није превише скупо, има успомена, има разочарања, има новооткривених ствари, све зависи у ком годишњем добу дођете и како се проведете. Ако сте само носталгични, онда сте стари и неиспуњени. Ја бих у завичај долазио као да сам странац, радознао, гледао бих неутралним очима и истраживао нове ствари. Долазе туристи из далеких земаља, што не би и неко ко је живео овде некада.
Oliver
Poštovani gospodine Aleksa, pišem iz zemlje koju Vi nazivate vašom domovinom,a možda ću i ja uskoro morati da krenem vašim stopama.Dva sina,supruga,zaposlena kao i ja a dugo već živimo na ivici egzistencije,mada se bavimo i dodatnim poslovima.Stalno odlažem odlazak u pečalbu,ali sve više uviđam da izgleda nisam u pravu.Divim se vašoj hrabrosti i zaista sam uživao u divnom tužnom tekstu za koji ja smatram da je putopis,pitopis života našeg čoveka u ovoj novoj istoriji.Hvala što ga podeliste ...
samo pod moranje
Hvala Vama na komentaru, i ako mi dozvoljavate; svoju zemlju napustite samo ako zaista nemate nikakvog drugog izbora. Vama i svima vašima želim - svako dobro!
Preporučujem 11
Dragana rosic
Aleksa,kada bih znala da pisem ,pisala bih kao ti,....Ali ne znam,budi Ono sto si,Leti I dalje Er Srbijom,(ja sam prevodilac za arapski,i na irackom dijalektu/Er/znaci nepristojan naziv za muski polni organ).Super si ,I ti I tvoj tekst,I tvoj zavicaj,drziiiiii se,pozdrav iz Libije
Aleksa
Hvala, draga Dragana... Čovjek je ono što jeste, svako pretvaranje se prepoznaje. Srdačan pozdrav iz Izraela i - svako dobro..!
Preporučujem 9
nikola
divan tekst. tesko je opisati sta osecamo svi mi koji smo otisli, pogotovu mi u malo poznijim godinama. zal za "zavicajem" kako ga vi sasvim ispravno zovete, parce duse koju smo ostavili i sa kojom se spojimo svaki put kada izadjemo iz aviona i opet je ostavimo kada u isti udjemo. a jugonostalgija, nije nostalgija za zemljom nego za ljudima iz cele bivse sa kojima nas i danas vezuju ista topla prijateljska osecanja. pozdrav aleksa.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja