petak, 23.08.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:19
INTERVJU: ERIK LAVEN, reditelj

Bavim se temama koje muče savremene Francuze

Publika voli moje filmove, kritika ne samo da ih ne voli nego ih „sahranjuje”, a to su dirljive priče iz običnog života
Autor: Aleksandra Mijalkovićponedeljak, 03.06.2019. u 21:00
(Фото: А. Мијалковић)

Zaplet filma „Bez filtera” (u stvari bolji prevod bi bio „Bez zadrške”) kojim je nedavno otvoren Festival francuskog filma u Kombank dvorani u Beogradu pod nazivom „Šta gledamo danas?”, tipičan je za autorski rukopis francuskog reditelja i scenariste Erika Lavena (1966), koji je bio gost ovog festivala. Preispitivanje prijateljstava, porodičnih i partnerskih odnosa i sopstvenog identiteta u promenjenim životnim okolnostima, traganje za ravnotežom između onoga što čovek mora i onoga što bi želeo da uradi, sve to uz veliku dozu humora, ljubavi i vedrine – to je zajednički imenitelj Lavenovih filmova koji su svi bili komercijalni „blokbasteri” u Francuskoj.

Zašto vas toliko privlači komedija?

Mislite, osim toga što donosi najveću popularnost kod francuske publike i najviše zarade, pa od nje mogu da izdržavam porodicu? Da, privlači me komedija, i kao što kuvari kažu da najbolje spremaju jela koja i sami vole da jedu, tako i ja kao reditelj i scenarista najbolje snimam filmove kakve volim da gledam. Mada, ne bih rekao da su moji poslednji filmovi, kao što su „Roštilj” (2014), „Povratak kod majke” (2016), i „Bez filtera” (2019) komedije. Pre je reč o drami koju obrađujem na duhovit način. To su dirljive priče iz običnog života, ima u njima i smeha, ali i suza. U prvom govorim o zamoru prijateljstva, u drugom opisujem šta se dešava kad je zrela žena, zbog gubitka posla, prinuđena da se vrati kod majke, a ovaj poslednji, koji je imala prilike da vidi i beogradska publika, inspirisan je istinitim događajem. Muž jedne moje prijateljice doživeo je nesreću, ona je o tome napisala knjigu, a onda su ljudi iz njenog najbližeg okruženja počeli da se „prepoznaju” u pojedinim likovima…

Kao teme, dakle, birate ono što vam je poznato, blisko, zasnovano na stvarnosti?

Svojim studentima uvek govorim da se drže onoga što najbolje poznaju, ali činjenica je da je moj prvi igrani film „Poltergej” (2008) bio sve, samo ne to. Snimio sam parodiju na tada popularan horor o duhovima („Poltergejst”) o kući u čijem podrumu je nekada bio gej klub koji je izgoreo u požaru. Hteo sam da neobičnom temom zaintrigiram publiku. Ni izuzetno popularni komični sitkom „N” (od engleskog Hospital, bolnica) koji sam nekoliko godina radio za francusku televiziju, sa jednim od naših najomiljenijih glumaca Džamelom Debuzom, nije baš bio iz mog „miljea”. A onda sam se, zaista, okrenuo običnim, životnim temama koje muče savremenog Francuza.

Da li su ti problemi, i način na koji ih filmski predstavljate, prihvatljivi i publici iz drugih zemalja?

Manje anglosaksonskoj, više onoj sa romanskog govornog područja. Ponekad je zaista teško prevesti igre rečima, naročito u dijalozima zbog kojih se Francuzi smeju, a Englezi i Amerikanci ostaju zbunjeni. Oni, u stvari, ne žele da gledaju francuske komedije, od nas očekuju filmove kao što su „Parfem” ili one u kojima glumi Sofi Marso.

Vaše filmove francuska publika voli, ali kritičari ih baš i ne hvale?

Ne da ih ne hvale, nego su neke „sahranili”! Recimo „Inkognito” (2009) koji se publici baš dopao. Komedija „Zaštiti i služi” (2010), o dvojici trapavih detektiva, stekla je među gledaocima kultni status – bila je prikazivana i na televiziji, na Kanalu +, a kritika je ovaj film isekla. Kritičar „Parizijena” je za „Poltergej” čak izmislio poseban simbol i dao mu ne pet, ne tri, ne jednu „zvezdicu”, nego crni krug, kao nulu. Zamalo da ga prebijem kad sam to pročitao! Sudbina je udesila da istog novinara sretnem nekoliko godina kasnije i od njega čujem da je film ponovo gledao, ovoga puta sa svojom decom, i da mu se u stvari baš dopao. Jednom je, doduše, „Liberasion” napisao pozitivnu kritiku, ali je počeo rečima „Da mi je neko rekao da ću filmu Erika Lavena dati dobru ocenu…”. Kod nas u Francuskoj je situacija takva da ako niste pripadnik neke nacionalne manjine, ili imigrant, ili gej… onda nećete imati ni simpatije i podršku velikih medija i kritike. Još manje ako o vama unapred presude da pravite isključivo popularne komedije.

Čiju podršku imate?

Moje porodice. Supruge Mariot, dvojice sinova, a najviše moje mame. Ona obožava sve što radim! Mada, jednom se naljutila na mene i nije htela nedelju dana sa mnom da razgovara jer se „prepoznala” u nekoj sceni filma – koristio sam njeno ime i „njenu” mačku. Još jednom sam, iz zabave, liku u filmu dao ime i prezime osobe koja mi je bliska – Žan Mišel Paskje. Ni tom prijatelju nije baš bilo zabavno…

Kao ni prijateljima Beatris u Vašem poslednjem filmu?

U vreme društvenih mreža svi postavljaju razne slike i priče o sebi, ali izgleda niko ne voli da to neko radi umesto njih. To sam shvatio dok sam pisao scenario za film „Bez zadrške”, u vozu od Pariza do Marselja.


Komentari1
fd001
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Pisac
Kao i kod nas, recimo u literaturi. Ako ne pripadaš nekom klanu, nema nagrade ma koliko ti roman bio dobar.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja