petak, 06.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:52

Deponija uzvraća udarac

Autor: Vladimir Vukasovićnedelja, 02.06.2019. u 20:00

Kad se ono Donald Tramp nešto bio naljutio na Džastina Trudoa i spočitao mu kako on i njegovi sunarodnici nisu cvećke kakvima se predstavljaju, pa su se u vreme kolonijalnih ratova čak i drznuli da okupiraju Belu kuću, delovalo je bezmalo kao da će se još i ostvariti apsurdni humor satiričnog crtaća „Saut park” i da će SAD poslati vojsku da Kanađanima napokon na nos natrlja njihovo držanje besramno ljubaznih i pomirljivih poštenjačina iz provincije, ponašanje kojim gospodare sveta s kojima imaju tu nezasluženu počast da dele svoju granicu, Amerikance, ne prestaju da iritiraju.

Pretnju da će povesti rat na Kanadu na koncu je delom ostvario onaj kojeg nazivaju i nekim čudom još karikaturalnijom verzijom Trampa, filipinski predsednik Rodrigo Duterte. Od punokrvnog sudara je, istina, ostao samo pomorski desant na Kanadu, i to hiljadama tona smeća previše zagađenog za reciklažu i pod lažnim deklaracijama unesenog na Filipine. Njihovi su brodovi uprtili taj otpad da ga vrate na kanadsko tle, ako se Trudoova vlada nakon višegodišnjeg spora najzad zaista udostoji da ga primi natrag, ili, u protivnom, da ga istresu u vode severnoameričke države, pa nek Kanađani vide koliko će to prijati njihovim dragim stablima javora.

Teologija za vodoinstalatere: I Malezija i još neki iz siromašnijih delova jugoistočne Azije opominju da će nepopravljivo kontaminirani otpad otposlati tamo odakle im ga, takođe s krivotvorenom dokumentacijom ili krijumčarenjem bez ikakvih elegantnih trikova, sistematski šalju: u razvijene zemlje sveta. Globalna deponija se oštri da uzvrati udarac, što neće ići lako, jer to pravo za sebe, i u filmskim naslovima izlizanim od citiranja i, još više, u stvarnosti, rezerviše isključivo imperija. Ako ništa drugo, svetsko smetlište nas je podsetilo na to koliko su površna ona usiljeno optimistična tumačenja rezultata izbora za Evropski parlament prema kojima relativni uspeh zelenih stranaka označava početak ekološkog ustanka, dozrevanje svesti o tome da zaštita životne sredine nije samo „problem prvog sveta”, to jest bogatih, i pomaljanje nove, od desničarskih snaga verodostojnije i dobroćudnije alternative koja bi mogla uzdrmati partije establišmenta.

Niti su zeleni previše dobro prošli igde van onih najimućnijih država EU u kojima su odavno deo glavne struje političke scene niti bi taj status ikada dobili da nisu prestali biti suštinskom alternativom. Ekologija jeste, kako pokazuje i azijski slučaj, pitanje socijalnog jaza, jer siromašni su svugde u svetu ti koji, pošto za bolje nemaju novca, moraju da žive u područjima najviše izloženim zagađenju ili udarima poplava i drugih klimatskih divljanja, s onoliko zaštite koliko im dodele poznokapitalistička država i poslovni lobiji. U te nebezbedne zabrane su siromašni Amerikanci, Kanađani ili Nemci sterani u svojim zemljama, kao što je i Filipincima ili Malezijcima zapalo da budu jedan takav kutak u odnosu na čitavu planetu. No, ne bi se reklo da evropski zeleni imaju plan za restrukturiranje privrede dovoljno drastičan da se zaista oslobodimo i zagađivanja i svaljivanja njegovog tereta na najslabije.

Sto­va­ri­šte uve­ze­nog  pla­stič­nog ot­pa­da u In­do­ne­zi­ji  (Fo­to EPA-EFE/Fully Han­do­ko)

Po svemu, te stranke i dalje više liče na one što požar ublažavaju tako što popravljaju odžak. U objektivno teškim ekološkim i socijalnim okolnostima, to im pribavlja autoritet i harizmu verskog vođe koji se, suočen s još jednim Potopom, ne penje na Sinaj da se pokuša obratiti Bogu niti poziva ljudski rod da se konačno pokaje za svoje grehove kako bi zaslužio kamčenu milost nego se prilježno baca na redizajniranje sistema odvodnih kanala. S ovim današnjim bogovima što oslobađaju prirodne havarije i s ne baš osvešćenim čovečanstvom koje masovno veruje desničarima, kao starim zaštitnicima industrijalaca, da je prekomerno zagađenje podmetačina podlih levičara, sređivanje kanala možda jeste jedina realistična mogućnost, ali to katastrofu jedva da odlaže umesto da je sprečava. Apsolutno stoji zaključak da su centrističke stranke na evropskim izborima nastavile da gube poverenje. Ozbiljnu alternativu, međutim, dočekali nismo.

Periferija bivše periferije: Da se svet ne menja dok Evropa baulja jureći za sopstvenim repom, ne bi ni Filipinima, Maleziji i još nekima iz njihovog regiona dozlogrdilo toliko da prete vraćanjem smeća u razvijene države. Glavna globalna fabrika za prerađivanje otpada bila je Kina, ali ona od pre dve godina sužava spisak stvari koje prima na reciklažu jer je ekonomski ojačala i može dozvoliti sebi da odmerava koliko će ekoloških grehova ostatka sveta nastaviti da guta, ugrožavajući sopstveno, sve zabrinutije stanovništvo i dugoročno podrivajući nacionalne resurse. Kina postaje novi centar sveta dok nesrećnici u njenom susedstvu zato sad dobijaju još više otpada od nekada najnadmoćnijih sila. Oni su ostali periferija planete, podobna da i nadalje bude divlja deponija.

I Rusija voli za sebe da kaže da je sila u ponovnom usponu mada joj privredni pokazatelji to ne potvrđuju. Moskva je u tom smislu daleko od Pekinga, ali barem ima svoju periferiju, manja mesta u zaleđini, gde već neko vreme, prema nedavnom pisanju portala „Politiko”, izbijaju protesti zbog toga što im se iz prestonice neprestano liferuje đubre. Među stanovništvom tih gradova ima onih koji veruju da se od toga bogate krugovi povezani s Kremljom. Pretpostavka je to, izgleda, bez dokaza ali krajnje razumna budući da stvari obično tako idu i drugde, pa i kad stvari u svoje ruke uzimaju sve te istočne i zapadne političke snage koje se hvale kako bi da preokrenu svetski poredak i spasavaju potlačene.


Komentari2
1f132
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Raca Milosavljevic
... nije svuda tako ... primer Beca u Austriji to pokazuje gde je sistem odlaganja,prerade i recikliranja otpada i kanalizacije na zavidnom nivou,da ne kazem maksimalno uredjen i to postrojenja su sve prakticno unutar gradskog podrucja ... steta sto mnogo nasih iz vlasti to ne pogledaju malo bolje iako su cesto drugim ,,vaznim drzavno-privatnim poslovima" tu ... Beograd pogotovu bi imao sta tu da primeni iz iskustva glavnog grada Austrije,jer je po povrsini,geografski i po broju stanovnika slican Becu ...oba su na Dunavu ... ali nas glavni grad odnosno neka ,,pametna vlast" je centralnu gradsku deponiju smestila u Vincu, na obali Dunava ... tik uz najstarije gradsko naselje u Evropi ...strasno ...
Draskone
Uvek ekonomski jači odlažu otpad na periferiji svog civilizacijskog carstva. Bogate države u siromašne, veliki gradovi u predgrađa ili sela u okolini, i tako u krug. Kozmetičke promene, kao na primer - zabrana pušenja na otvorenom prostoru, su puka utopija. Poješće nas deponije. Kakav atomsi rat! Naša planeta postaje globalno smetlište! I to je izgleda nepovratan proces!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Pogledi / Međunarodni pregled

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja