nedelja, 15.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 20:40

Đeneralova kći

Autor: Kosta Đ. Kneževićsubota, 01.06.2019. u 17:03

Tokom Balkanskih ratova 1912/13, dok je pukovnik Aleksandar M. Mijušković (1865–1933) bio u Glavnom štabu Drinske divizije, kao komandant artiljerije, njegova supruga Darinka (dev. Stanojević), kao i druge napredne žene onoga doba, bila je dobrovoljna bolničarka kao članica Kola srpskih sestara.

Srpski topovi se još nisu valjano ohladili, kada započe i Veliki rat. Porodica pukovnika Mijuškovića (budućeg đenerala) morala se pre vremena vratiti sa odmora iz Banje Koviljače. Suprug Aleksandar se javio komandi na dužnost, dok se Darinka (1875–1964) ponovo posvetila poslovima u Valjevskoj bolnici. Njihovo prvenče ćerka Marija (1898–1978) te školske godine je završila kao odličan đak četvrtog razreda (po starom) Valjevske gimnazije i želela je da i ona pomogne u pomenutoj bolnici. Posao joj nije teško padao jer je još tada želela da studira medicinu. Često je pomagala kod našeg lekara Aleksandra Kostića (1893–1983), koji se pre vremena vratio iz Francuske zbog objave rata.

Od Aneksione krize 1908, ali osobito od samog Vidovdanskog atentata, nemačke države su sve više u raznim vidovima objavljivale tekstove protiv srpskih zemalja, što se može videti u ondašnjim listovima „Musketa” i „Crni Petar”. Njihova izvitoperena i osvajačka misao bilo je dokazivanje da su Srbi ubice i razularena banda, da ne prezaju ni od čega i ne priznaju ni jednu jedinu vlast. I uistinu takva propaganda beše veoma pogubna.

Za vreme naših prvih pobeda na Ceru i Kolubari 1914, što je i saveznički svet slavio, bilo je dosta zarobljenih austrougarskih vojnika, podoficira i oficira, od kojih je jedan deo bio slovenskoga porekla. Pošto se tih decenija sve više pričalo o panslavizmu i južnoslovenskoj ideji, neki su od njih želeli da bace crno-žutu kokardu i stave na glavu šajkaču. No, kao što rekosmo, nemačka kontrapropaganda beše stvarno jaka i ubitačna. Jednog mladog Nemca, austrougarskom vojnom lekaru, što se inače videlo po uniformi, naši su podno Cera zarobili i doveli u privremeni zarobljenički logor u Valjevu, ali odjedared mu je pozlilo i pao je na zemlju. Zbog grčenja i pene sve je podsećalo na epileptični napad, te su ga dežurni na nosilima odmah preneli u bolnicu gde je dežurao Aleksandar Kostić. Bilo mu je jasno šta se zapravo desilo, da nema veze s padavicom zbog jakog bademastog mirisa koji se širio od nesrećnikovih usta. Mladi lekar je očigledno imao pri sebi ampulicu cijankalija kojom je prekratio svoj život. Opasna kapsula je najverovatnije bila ušivena u tvrdom okovratniku, ili šavu mundira.

U istu tu prostoriju došla je i gimnazijalka Marija, kojoj su rekli da ode do dr Kostića da mu pomogne, međutim, za nesrećnog kolegu nije bilo spasa. Od njega je ostao vojni, poljski hirurški pribor za manje intervencije. Dr Kostić dade taj pribor Mariji Mijušković, govoreći da on toga ima, a da očekuje da kada se rat završi, a ona maturira, ode da studira medicinu jer joj zaista leži.

Dok je okupacija Srbije trajala, ugarske vlasti su po austrougarskom školskom programu držale nastavu isključivo na mađarskom, dok je ćirilica bila potpuno ukinuta – kao što je bilo i s dnevnom štampom. I pored takve torture, Marija Mijušković kao i mnogi iz njene generacije, položila je veliki ispit zrelosti na mađarskom – koji joj je do tada bio nepoznat – i to s odličnim uspehom. Ali, kada je najzad došlo oslobođenje i ujedinjenje 1918, naše Ministarstvo prosvete i crkvenih poslova oglasilo je sve okupacione maturske diplome nevažećim, tako da se moralo iznova maturirati! I pored toga, Marija je s odličnim uspehom završila srpsku gimnaziju.

Pošto je bio otvoren fond kralja Petra Prvog Oslobodioca, svršena maturantkinja Marija Mijušković bila je na listi najboljih đaka za školovanje u inostranstvu. Bila je jedna od ređih učenica, pošto su ipak primarni bili studenti, a ne studentkinje.

Na studijama medicine na Sorboni u Parizu upoznaje budućeg verenika, Branislava Il. Gojkovića (1896–1979), koji je isto počeo da studira medicinu, ali se posle prve godine prebacio na biologiju. Kada je njen otac saznao iz ćerkinog pisma da će se i ona prebaciti na biologiju i da se verila, Aleksandar M. Mijušković, kao častan čovek, ode na audijenciju kod regenta Aleksandra (budućega kralja ujedinitelja), da iz opravdanih razloga otkaže Marijinu stipendiju. Kada je regent saznao šta je zapravo razlog, on svom ratnom drugu reče da je i jestastvenica (biologija), kao i ostale sadašnje nauke u velikom usponu i veoma obećava, tako da će ćerka sve vreme školovanja primati i dalje očevu stipendiju, a da će od ovog meseca i budući zet Gojković, primati potrebni novac, ali iz njegovog (regentovog) fonda. Tako je i bilo: njih dvoje su redovno primali dve kraljevske stipendije sve dok nisu diplomirali školske 1923/24 godine, kada su se zajedno vratili u znatno proširenu otadžbinu.


Komentari2
629d3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Божидар
Мали народ који је градио вредности почев од нивоа породице до државног нивоа! Све оно што ми сада занемарујемо, не видимо, у једном општем стању неспособности да се консолидујемо и сагледамо пут којим треба да идемо! Оваквим личностима није требао нико да их води ни заводи. Они су знали где припадају и где иду!
Мики Лакић из Предворице
Описивање о нама и нашој Србији тада и данас иста мета исто одстојање не мењају мишљење. Немачка извитоперена и освајачка мисао било је доказивање да су Срби убице и разуларена банда, да не презају ни од чега и не признају ни једну једину власт. Неразумем зашто смо ми банде и убице? Да ли је наша Војска било коју Државу окупирала као што раде Немци. Е то више се неће гледати тај Филм. У суштини ми јесмо поносан и Пркостан Народ и неволимо да нам нико војнички гази нашу Србију.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja