utorak, 23.07.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:55
INTERVJU: MAREK TOMAN, pisac

Želeo sam da objasnim tu čudnu logiku moći

Činilo mi se da se 1989. godine društvo duboko promenilo i da je krenulo u pravom smeru, ali sada su okolnosti zbunjujuće i teže
Autor: Marina Vulićevićnedelja, 12.05.2019. u 20:30
(Фото Клио)

Glavni junak romana „Pohvala oportunizmu” češkog pisca i diplomate Mareka Tomana (1967) jeste Černjinski dvorac u Pragu, koji pamti najvažnije istorijske događaje. To je palata koja prima političare i vojske, rezonuje i komentariše zbivanja, ali nikako ne može da dokuči na koji način je izgubio život njen stanovnik Jan Masarik, ministar inostranih poslova Čehoslovačke od 1940. do 1948. godine, boem i umetnički duh, koji je pronađen mrtav na pločniku ispred nje. Ova knjiga, koja po ironičnom naslovu podseća na „Pohvalu ludosti” Erazma Roterdamskog, teži kritičkom mišljenju i istini, koristeći metode mačevanja i igre da predstavi ozbiljne stvari. Ako nisi spreman da napadaš, nemoj da se braniš, i obrnuto, tako razmišlja mačevalac, ali i diplomata, koji poznaje ritualni ples gestova, što nam sve otkriva Marek Toman. On je ovih dana bio gost svog izdavača „Klija”, uz kojeg je posetio škole u Valjevu i Kragujevcu, kao i Trinaestu beogradsku gimnaziju.

Černjinski dvorac tokom istorije prihvatao je i nacistu gvozdenog srca Rajnharda Hajdriha, ali i Jana Masarika, „ministra tužnih očiju”. Kako obrazlažete etički problem u oportunizmu svog junaka?

Mislim da je to pitanje moći. Kada je neko na važnom položaju, on je za mnoge ljude, mada ne za sve, automatski u pravu. Naravno, ima i ljudi koji prosuđuju o nekoj ličnosti na osnovu onoga što ona čini. Želeo sam da objasnim tu čudnu logiku moći, koja olakšava poziciju određenim političarima i diktatorima, zato što će tu uvek biti narod koji će ih slediti. U tom smislu, moć samu sebe opravdava. To nije moj lični stav, ne slažem se s tim, čak razmišljam sasvim suprotno. Kada je reč o istoriji Černjinskog dvorca, uočljivo je da se tokom vremena neke stvari stalno vraćaju. To su lične tragedije njegovih gospodara. Fasciniralo me je to ponavljanje istorije, a opet i ta stalna smena lidera u palati.

Na ironičan način vaš junak kritikuje Čehe, zbog manjka hrabrosti i odlučnosti. Da li učimo iz određenih poraza, koji su se u Čehoslovačkoj desili prelomne 1948, kada je Jan Masarik izgubio život, kao i 1968. godine?

Mislim da je ta kritika i dalje umerena, upotpunjena ironijom i humorom. Ako su događaji iz 1948. i 1968. bili porazi, kao što kažete, a to definitivno jesu bili, onda je 1989. zaista bila srećna prekretnica. Međutim, trideset godina kasnije, stvari se komplikuju. Činilo mi se da se 1989. godine društvo duboko promenilo i da je krenulo u pravom smeru, ali sada su okolnosti zbunjujuće i teže. Posle 1989. postojala je vizija o tome da ćemo imati viši standard, da ćemo imati političke partije levice, desnice i centra, koje će se takmičiti za glasove birača i pronalaziti kompromis. Mislili smo da će moć oscilirati između leve i desne opcije, kao u ustaljenim demokratijama. Sada u Češkoj Republici, kao i u drugim evropskim zemljama, na scenu stupaju političke snage koje se ne poistovećuju sa standardnim demokratskim vrednostima, već govore: „Mi smo za svakoga, mi smo populisti”. Ne zamaraju se ideologijama ili moralom, već su pragmatični. To nas sve vraća mom romanu – gomilanju moći i upotrebi oportunizma. Nemam neka idealistična očekivanja od političke borbe, ali smatram da treba da postoje neke jasne pozicije i definisane partijske uloge, dok je s populizmom sve otežano.

Pišete o važnim praškim građevinama: starom dvorcu, kao predstavniku aristokratije, Loreti-kapucinerskom manastiru i crkvi, o pabu „Crni vo”. Kojih društvenih principa su oni nosioci?

Kada dođete u Prag, na Loretanski trg, videćete da je moj prikaz realističan, jer se tu nalazi grandiozni Černjinski dvorac, a da je sa druge strane skromna, niža, pristojna, stidljiva Loreta. U blizini je krčma „Crni vo”. Dvorac oličava muški princip, Loreta – ženski. U staleškom pogledu, palata je elita, a pab označava plebs, dok Loreta tu igra ulogu posredovanja, razumevanja. Treće, spekulativno, objašnjenje ovog odnosa govori o dvorcu kao nosiocu političke moći, Loreti kao duhovnom biću, kao i kafani bez određene tačke gledišta, kao glasnoj, kritičnoj masi.

Postoji u knjizi ta opsesivna tema razmišljanja o misterioznoj smrti Jana Masarika. Koja je, po vašem mišljenju, teorija ovog slučaja tačna?

Pre svega, siguran sam da to nije bilo samoubistvo. Onda treba da se zapitamo gde su ubice ili ljudi koji stoje iza nesreće. Tu je jedan veliki paradoks, zato što kada su komunisti stupili na scenu, onda je onaj deo nacije koji im nije pripadao zaključio da ako oni kažu da je to bilo samoubistvo, onda je izvesno da je reč o ubistvu. Jan Masarik je ostao član komunističke vlade, što je za njih bila prednost. Po tome, komunisti nisu imali motiv da ga ubiju, jer bi bar na neko vreme mogao da im bude koristan. Drugo je pitanje ako je Staljin smatrao da mu je Masarik lična pretnja. Moguće je da je iza ove tragične smrti stajala neka divlja frakcija čeških komunista, koja se nije povinovala naredbama pretpostavljenih. To su neke od teorija, ali je dokazano da je u Masarikovoj spavaćoj sobi, usred noći, bilo nekoliko ljudi. Za mene to je već dovoljno. Nije jasno da li su došli da ga ucenjuju ili da ga nateraju da donese neku odluku, ali je verovatno bilo nešto tome slično. Za mene je najverovatnija verzija ona po kojoj je pokušao beg preko prozora oslanjajući se na fasadu. Ova priča je otvorena, a zaključak ostavljam čitaocu.

Jedan detalj otkriva da je Masarik na noćnom stočiću držao Bibliju i knjigu Jaroslava Hašeka. Da li je Hašekov humor uticao na vas, na primer kada vaš junak kaže da mali narodi uvek žele neku moćnu silu kao svog zaštitnika?

Masarik jeste čitao te knjige, nisam ja to izmislio. Ali, nije mi bila namera da podražavam Hašeka. Kada sam bio mlađi uopšte nisam voleo „Doživljaje dobrog vojnika Švejka”, mislio sam da je ta ironija crna i preterana, da nema nikakvu vrednost. Kasnije sam shvatio da neka njegova zapažanja zadiru u samu srž stvari. Mislim da je „Pohvala oportunizmu” napisana iz drugačije perspektive u odnosu na Švejka, možda pre nekog drugog Hašekovog junaka kao što je natporučnik Lukaš.


Komentari0
0035c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja