Satiričar Momčilo Stojanović, dobitnik je nagrade Udruženja književnika Srbije „Radoje Domanović” za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri. Opus romansijera i pripovedača Momčila Stojanovića, a tu spada sedam romana i veliki broj priča, prožet je humorom i satirom. Stoga je pre dvadesetak godina priznanje UKS-a dobio i za roman „Pokrovitelji”.
Satiričari su dobri psiholozi. Koje osobine pojedinaca i društava su vama najintrigantnije?
Branislav Nušić je u uvodu „Gospođe ministarke” napisao da je svoju heroinu Živku Popović „izneo naglo, neočekivano i iznenadno, iznad njene normalne linije života”. Pisac, ako se opredelio za humor i satiru, posebno je zainteresovan da one pojedince, koji se ističu svojim položajem i moći, izvede ogoljene na javnu scenu. Tako onaj koji je dotle izazivao strah okoline, sada dospeva u položaj da mu se smeju. Smeje mu se u prvom redu onaj koji je slab i potčinjen i tako se oslobađa straha. Zato se i kaže da je smeh lekovit. Kad je reč o satiri, smeh koji ona proizvodi je gorak lek, pa ipak delotvoran za duhovno ozdravljenje i pojedinca, i naroda. Za junake mojih romana i priča posebno biram one moćnike koji se smatraju pozvanim da budu usrećitelji naroda.
Dugo se bavite ovom proznom formom. Da li ste iznenađeni time koliko se stvari vremenom ne menjaju?
Među mojim novelama nalazi se i „Nova Stradija”, čime sam nastojao da pokažem kako se i posle sto godina od Domanovićeve „Stradije” društvo, ako ne računamo tehnološki napredak, gotovo ni u čemu nije promenilo. Stradija je bila i ostala jedna čudna zemlja, u kojoj je „isto ići i napred i nazad, i levo i desno... i da se stalno uči, a nikad ne nauči”.
Koliko tragike ima u satiri?
Humor proizvodi opuštajući smeh, od satiričnog smeha može se i zagrcnuti. Pošalica uveseljava, satira tera na razmišljanje, a ako i izazove smeh, obavezno je gorak. Ali ja nisam išao striktno na takve podele, nisam namerno stvarao na jednoj strani smešne, a na drugoj tragične situacije i junake. Moji junaci su tragikomični, kao što je i sam život.
U krajnjem ishodu, nastojao sam da moji junaci budu živi izdanci svoga vremena. Na jednom mestu u romanu „Počasni građanin” polemišem sa čitaocima koji mi zameraju „da se isuviše bavim političkim poslenicima, da sam maltene opsednut politikom”. Zar se literatura ne bavi ljudskom dušom? A zar političari nemaju dušu, pitam se. Videli ste koliko se naprežu, koliko daju sebe, svoj um, svoje emocije, napose i svoju dušu.
Izgaraju, glože se, podvaljuju jedni drugima, jedu se iznutra i međusobno grizu. I sve to ne zbog babinog zuba, već radi viših ciljeva, pa bili oni narodni ili lični. Zar to nije poniranje u ljudsku psihologiju? Meni je zapalo da opevam dušu tih kreatora naše stvarnosti i vizionara naše budućnosti.
