ponedeljak, 19.08.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 18:20
BELEŠKE S PUTA Pečuj

Mesto susreta pet naroda i pet vera

Jedan od najlepših gradova Mađarske zablistao je u punom sjaju 2010. godine kao evropska prestonica kulture, kad je, pored ostalog, deo novca uložen i u izgradnju nove srpske pravoslavne crkve
Autor: Aleksandra Mijalkovićnedelja, 28.04.2019. u 14:00
(Фотографије Пиксабеј)

Istorijske veze Pečuja sa Srbijom sežu daleko u prošlost. Ima u toj priči i pobeda i poraza, i veličanstvenih i mračnih trenutaka, pa ipak, ovaj očaravajući panonski grad, možda jedan od najlepših u Mađarskoj, postao je posebno zanimljiv našim ljudima tek 2010. Tada je proglašen za jednu od tri evropske prestonice kulture.

Dotle je bio manje-više zanimljiva „tačka za razgledanje” na maršruti autobusa kojima su glavna odredišta bile mađarske banje i tržni centri, a onda su se pare Evropske unije velikodušno ulile u pečujsku kasu, odakle je plaćena ne samo obnova fasada, trgova i ulica nego i izgradnja crkava – a među njima se našla i srpska pravoslavna.

Pečuj, koji se i ranije odlikovao upečatljivom arhitekturom, raznovrsnim kulturnim sadržajima, negovao umetnost i toleranciju svih vrsta, tada je postao još privlačniji strancima. Otmeni starinski hoteli, kafane i kafići sa šmekom prohujalih vremena, ali i savremenom udobnošću i ponudom (i pristupačnim cenama), pa spomenici, šetališta, blizina banja – sve je to učinilo grad neodoljivim, naročito za vikend-posetioce iz okolnih zemalja.

Mediteran u Panoniji

Lepo vreme je utisak dodatno poboljšalo i pod blistavim prolećnim suncem, u tek ozelenelim parkovima postaje očigledno da su u pravu žitelji Pečuja, koji tvrde da tu vlada blaga sredozemna (mikro)klima. Borovi, cveće, neko izdašno žbunje i vazduh koji miriše na Mediteran – a mora nigde! Naokolo plodna ravnica, njive, voćnjaci i vinogradi, u daljini planina Meček.

Sa glavnog puta ka centralnom gradskom trgu skrećemo u uske sporedne uličice, zalazimo u prolaze privučene nekim „uskršnjim” izlogom ili antikvitetima, mirisom hrane, neobičnim terasama tajanstvenog kitnjastog zdanja... I svuda je sve „pod konac”. Nigde bačenog papirića ni opuška, nigde započetih, pa zaboravljenih građevinskih radova. Malo je verovatno da su u pitanju stroga kaznena politika ili ogromne plate komunalaca. Ljudi, jednostavno, vole i čuvaju svoj grad.

A ti ljudi su, inače, pripadnici pet naroda (s ponosom primećujemo da su među njima i Srbi) i pet veroispovesti – katoličke, pravoslavne, protestantske, jevrejske i muslimanske. Neki kažu da o tome svedoči i srpsko ime grada iz 18. veka – Petocrkva (isto su ga, na svom jeziku, zvali Slovaci, Česi i Nemci), mada ono, u stvari, potiče iz devetog veka, od srednjovekovnog latinskog naziva Quinque Basilicae, u prevodu Pet bazilika, i ne odnosi se na broj religija već na broj starorimskih hramova iz kojih su lokalni neimari uzimali materijal za gradnju svojih crkava.

Mnogo istorije na malo kvadrata

Ime Pečuj (mađ. Pécs) prvi put se javlja u dokumentima 1235. u obliku Pečut. Od 10. veka Mađari su ga učinili sedištem baranjske episkopije i centrom ove oblasti – tu su, recimo, osnovali 1367. svoj prvi univerzitet. Pečuj je i danas administrativno sedište mađarske Baranje.

Oni koji su ga jednom gradili, drugi put su ga rušili i pustošili, pored ostalih i srpska, bosanska i hrvatska vojska, a 1521. godine i Mustafa paša. Bitka kod Mohača 1526. označila je kraj mađarske i početak turske vlasti nad Pečujem. Tada su mnoge hrišćanske bogomolje pretvorene u islamske, a na mestu crkve Svetog Bartolomeja u centru grada podignuta je velelepna džamija Gazi Kasim paše. Posle 143 godine ona je postala mesto hrišćanske molitve: umesto muslimanskih oznaka stavljen je na kupolu krst, a pored hrama su postavljene replike tri zvona iz prvobitne katoličke crkve.

Osmanlije su u Pečuju otvorile turska kupatila, medrese i veliki bazar... A onda je, sredinom 17. veka, u grad upala vojska Nikole Zrinjskog, opljačkala ga i uništila sve ono što je od srednjovekovnih zdanja preteklo Turcima. Ni habsburška monarhija nije bila milostiva prema Pečuju, razorivši ga 1686. u svom osvajačkom pohodu.

Na ostacima nekadašnjih zidina srednjovekovne tvrđave, kapija palata bogatijih hrišćana i, kasnije, minareta i hamama, krajem 19. veka su vojnici i njihove izabranice počeli da ostavljaju „katance ljubavi”, kakve sad viđamo svuda po Evropi, kao zalog da će se ratnici živi vratiti kući, a da će ih devojke čekati. Ovakve „zaključane ljubavi” su i danas omiljene kod mladih stanovnika Pečuja (a i mnogobrojnih turista). Gradske vlasti su im, dodatno, na raspolaganje dale i metalnu konstrukciju u parku, poučene iskustvima iz sveta, gde su, pod ovakvim teretom, pale mnoge ograde i mostovi.

Obilazeći znamenitosti Pečuja, stigli smo i do najviše tačke grada, Katedrale Sv. Petra i Pavla, gde je najlepši panoramski pogled. Mesto je, doduše, izabrano iz drugih razloga, bezbednosnih. Odatle se put spušta do manastira Naše gospe, uvek otvorenog za sve namernike i potrebite, pa nas vraća na glavni trg, pored veličanstvene sinagoge, Gradske kuće, zgrade Opere i pozorišta...

Srpsko nasleđe

Vrzmajući se oko spomenika raznim važnim ličnostima koje su doprinele slavi Pečuja, čujemo snažan ženski glas kako o dotičnima ispreda priču – na srpskom jeziku. Zainteresovani, umešamo se u grupu, a kad je usledio poziv vodiča (saznali smo da se sitna, a glasna devojka zove Ana Ječmenica i da je iz Beograda, specijalizovana za „kulturni turizam”) za posetu srpskoj crkvi u Pečuju, sa zahvalnošću smo se pridružili.

Veći deo priče o srpskoj zajednici u Pečuju Ana je ispričala na putu do srpskog pravoslavnog hrama Svetih Andronika i Junije, a od oca Milana Erića, koji nas je tu dočekao, čuli smo ostatak. Crkva je, dakle, podignuta 2010. na inicijativu jednog od članova mađarskog Parlamenta, rođenog u Pečuju, koji je smatrao da bi deo sredstava namenjenog „evropskoj prestonici kulture” trebalo da bude iskorišćen i za ovu namenu. Pomoć je stigla i iz Vojvodine i Srbije.

– Crkva je replika ranohrišćanske bazilike Svetih episkopa iz Poreča, sa kojim, inače, Pečuj deli klimatske uslove. Na ovom mestu se ranije nalazila stara drvena crkva, ali je vremenom propala, pa smo imali samo kapelu. Najzad, posle 105 godina imamo i svoj hram, gde dolaze ne samo pravoslavni Srbi, kojih je u Pečuju oko 300, već i drugi pravoslavci, Rumuni, Rusi i Bugari, koji ovde nemaju svoje crkve. Negujemo kult Sv. Stevana Štiljanovića, koji je došao u Pečuj iz Paštrovića da brani Srbe. Hteli bismo da ovde budu njegove mošti. O njemu kruži i jedna legenda. Navodno je čuveni Amir paša na njegovoj ruci video isti prsten kakav je i sam nosio od detinjstva, što je značilo da je i on, janjičar, poreklom iz Paštrovića – pripoveda otac Erić.

Pored crkve je smeštena galerija sa vrednom srpskom regionalnom crkvenoumetničkom zbirkom – ikonama i drugim pravoslavnim umetničkim nasleđem iz 18. i 19. veka sačuvanim u Baranji.

Naš domaćin nas podseća da je, među značajnim ličnostima koje su potekle iz Pečuja, i čuveni slikar Petar Dobrović, a Ana Ječmenica priča da je 1921. godine, nakon što je Trijanonskim mirom oblast Baranje oduzeta Srbima i vraćena Mađarskoj, on izabran za predsednika samoproglašene Baranjske republike u Pečuju na velikom narodnom zboru. Ova država, koja je postojala samo na papiru i nije dobila podršku Kraljevine SHS, potrajala je svega nekoliko dana, od 14. do 21. avgusta, ali je još dugo ostala simbol poslednjeg otpora razočaranog i izneverenog naroda.

Previše istorije u gradu sa jedva 160.000 stanovnika – petina su studenti najstarijeg univerziteta u Mađarskoj – oteralo nas je iz Pečuja u obližnju Harkanj banju i njene vruće sumporne kupke. Lekovito plivanje, ne duže od po petnaestak minuta, u dva otvorena bazena i jednom zatvorenom, i veselo banjanje u džakuziju (ko hoće može da dobije i „specijalan tretman” u ogromnim kadama za koje ne znam tačno čemu služe) dopunili smo, pred povratak u Srbiju, izvrsnim sladoledom.

Žolnaj keramika

Pečuj se naročito ponosi svojom fabrikom keramike, koju je 1853. osnovao Mikloš Žolnaj, ali je proslavio njegov sin Vilmoš, pored ostalog, uvođenjem novih materijala koje je sam osmislio, kao što su eosin i pirogranit. Ukrasni predmeti, arhitektonski elementi, peći, pribor za ručavanje i slične stvari, napravljene sa puno mašte, umetničkog duha i vrhunske zanatske izrade, donele su porodici Žolnaj nagrade na svetskim izložbama u Beču i Parizu i, naravno, bogate mušterije. Muzej Žolnaj u Pečuju na zanimljiv način prikazuje istorijat fabrike, ali i samog društva, tehnologije i dizajna u poslednjih vek i po. Žolnaj keramika, čije ime je danas svetski brend, osim u Pečuju, može se videti, recimo, na zgradi mađarskog parlamenta u Budimpešti, na fasadi hotela „Moskva” u Beogradu i na Gradskoj kući i fontanama Subotice.


Komentari0
ccaa4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja