petak, 20.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 09:16
NATAŠA DRAKULIĆ, SCENARISTKINjA SERIJE „UBICE MOG OCA”

Izbori ili igra sudbine

Autor: Snežana Čikarićutorak, 26.03.2019. u 11:52
Наташа Дракулић (Фото: Драгослав Жарковић)

U Beograd sam došla 1995. u izbegličkoj koloni i između Devete i Desete beogradske gimnazije, izabrala da u ovoj drugoj završim treći i četvrti razred. I to u odeljenju broj dva, u kojem je bio Mladen Đorđević. I ja sam sela s njim. Sudbina, verovatno. Šta bi bilo da sam išla u Devetu ili u odeljenje sedam? Možda bih sada imala šestoro dece i jurila ko zna šta. Mladen Đorđević me je prvi odveo u Jugoslovensku kinoteku i on je zaslužan za to što sam se upisala. On je odmah otišao na filmsku režiju i bilo mu je čudno što i ja ne idem na FDU. Insistirao je da upišem dramaturgiju, govorio mi je „Rođena si za to, ti vidiš u slikama”, priča scenaristkinja serije „Ubice mog oca” Nataša Drakulić 

Nataša Drakulić potpisala se ispod drama i scenarija za brojna ostvarenja. Dva trenutno najaktuelnija scenarija svakako su za seriju „Ubice mog oca” i film „Zaspanka za vojnike”, koji je već pretočen u seriju od četiri jednočasovne epizode. Jedan scenario ljubomorno čuva u fioci, čekajući pravi trenutak da ga predstavi gledaocima, sprema se i za novi projekat o kojem, za sada, ne može da govori ali nikako ne može da ličnu dramu pretoči u reči i objasni sebi i drugima šta joj se to desilo onih strašnih dana kada je u izbegličkoj koloni u vreme „Oluje” krenula put Beograda u neki novi život.

– U Beograd sam došla te 1995. godine, muka me je naterala. Kada je počeo egzodus krenuli smo mama, tata baka i ja. Bio je to opšti metež i mene su razdvojili i poslali da idem sa rođacima. To je tek bila agonija. Ali, mnogo je potresnih priča iz tog vremena. Terali su me prijatelji da pišem nešto na tu temu, krenem, ali nije mi se sleglo sve u glavi. Meni je sve to stalo u jedan prašnjavi dan, a prošlo je toliko godina. Pamtim samo te neke noći spavanja, pa kako se pereš na nekim potocima... Danas često idem u Hrvatsku, ali ne mogu da vratim film na te trenutke. Kao da sam u nekom bunilu. Prosto sam se blokirala. Toliko puta sam prošla tim putem kojim sam išla u koloni, a nijednu sliku ne mogu da vratim. Da li treba kopati, ne znam. Najvažnije mi je bilo kada su moji došli. Tada je sve postalo drugačije – priča scenaristkinja koja je život u Titovoj Korenici zamenila novim beogradskim danima i noćima, godinama tokom kojih je završila treći i četvrti razred Desete beogradske gimnazije, potom upisala dva fakulteta.

– Htela sam odmah da idem na dramaturgiju, ali bilo je teško to objasniti mom pokojnom ocu i majci Ličanki. Njima je bilo bitno da idem na nešto konkretno. I zato smo napravili „pakt o nenapadanju” i dogovorili se da mogu da upišem Fakultet dramskih umetnosti ako donesem diplomu Fakulteta političkih nauka. Požurila sam da tati donesem diplomu. Moram da vam ispričam jednu priču sa treće godine na FPN-u, kada sam polagala ispit kod pokojnog Predraga Simića, koji mi je predavao međunarodne odnose i hladni rat. Dobila sam pitanje hladnog rata i vrtela sve što znam o tome. Ali, on je tražio još i još. I ja na kraju prepričam film „Tri karte za Holivud” do takvih detalja genijalno zaključivši kako jedan takav problem može da se vidi na filmu. „Vi ste ona što studira FDU?”, priupita me profesor Simić. „Jesam”, odgovorim. „Hoćete da mi obećate da se nikada nećete baviti diplomatijom?!”, zapita me on i ja obećah. Hteo je da mi dâ šesticu, ali kada je video da su mi ostale ocene dobre, dade mi osam. Ali, pod uslovom da se ne bavim spoljnom politikom. Kasnije smo se sreli u Parizu u vreme kada je on bio ambasador. Ja sam bila zbog snimanja nekog filma, a on me zgranuto upitao: „Nije valjda?!” Umirila sam ga rekavši da sam zbog drugih stvari u Parizu – priča Nataša, koja je na trećoj godini FPN-a upisala toliko željenu dramaturgiju na FDU.

Priča naša sagovornica i kako bi u njenom životu sve bilo drugačije da je umesto u Desetu, otišla da se upiše u Devetu beogradsku gimnaziju, da je umesto u odeljenje dva ušla u broj sedam.

– To su ti slučajni izbori. Stric me je vodio da se upišem i obe gimnazije su mi bile blizu. I ja sam izabrala Desetu, odeljenje broj dva u kojem je bio Mladen Đorđević. I ja sam sela sa njim. Sudbina, verovatno. Šta bi bilo da sam išla u Devetu ili u odeljenje sedam? Možda bih sada imala šestoro dece i jurila ko zna šta.

Mladen Đorđević me je prvi odveo u Jugoslovensku kinoteku i on je zaslužan za to što sam se upisala. On je odmah otišao na filmsku režiju i bilo mu je čudno što i ja ne idem na FDU. Insistirao je da upišem dramaturgiju, govorio mi je: „Rođena si za to, ti vidiš u slikama.” On me je spremio za prijemni. Ako ćemo iskreno, FDU je najteže upisati. Posle je lako. Na dramaturgiji se menjaju profesori i to je dobar sistem jer su vam četiri glavna predmeta iz drame i četiri iz scenarija. Za dramaturge je dobro da ne budu uniformisani već da iz glavnih predmeta imaju različite profesore, priča Nataša, koja je još tokom studija pisala radio-drame i kao honorarni saradnik radila na RTS-u.

Iako, kako kaže, nikada nije mislila da bi mogla baš u javnom servisu da se zaposli, opet je sudbina umešala svoje prste i ona je danas odgovorni urednik redakcije Dečjeg programa. Bila je, priznaje, malo zbunjena kada su joj dali to da radi i uprkos njenom verovanju da će tu biti samo privremeno, „mic po mic i tu sam već deset godina”, kaže.

(Foto Promo)

S Predragom Gagom Antonijevićem, rediteljem s kojim je pisala scenario i za seriju „Ubice mog oca” i za film „Zaspanka za vojnike” takođe se upoznala slučajno. Ili, igrom sudbine. Svejedno.

– Upoznao nas je Darko Bajić, s kojim sam najviše sarađivala. Sećam se, na čelo Foksa je došao Piter Ajnštajn i Gaga je dobio ponudu da uradi neki krimić. Zamolila sam koleginicu sa fakulteta, novinarku „Politike” Danijelu Vukosavljević, koja je tada radila na rubrici Hronika, da mi pošalje neke slučajeve o kojima je pisala. Od svega što mi je poslala, mi smo se uhvatili za jedno užasno ubistvo u kojem je ubica pronađen na osnovu tragova automobilske gume na listu kukuruza. To je bio naš početni put ka građenju serije „Ubice mog oca”. Svaka serija, pogotovo ona u žanru, ima svoje postulate. Tako za krimić traba policajac, muškarac i dve žene za ljubavni trougao... Sve smo to bacili na papir, menjali na kreativnim sastancima, Ajnštajnu se dopalo, ali nije imao para pa je odustao. I tako smo mi pisali godinu dana, bez moranja i pritisaka. Prosto smo želeli da se igramo – priča Nataša Drakulić, priznajući da u tom trenutku ne da nije znala da li će serija ikada biti snimana već nije znala ni da li će Gaga i ona ikada završiti to pisanje.

Mnogi bi, kaže, odustali ali ne i njih dvoje.

– Bilo nam je to toliko slatko. Vole pisci kada se zalude. I kada se pojavila mogućnost da to realizujemo nastali su pravi problemi. Kastinzi, produkcija... Ali, to je već rediteljski deo posla koji je Gaga izneo. U kasting mu se niko nije mešao, i Vuka Kostića je nekoliko puta vraćao. On naše glumce, izuzev Nataše Ninković, Sergeja Trifunovića i Nebojše Glogovca, sa kojima je sarađivao u filmu „Spasitelj”, nije ni znao. Živi u Americi. Ali, imali smo sreće sa tim kastingom, mnogo se velikih glumaca odazvalo bez razmišljanja, a već od druge sezone mogli smo sebi da dozvolimo da angažujemo i nepoznate glumce – objašnjava Nataša.

Njoj je od početka rada na scenariju jako važan lik bio inspektor Predrag Marjanović i neko se, kako priča, setio Tihomira Stanića za tu ulogu, nazvali su ga ali je Stanić rekao kako ne dolazi na kastinge.

– Dan nakon toga Gaga i on su se slučajno sreli, desila se neka hemija i tako je Tika postao Marjanović – kaže, smejući se.

A prva srpska krimi-serija doživela je tri sezone da bi početkom maja počelo snimanje i četvrte.

– Biće deset epizoda, za sada. Biće novih likova, uvek mora i neka zvezda da bude, ali u to neću da se petljam. Kasting je Gagin. U trećoj sezoni smo radili sa Ljubom Bandićem, bio je veliko pojačanje – kaže, a na našu konstataciju da su ga ubili, odgovara:

– Pa šta ćete, neko mora i da umre.

(Foto Promo)

Rad na četiri epizode „Zaspanke za vojnike” je završen, ali Nataša ne zna kada bi tačno trebalo da počne da se prikazuje na televiziji Nova S.

– Seriju sam ja montirala. U njoj ima mnogo scena koje nisu ušle, ima i neka privatna Stevanova i Aleksandrova linija, i devojka i ljubavna priča, sve što nije moglo da stane u film.

Za kraj razgovora Nataša Drakulić kaže da uskoro kreće u projekat, ali o kakvom je projektu reč ne može još uvek da govori. Međutim, otkriva tajnu priče skrivene u njenoj fioci.

– To je ljubavna priča kneza Mihaila. Vraćam se u prošlost. Napisala sam to još pre četiri godine. Videćemo šta će od toga biti.


Komentari0
7f8d4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Mozaik /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja