ponedeljak, 21.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:05
DVADESET GODINA OD NATO AGRESIJE: GENERALI GOVORE

Juriš vojske na granicu sa Albanijom

Prodor je pokušan 9. aprila, u zoni 125. brigade, preko karaule „Košare”, gde su borbe trajale praktično sve do kraja rata. - Najvažnija dejstva počela su 26. maja, tada je u pokušaju proboja na drimsko-kosovskom operativnom pravcu dejstvovala i Druga pešadijska divizija albanske vojske
Autor: Milan Galović - Dimitrije Bukvićponedeljak, 25.03.2019. u 19:30
Напад оклопних јединица војске уз подршку полиције - садејство снага ВЈ и МУП-а Србије давало је добре резултате (Фото EPA/Risto Bosovic)

Politika: Generale Deliću, šta se u prvoj fazi agresije dešavalo na Kosmetu, u zoni odgovornosti vaše brigade?

Delić: Tokom prve dve nedelje od početka rata završili smo sa terorističkim snagama i došli na granicu, 5. aprila sam dobio odobrenje da mobilišem moju brigadu. Tako je brigada bila kompletna. Po formaciji je trebalo da ima 4.060 ljudi, a ja sam ih imao 14.000. Branili smo 150 kilometara državne granice – 90 prema Albaniji i 60 prema Makedoniji – što je mnogo više nego što bi inače trebalo. Načela koja važe u vojsci nisu mogla da se poštuju jer brigadna dubina nije iznosila 25 do 30 kilometara, već je bila mala, a imali smo samo jednu jedinicu ranga bataljona u rezervi za intervenciju na svih 150 kilometara ako neprijatelj izvrši prodor. I prodor je pokušan 9. aprila, u zoni 125. brigade, preko karaule „Košare”, gde su borbe trajale praktično sve do kraja rata. Tamo su graničari, mlade starešine i momci, pokazali neverovatno junaštvo, a tu se uključila i 125, ali i 63. i 72. brigada, pa i delovi svih vojnopolicijskih bataljona. Kod mene je u to vreme bilo samo pojedinačnih pokušaja, ali je bilo neprekidnog bombardovanja svih 78 dana. Na početku su, inače, najčešće dejstvovali avioni A-10. Neprekidno su bili u vazduhu, i danju i noću, u parovima


Tenk vojske Albanije u blizini jugoslovenske granice (Foto EPA/Anja Niedringhaus)

Politika: Da li je u napadima na granicu učestvovala i vojska Albanije?

Delić: Najvažnija dejstva počela su 26. maja. Tada je, osim terorista, u pokušaju proboja na drimsko-kosovskom operativnom pravcu dejstvovala i Druga pešadijska divizija albanske vojske, koja je prethodno mobilisala sve svoje brigade. Već ujutru tog dana napad je pokušala i jedna tenkovska četa albanske vojske. Uništena su joj tri tenka i odustala je. Od tada, pa praktično do kraja, sve što je imala albanska vojska dejstvovalo je po nama – višecevni bacači raketa, minobacači, haubice... Teroristi su bili u prvim borbenim strojevima, oko 6.000 ih je bilo u prvoj liniji tog dana, ali prema sebi smo ih imali oko 35.000. Iz Nemačke je došla operativna grupa „Jastreb”, 24 helikoptera tipa „apač” sa radarima za otkrivanje vatrenih položaja artiljerije koje javljaju „avaksu”, a „avaks” onda određuje ko će na određenim koordinatama da dejstvuje. „Apači” su bili angažovani prema našoj brigadi i graničnim bataljonima i uništili su gotovo sve karaule. Prilikom jednog od napada na karaulu „Stojanović”, dva su oborena. Jednog je „strelom” oborio rezervista iz Leskovca, koji je inače bio u Ginisovoj knjizi rekorda jer je dve godine pre toga napravio najveću pljeskavicu. I on je poginuo na karauli „Stojanović”, ali je ispalio svoju „strelu”. Osam puta su napali sa albanske teritorije, nisu se usuđivali da uđu, osim dvaput – jednom 200, drugi put oko 400 metara u dubinu. Od 26. maja pokušano je više pešadijskih napada, dnevnih, a potom i noćnih. Budući da je neprijatelj imao prevlast u vazdušnom prostoru, s avionima A-10 koji neprestano kruže, izvršili smo disperziju artiljerije.


Božidar Delić (Foto Dragoslav Žarković)

Tako VBR-ove nikad nismo držali na položajima, već su oni dolazili iz grada, u parovima. Zastanu na označena mesta duž puta, ispale 32 rakete i odmah nestaju. Za pet minuta već su tu avioni A-10 i traže ih. Mnogo nam je pomagalo i to što, kad se artiljerija uvuče u šume, nikako nisu mogli da je otkriju. Onda su uključili strategijske bombardere B-52 i B-1. U prvom danu OVK je napravila prodore, na jednom mestu kilometar, i na dva mesta po 500 metara. To su uspeli jer smo mi na frontu od šest kilometara imali samo 400 ljudi, a u momentu napada možda samo 200, i to su bile neke otporne tačke od 15 do 20 ljudi, s velikim međuprostorima. Oni su se ubacili u te međuprostore. Kad je ujutru počeo napad, četiri njihova streljačka stroja kretala su se jedan iza drugog, a svaki je imao do 700 ljudi. Četvrti stroj bio je u crnim uniformama i, ko zalegne iz prva tri, oni su imali zadatak da pucaju. Išli su vrlo disciplinovano, kao na nekom strelištu, sve dok nisu ušli u šume. Onda su bili zaustavljeni. Mi smo, inače, u Prizrenu u tri fabrike proizvodili mine usmerenog dejstva teške 70 kilograma, sa devet kilograma eksploziva i 35 kilograma gelera. Sve smo međuprostore kasnije njima uspeli da zatvorimo i gde god su Šiptari pokušali, te mine su brisale do 300 metara sve ispred sebe, niko nije mogao da ostane živ.

Politika: Koliki su bili gubici naših snaga u tim kopnenim borbama?

Delić: Najveće gubitke doživeli smo 31. maja u napadu više aviona A-10 na istureno komandno mesto u zaseoku Šeh Mahala, u dvospratnim i trospratnim kućama od kojih nije ostalo ništa. Imali smo deset mrtvih i 115 izbačenih iz borbe. Ali, jedinica je nastavila dejstva. U svojoj knjizi Klark je naveo da Šiptari treba da zadrže vrh Paštrika da ga Amerikanci ne bi plaćali svojom krvlju. Mi smo imali dobrovoljce iz Rusije i drugih zemalja, koji su za jedan dan očistili sve džepove otpora i vratili se na granicu, samo je taj vrh ostao u šiptarskim rukama. A to je kameni vrh, koji je na albanskoj teritoriji gotovo vertikalan, dok se na našoj postepeno spušta prema nama. Mogli smo to da zauzmemo za pet minuta, ali bi nam onda Amerikanci izbrisali sve ljude koje gore postavimo. Zato smo tamo ostavili Šiptare, a 200 metara dalje bili su naši vojnici. Kad god bi Šiptari pokušali da pređu preko vrha mitraljezi, snajperi i minobacači su rešavali problem. Iako su do 5. juna stalno pokušavali dnevne i noćne napade, intenzitet dejstava pešadije postepeno je opadao, a avijacija je 9. juna poslednji put dejstvovala po položajima naših minobacača. Imali smo dva poginula, tri ranjena i oba minobacača uništena. Nama avijacija jeste uništila kasarne, ali nije nijedan metak. Još u februaru smo sve utovarili na šlepere, gorivo u cisterne i tih tridesetak šlepera su se od tada neprekidno kretali – Prizren, Suva Reka, Đakovica, Orahovac... Nigde se nisu dugo zadržavali da bi bili uočeni. Čak su i u Beogradu neke jedinice izgubile kompletne magacine, a na Kosmetu se to nigde nije desilo.


Granicu SRJ su odbranili mladići na odsluženju redovnog vonog roka (Foto EPA/Srdjan Suki)

Politika: Kada ste vi konkretno napustili Kosovo i kako ste to podneli?

Delić: Rođen sam na Kosmetu i bilo mi je teško. Napustio sam Metohiju poslednji, 14. juna. Mislio sam da će se bar vojnici radovati zbog primirja, jer niko od njih nije bio sa KiM, ali – niko se nije radovao. Na ulazu u Prizren izbio je i jedan sukob s nemačkim vojnicima koji su našima spustili rampu i rekli – ne možete dalje. Ovi, onako izgrtani, skoče, mislim da bi pojeli sve te Nemce. Jedan nemački general i ja smo sprečili sukob. Ali, naši vojnici pitaju – da li se mi povlačimo zbog ovih? Naša vojska je bila spremna do poslednjeg da pogine na KiM. Da su dejstva nastavljena, garantujem da bi otpor trajao dok bi jednog živog vojnika bilo u zoni brigade.

POLITIKA: S druge strane, imali smo slučajeve da NATO bombarduje kolone albanskih izbeglica...

Delić: Jedno takvo bombardovanje bilo je, čini mi se, 15. aprila, a drugo 15. maja. Ovo prvo je bilo karakteristično jer, koliko god oni govorili da je to bila greška, nemoguće je pogrešiti sedam puta, koliko su dejstvovali na 40 kilometara po šiptarskim izbeglicama u čijim nepreglednim kolonama nije bilo nijedno vojno vozilo. Bilo je oko 80 mrtvih i sto ranjenih, koji su prevezeni u Đakovicu i Prizren, gde smo imali hirurške sale. Naši doktori su ih operisali i većina ih je preživela. A 15. maja su dejstvovali u rejonu Koriše. To bi možda moglo da se podvede pod grešku jer je bila noć, Šiptari su došli na granicu s traktorima i kamionima, ali MUP je imao naređenje da više ne dozvoli odlazak u Albaniju. Ja sam bio na terenu, pa me ovi moji nisu našli, inače bih ih propustio. U svakom slučaju, bilo im je rečeno da se vrate do Koriše, što su i uradili. Oko ponoći su me zvali iz Prištine da mi kažu: – Brzo sklanjaj jedinice u Koriši. Ja kažem: – Nemam nikoga tamo. A oni kažu: – Otkrili su ti tamo tenkove. A u stvari su otkrili to. Pola minuta posle ponoći počele su eksplozije, do Prizrena je svetlost dolazila. Nisam znao da tamo nešto postoji, a znam da vojske nema. A onda, oko pola tri, počeli su da pristižu ranjenici. Uključili su se i MUP i VJ, pozvali smo naše sanitetske ekipe i možda smo ih jedno stotinu operisali, a bilo ih je i bez ruku i bez nogu, svakakvih. Trošili smo naše rezerve krvi i sve što je trebalo da se ti ljudi spasu, jer to su naši građani.

Stevanović: Kolone albanskih izbeglica bombardovane su kad su se vraćale sa granice. Imali smo problem sa ogromnim kolonama koje idu prema Albaniji i Makedoniji. Po međunarodnom pravu nije dozvoljeno da se proteruju, ali ni da im se sprečava da odu gde žele, da napuste ratnu zonu. Kasnije se u Hagu tvrdilo da smo mi njih nasilno proterali i da je postojao neki plan „Potkovica”, kojeg nema ni u kakvim vojnim i policijskim dokumentima. Potpuna izmišljotina.


Krijumčarenje oružja iz Albanije u Jugoslaviju u junu 1998. godine (Foto EPA/Louisa Gouliamaki)

„Svetsko-srpski” rat

Stevanović: Rat 1999. neki autori nazivaju čak „svetsko-srpskim” ratom, što ilustruju i brojke. U tom sukobu je učestvovalo 19 najmoćnijih zemalja sveta s potencijalom od 860 miliona stanovnika i najsavremenijom tehnikom, nasuprot nas, koji smo imali 11 miliona stanovnika. Prema površini teritorije, ako se, osim 19 zemalja NATO-a, računa i onih osam država koje su mu posredno pomagale, NATO je bio jači 218 puta. Po jačini oružanih snaga, NATO je bio jači 35, prema broju stanovnika 78, a prema bruto nacionalnom dohotku 860 puta. S druge strane, NATO je taj rat vodio nezakonito i nemoralno i prema cilju i prema sredstvima. Posebno je nemoralno što je takva moćna koalicija stala na stranu tipične terorističke organizacije protiv suverene države, koristeći princip dvojnih standarda. Neki teoretičari zato kažu da, kad se definišu bezbednosno-vojni pojmovi, najpreciznije je reći da je terorizam ono što Amerika misli da jeste. Sva nauka je pred time nemoćna. Ono što je bilo novo, to je brutalnost propagande. Sve se kasnije svelo na fenomen postistine. Dakle, NATO, a pre svega SAD, svesno su svoje delovanje zasnivali na notornim lažima, pri čemu, kad postignu cilj, nema problema da priznaju da su lagali. Tako imamo Genšera, koji priznaje da je agresija bila nezakonita, mada je smatra legitimnom, a Klinton jasno kaže da je Miloševiću u Rambuje poslat sporazum koji niko normalan ne bi potpisao. Dakle, hteli su rat po svaku cenu, pri čemu su ti isti ljudi (američki diplomata Stroub – prim. aut), Talbot pre svega, radili i na dokumentu iz Rambujea i na Kumanovskom sporazumu i na Rezoluciji 1244. Dakle, da nisu želeli rat, u Rambuje bi poslali dokument koji je kasnije usvojen u Kumanovu i rata ne bi bilo.

U sledećem nastavku, u utorak, čitajte: ZAŠTO NISMO DOBILI S-300 OD RUSIJE

Ako ste propustili prethodni tekst, možete ga pročitati na ovom linku.


Komentari14
3045f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

voja
Braco ono sto smo uradili ulazi u istoriju neka kaze ko sts hoce i neka pise mi koji smo bili tamo znamo istinu ratovali po svim kodeksima casno i posteno branili svoju zemlju a to sto svetski olos krade i otima to je samo dokaz kakvo oni drustvo prave i sta je po njima demokratija neka im sluzi na cast a OTETO JE PROKLETO kaze nas narod
KosMetPolita
Iako smatram da Vam objašnjenje neće vredeti, zarad drugih i drugačijih ću Vam objasniti: Tokom oluje, kao i pre nje, narod i civili su bili i pod granatama i nad kamom. Srbi to civilima nikada nisu radili. Nema ni jednog napada, makar ni greškom izvedenog, na neku kolonu civila. u ostalom, vreme je ponovo učinilo svoje pa svi, osim Hrvata i "braće im po oružju", priznaju polako svoje grehe... O ostalim razlikama-neki drugi put... možda.
Патриота
"...Мислио сам да ће се бар војници радовати због примирја, јер нико од њих није био са КиМ, али – нико се није радовао...." Поука за све оне који данас не желе да бране своју отаџбину, отуђени без осећаја припадности.... Хвала за помен ових хероја !!!
nato režija
Ne samo da su šiptari hteli da napuste Kosovo, već je sve to bila predstava izrežirana za CNN i zapad! Takodje oni su počeli da beže dve nedelje pre bombardovanja, dok im niko ništa nije ni radio ni pretio, prvo su se pojavile slike "izbeglica" kako sede na travi i glume, pa su tek onda usledile nato bombe. Sve je bilo izrežirano i saradnji sa natom, isto kao i Račak. nato je iscenirao sve da bi došao do teritorije i baze na Kosovu, o svemu tome postoje dokazi i samo treba sve to sakupiti i tužiti ih nekom novom medjunarodnom sudu koji treba osnovati.
Hrvoje
Stevanović: ..."Kolone izbeglica bombardovane su kad su se vraćale sa granice. . . Po međunarodnom pravu nije dozvoljeno da se proteruju, ali ni da im se sprečava da odu gde žele, da napuste ratnu zonu. "... Otkud sad ovo? Neka mi netko objasni koja je razlika između operacije Oluja i ovog?
Felipe
Kako je ono govorio Titov general Njofra? "Srbi moraju da nestanu", zar ne? Da se nije radilo o etničkom ćišćenju, kuće Srba iz Hrvatske ne bi bile sistematski uništavane a povratak sprečavan svim mogućim sredstvima. Osim toga, da nije bilo evakuacije stanovništva, broj ubijenih Srba u oluji bi se brojio desetinama hiljada.
Preporučujem 37
Gagi
Razlika je u tome što su šiptari bežali svojom voljom iz ratne zone u Albaniju a naše snage ih vraćale na Kosovo i Metohiju dok su vaši proterali Srbe iz Hrvatske.
Preporučujem 59
Prikaži još odgovora

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja