Tvoje more je mrtvo pa ga opet posećuju. Mrtvo more i mrtve ljude posete ili pomenu. Živog čoveka svako zaboravi. Ti nikada nisi shvatila slovensku dušu.

To ti je večito osluškivanje srca i traženje sreće tamo gde je nema. Nama se često činilo da nas je i Bog zaboravio. Često smo se pitali zašto li baš nas toliko muči. Često smo pomišljali da batalimo, da molitva ne pomaže.

Odricali smo ga se! Mnoga ga puta psovali! Ali ga se nikada nismo odrekli.

Nikada nisi razumela tu večitu veru i nadu u one kojih nema i koji su daleko. Ni zašto volimo Ruse. Ni ulaženje u borbu bez obzira na ishod i posledice. Ni davanje sebe bez ostatka. Ni spasenje onda kada više nema nade.

Budalo jedna. Šta bi tek ostalo od nas kada bi smo počeli da živimo kao sav taj normalan svet. Ko bi to još čovečanstvu davao ne tražeći ništa za uzvrat.

Da, mi smo davali. Čovečanstvu smo recimo dali Teslu, a on je ljudima hteo da da ključeve svemira, tajne samoga tvorca, besplatnu energiju za sve. Nije ni naša ni njegova krivica što je čovečanstvo večito gluvo za istinu i vapaje.

Istina, Re, mora da se šapuće, da se traži na mestima na kojima se najmanje nadaš, ona mora da se otkriva, da se nasluti, da se projavljuje. Ali znaj, kada se jednom nekome šapne, onda ona zagrmi! Čiste duše je primaju i raduju joj se. I ovde smo nekome nešto dali. Baš onako kao što dolikuje. Baš onako kako smo dobili. Na poklon dobili, na dar poklonili.

Ikone sa zidova milovale su me pogledima, pravoslavno, vizantijski, ljudski. Igumanija me je dočekala toplo i majčinski. Dočekali su me i molitva, i pevanje pojca. Sveta Liturgija.

I grešan, opet sam kasnio. Neće mi Bog zameriti, putovao sam cele noći čak sa ruševina Tikala. I to baš ovde, gde su svi naoružani, gde su kuće opasane žicama, gde je besneo rat i gde se mislilo da nema ni Boga ni istine, a kamo li mog pravoslavlja.

Posle službe, vrzmala su se oko mene moja mala braća. Siročići. Jedan je bio potpuno gluv i odmah se prilepio uz mene. Valjda je naslutio da i ja nemam jedno uho. I taj mališan koji nema ni sluha ni roditelja, kome su su Hrist i Bogorodica jedini otac i majka zagledao se u moje oči i tešio me je. Njegov nevini dečiji osmeh govorio mi je da će sve na kraju biti dobro.

Celu nedelju, ova zemlja me je lečila!

Najzad sam pronašao mesto na kome sam mogao da pobegnem od osmeha. Ljudi naoružani kratežima čuvali su svoje radnje opasane bodljikavim žicama. Svuda oko njih ožiljci prošlosti, mnogo boja i rečima neopisiva lepota koja božjom promišlju poziva na život, radost i pokajanje.

Ovi namučeni ljudi činili su mi se daleko srećnijim od veštački iskeženih Viskonsijanaca. U očima onih koji nemaju puno i kojima je život darivao sve najgore nalazio sam daleko više sreće i radosti od onih kojima je darivano sve.

Iz vatre se samo novi život rađa a ova je zemlja okićena vulkanima. U gradu Antigvi vreme je stalo, a ja sam poželeo da krenem dalje. Ispijao sam ture gledajući kako lava ključa iz vulkanskog grotla u daljini.

U magično plavoj vodi jezera Atitlan duša mi se ogledala među vulkanima. Shvatio sam da može biti mnogo čistija, ali da, ipak, nije izgubljena.

Posle su me vodili u okolna sela da upoznam Indijance. Starci i starice prodavali su mi limunove i blagodarili za novčanice. Sve je u tim selima bilo obojeno. I odeća, i kuće, i stolovi, i trgovi, i ljudske duše. Svaka od tih boja imala je svoje značenje i sklad.

Kukuruz je ovde svetinja. Crveni, beli, žuti i crni, baš kako i četiri ljudske rase, kao i četiri strane sveta, kao četiri stanja ljudske duše, kao krst, kao raspeće jednog naroda i jedne kulture.

Nepismeni slikari koji su se slikarstvu učili od malena i kojima su četkice, platno i boje predavani od predaka, slikali su dušu jednoga naroda i njegovu najsvetiju biljku na milion načina. A svaka od tih slika mi je govorila da Boga ima, da moram da budem srećan.

Na ruševinama Tikala konačno sam sebi ispunio jedan od dečačkih snova. Sedeći na vrhu piramide starih Maja osluškivao sam krike majmuna koji su se verali po drveću i prisećao se kako sam kao dečak otvorenih usta gledao filmove o zaboravljenim gradovima po džunglama, filmove o Tarzanu i Indijani Džonsu. Kako sam, dok se u mojoj detinjoj duši taložio samo čemer i jad, obećavao sebi da ću jednoga dana videti i jedno od ovih mesta.

Ti si me optuživala da sam detinjast. I bila si upravu. Ostavila si me da bi mogla da odrasteš, a ja sam se na vrhu te piramide, u sred te džungle, osetio spašenim videvši da se ponovo probudio dečak u meni. Kasnije su me zadirkivali prijatelji, kazali su da sam konačno počeo da se osmehujem na slikama.

Reći ću ti još i ovo. Dotakli su me i usne i duša jedne žene. Neću ti pričati o njoj, ali dovoljno je da znaš, po prvi put sam u život videvši ženu, umesto da bujim u njeno telo poželeo da očima pomilujem i njenu dušu.

Vratio sam se u svoj ledeni Viskonsin.

Danas je ovde hladnije nego na Antarktiku, zatvorene su sve škole, pošte i banke, proglasili  su vanredno stanje. Svuda oko mene belina i led. A ja se osećam toplije nego ikada pre. Lud i detinjast, i po ovom mrazu ću otići u šetnju.

Čini mi se da mogu da istopim sav taj led oko sebe.

Mislim da ti više neću pisati. Mislim da mogu da budem srećan.

I neizmerno sam zahvalan Večnome što me je na trenutak odveo u Gvatemalu!

Predrag Rudović

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika