sreda, 21.08.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 20:24
INTERVJU: TANjA MANDIĆ RIGONAT, reditelj

Može li oštrica umetnosti da pobedi zlo

Svet Simovićevih metafora posebno je subverzivan u današnjem vremenu buke, besa, parola, osiromašenog mišljenja i govora koji je našao put i do pozorišta
Autor: Borka Golubović-Trebješaninponedeljak, 11.03.2019. u 20:00
(Фото Далибор Даниловић)

„Samo se usudite da glumite”, reči su iz predstave „Putujuće pozorište Šopalović” Ljubomira Simovića, čiji su junaci Vasilije Šopalović i Jelisaveta Protić putujući glumci koji igraju i za vreme okupacije isto onako kao što pekari i dalje peku hleb, a vodeničari melju brašno.

Simovićevo „Putujuće pozorište Šopalović” postavlja rediteljka Tatjana Mandić Rigonat na sceni Narodnog pozorišta u Nišu uz brojnu ekipu glumaca ovog ansambla. Premijera je večeras, na dan  Narodnog pozorišta u Nišu. Premijernim izvođenjem „Šopalovića” ujedno će biti otvoren novi festival drame i pozorišta balkanskog kulturnog prostora „Teatar na raskršću” koji će do 19. marta u gradu na Nišavi okupiti pozorišne poslenike s ovih prostora.

Kakvo Simovićevo „Putujuće pozorište Šopalović” najavljujete i zašto u Nišu?

Dobila sam poziv od upravnika Spasoja Ž. Milovanovića da režiram u Nišu, a on je prihvatio moj predlog da to bude drama „Putujuće pozorište Šopalović. A zašto? Za mene je to najlepša drama u kojoj je glavni lik pozorište. U njoj su postavljena pitanja koja imaju metafizičku, ontološku, gnoseološku, etičku dimenziju i tiču se bića pozorišne umetnosti, odnosa pozorišta i života i fenomena glume. Svet Simovićevih metafora posebno je subverzivan u današnjem vremenu buke, besa, parola, osiromašenog mišljenja i govora koji je našao put i do pozorišta. Tražila sam scenski oblik za Simovićev poetski i filozofski okean lepote, humora i tragizma. Dodala sam pesme: „Okupacija Užica”, „Evropska noć u Užicu”, „U redu pred kazanom javne kujne na carini”, „Vešala na Žitnoj pijaci u Užicu”. Od nekih replika stvarala sam stihove, išla ka metateatarskoj dimenziji scenske priče pod raširenim krilima čeličnog orla u čijim kandžama su i kukasti krst i pun mesec, orla koji je raširio krila nad pozornicom koja život znači. I da, zanimala me je oštrica pozorišnog mača, oštrica umetnosti kojoj pripadam. Može li ona da probode aždaju, da pobedi zlo, da menja tok života. Šta je podvig umetnika, a šta umetnosti?

Putujuće pozorište Šopalović” događa se u Užicu 1941. godine, u vreme burnih istorijskih i društvenih događaja. Šta je zajedničko svim Simovićevim junacima?

Ceo svet je pozornica. Na toj pozornici sveta, igramo uloge kojih smo svesni. Igramo i one kojih nismo svesni vođeni unutarnjim scenarijom, o kojem piše Erik Bern u već čuvenoj knjizi „Koju igru igraš”. Svi likovi u drami pozicionirani su u odnosu prema pozorištu. Zajedničke su im istorijske okolnosti, ali likovi okupatora i saradnika okupatora, građana Užica, umetnika, na različite načine razumeju stvarnost. Doživljaji stvarnosti su različiti, uloge u toj stvarnosti, stavovi, pozicije u odnosu prema datostima vremena i prostora.

Gde nalazite kopču Simovićevog Vasilija Šopalovića, Jelisavete Protić, Sofije Subotić, Filipa Trnavca sa sadašnjim vremenom, budući da je praizvedba ove drame bila 1985. godine?

Od praizvedbe drame u režiji Dejana Mijača, mog profesora, prošle su 34 godine. U te godine upisali su se novi ratovi, zločini, raspad SFRJ, demonstracije, protesti umetnika. Proteklih decenija jasno su se čula pitanja koja postavlja Simovićeva drama: Kad je vreme za pozorište, a kad nije? Postoji li vreme u kom je etično da se pozorište odrekne sebe i šta znači to odricanje, kome ono odgovara? Konkretno u drami i okupator i saradnik okupatora i neki građani koji nisu ni saradnici ni okupatori, već okupirani, nađu se u istom stavu da nije vreme za pozorište. Šta je to blasfemično što pozorište sobom nosi? Je li to sloboda, ruganje neslobodi li beslovesnost? Živimo u vremenu novih oblika totalitarizma i neslobode. U takvom vremenu za mene nije pitanje nad pitanjima da li igrati predstave, već šta igrati i kako igrati. U vremenu ostvarene distopije, umetnički čin, bilo koji, ima inicijacijsku dimenziju očovečenja. A tek pozorište koje je uvek bilo živi susret čoveka sa čovekom! I kad je najgore i najbanalnije, ono je uvek susret. Zanimao me je odnos lepote – umetnosti i zla, kako se rađa zlo. Kakva je snaga lepote, odnos lepote i slobode, postoji li granica između pozorišta i života. Šta se dešava kad se sudari krvavo pozorište života pod senkom vešala, crnih zastava u okupiranom Užicu sa svetom četvoro glumaca putujućeg pozorišta koje želi da odigra Šilerove „Razbojnike”.

Simović teži u pisanju onome što je definisala Marina Cvetajeva „Visoka mera. Meriti visokom merom”. Koja je vaša visoka mera u umetnosti?

U Simovićevoj drami, lepota, baš kao kod Dostojevskog, jeste ta koja spasava svet. Ona je ta koja ima snagu da preobrazi, dovede do samospoznaje, da dovede zločinca do pokajanja. Lepota, kao umetnost. Glumac Filip Trnavac kaže: „Ja u stvarnost ne mogu da uđem, i da u njoj učestvujem sam! Ja u nju mogu da uđem jedino sa celom svojom umetnošću kojoj pripadam!” Takvim stavom on razrešava dihotomiju život–umetnost. Umetnik strada, ali spasava život, menja tok događaja, menja svet kad visoko podigne mač umetnosti kojoj celom dušom, bez ostatka pripada. Taj stav nedeljivosti bića, stapanja umetničkog i životnog čina u jedno podvig je poezije koju svet prepoznaje kao ludilo jer izmiče razumu… Ja se tražim kroz umetnost drugih i onoga što sama stvaram. Znam da ništa ne znam, to je moja mera stvari. Sokrat. I svaka predstava je doslovno za mene ulazak u nešto novo. To me uzbuđuje i pokreće. To dovođenje svega u pitanje, a prvo sebe…

Celim svojim bićem izražavate sopstveni stav, ne štedeći emocije ni vreme. Da li se nečega odričete zbog režije, pozorišta i takvih principa?

Ne, ne odričem se. Suprotno od ovoga kako živim, bilo bi odricanje od sebe, a onda bi i moje predstave bile kao neka ljuštura za konformističku prazninu. Sve nas čine naši izbori, čemu kažemo ne, a čemu kažemo da. I to je to. Jednostavno i lepo.


Komentari4
39fe3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Vladija Sarac
Veoma cenim to sto se gospodja Rigonat rado odazvala da rezira predstavu izvan glavnog grada. Mnogo je onih u untrasnjosti koji jedva cekaju da vide kvalitetnu umetnost, i posetilaca nece manjkati. Nadam se da ce ovo putujuce pozoriste putovati i dalje od Nisa. Zelim sve najbolje Tatjani i njenoj ekipi!
Lazar
Veoma lep intervju.
Decak
Pre vise godina gledali smo Simovicevo "Putujuce pozoriste Sopalovic" u Parizu. Genijalno !
Milutin
Ne, ne moze! Da moze ne bi imali ratove, glad, bedu..

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja