četvrtak, 18.04.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 14:58

Povratak u selo tvrde vere

Tokom rada u Austriji Dejan Dobrosavljević je žudeo za svojim rodnim Đovdinom, onda je presekao i sa ženom i troje dece vratio se iz inostranstva da na svojoj dedovini živi i zarađuje
Autor: Dana Stankovićnedelja, 10.03.2019. u 17:00
Прија им идила сеоског амбијента (Фото Станко Костић)

U domu Dobrosavljevića prava porodična idila: toplinu i životnu radost pre pola godine uneli su tridesetšestogodišnji Dejan, godinu dana mlađa supruga Slavica i njihovo troje dece. Dok drugi masovno napuštaju Srbiju u potrazi za boljim sutra, oni su među malobrojnima koji su se vratili iz inostranstva gde su proveli lepe godine, rešeni da nastave život na svojoj dedovini.

Dejan deli sudbinu mnogih meštana istočne Srbije koji su u zapadnu Evropu otišli trbuhom za kruhom.

Gastarbajterska tuga

– Rođen sam u Petrovcu na Mlavi i do 2004. godine živeo u selu Ćovdin, što na turskom znači tvrda vera. Godinu dana po odsluženju vojnog roka 2005, sa bratom sam se zaputio u Insbruk kod oca i majke, koji u Austriji žive od 1989. godine. Brat i ja smo ostali u zavičaju kod dede i babe po ocu, oni su se starali o nama. Njemu je tada bilo devet, a meni šest godina. Kad smo završili školu i vojsku, pridružili smo se roditeljima – objašnjava.

Dejan je završio za servisera bele tehnike. Taj zanat mu je i te kako koristio u tuđini. Ubrzo se zaposlio u jednoj firmi gde je ostao dvanaest i po godina. Imao je, kaže, finu platu, a radio je i privatno na građevini svako poslepodne. Retko je dolazio kući pre 11 uveče. Napredak je brzo postao vidljiv. Na štednoj knjižici rasla je ušteđevina, ali Dejan se nije mirio sa tim da svoju snagu i pamet rasipa u tuđini. U srcu mu je uvek bila ista misao.

– Žudeo sam da se vratim kući – priznaje Dejan.

U Ćovdin je sa porodicom konačno stigao prvog avgusta prošle godine, posle 13 godina provedenih u Austriji. Poslednjih sedam ulagao je u domaćinstvo i imanje. Svake druge nedelje prelazio je 1.200 kilometara tamo i nazad! Od pet nedelja odmora, pet dana je provodio na moru, a sve ostalo u selu. Na svojoj zemlji zasadio je šljivar, podigao salaš s kolibom i zagradio imanje. Voćnjak je počeo da rađa, pa može i rakiju da peče.

– To je tradicija moje porodice. Prababa i pradeda imali su prvi kazan za pečenje rakije u selu. I danas postoji ta prostorija u kojoj je stajao, stara 160 godina i napravljena od drveta. Renovirao sam je, uradio nov krov, samo su zidovi kao što su nekad bili. Čuvaću je i kao muzej, ali tu će se peći i rakija – kaže Dejan.

Dejan se nije poput mnogih gastarbajtera tokom godišnjih odmora u domovini razmetao teško zarađenim devizama, nije gradio palate koje su bile godinama prazne i pod ključem. Priznaje da bi život možda bio lakši da je njegova porodica u Austriji kupila stan, ali ne krije da je u dnu duše silno patio za rodnim krajem.

– I suprugu je vuklo nazad. Sva bliža rodbina joj je u Srbiji. Otac, majka, braća. Ali, najviše smo se na taj korak odlučili zbog dece. Dosta smo pobožni i nije nam svejedno koje će vere biti njihovi izabranici. Da smo ostali, njihov dom sigurno ne bi više bio u Srbiji. Uverili smo se u to na primerima drugih. Deca mnogih naših ljudi rođena u inostranstvu nose čudna imena, brakove sklapaju sa momcima i devojkama iz raznih delova sveta, godišnje odmore i vikende provode na egzotičnim mestima, ulažu u nekretnine tamo gde i žive, a ne znaju ni reč srpskog i više ne haju za domovinom odakle su potekli – priča Dejan.

Sofija ima deset godina, Milena je u predškolskom, a David najesen puni četiri 

Najstarija ćerka Sofija sada ima deset godina i ide u četvrti razred osnovne škole, Milena ove godine puni sedam i u predškolskom je, a sin David najesen puni četiri i dva puta nedeljno ide u vrtić. Kad se Dejan presabere kaže da su ipak u plusu: naučili su nemački, pokupili nešto inostranog radnog iskustva, uštedeli jednu svotu novca o kojoj su ovde samo mogli da sanjaju...

Pošto mu je tast bio pčelar, baš u vreme kada mu se srednja ćerka rodila, Dejan je u Srbiji počeo da se bavi pčelarstvom. Brat je na šest hektara posejao heljdu, a heljda ne može bez pčela, pa je i to bio razlog što je počeo da ih gaji. Od jedne košnice stigao je do 200, namerava da pridoda još pedesetak. Pčele su na 600 metara nadmorske visine, na obroncima Homoljskih planina, pa je med prvoklasan.

Pošto su mu tamo pčele, zasadio je i 70 ari maline. Njegovi su se ranije bavili stočarstvom, pa je zavoleo i ovce. U aprilu je kupio četiri ruske rase romanovski. Izgledaju specifično, jagnje se dva puta godišnje, a svaki put imaju po tri, četiri jaganjaca. Nabavio je još dvadesetak domaće sorte i nekoliko vrsta engleskih. Ima i dva ovna, romanovskog i „engleza”.

Sloga i uporan rad

Prijatelji su ih častili dve koze i sada svako jutro muze mleko i pravi kozji sir. Imaju kokoške za jaja, četiri praseta za meso.... Posejaće i pšenicu i obezbediti brašno za hleb, tako da će biti svega. Slavica je počela da pravi tinkture, kreme, sirupe, čajeve, a u planu su i sapuni i šamponi na biljnoj bazi.

Dejan trenutno sve radi sam. Nada se da će im biti lakše za godinu dana, kad otac ode u penziju, pa i roditelji dođu kući. Relativno su mladi ljudi i moći će da priskoče u pomoć. I brat sa porodicom namerava da se vrati. Ako se udruže, postići će , veruje, mnogo. Od subvencija, kako sada stvari stoje, nema neke vajde. Po ovci mu, recimo, godišnje ostaje pet hiljada dinara!

– Jeste da ovde ne zarađujemo ni blizu kao u Austriji, ali nije sve u parama. Najvažnije je da čovek u duši bude srećan. Tu smo, i svim silama se borimo da opstanemo i ostanemo na svom ognjištu. Ali, ne po svaku cenu i na svoju štetu. Austrijska viza nam važi do 2021. godine, pa ako budemo morali, eto nas ponovo tamo gde se rad više ceni i vrednuje – ipak Dejan realno procenjuje mogućnosti.


Komentari1
51375
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Bogdan Kopanja
Ono sto je ocigledno u ovoj zemlji da su najgore prosli najbolji ucenici, mi koji smo zavrsili posteno najteze fakultete i ostali u Srbiji..U pitanju je svojevrsni genocid nad najboljima da bi zavladao prosek.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja