petak, 20.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 15:58

Novosadski snovi na holandskoj klupi

Izgleda da više nikog ne prepoznajem. Sva lica polako postaju nepoznata. Strune koje nas vežu sa onim što je bilo ranije iz dana u dan su sve tanje. Vreme ih postepeno nagriza, iako to odbijamo priznati. Prava veza sa sadašnjošću nije ni uspostavljena, mada se obmanjujemo da jeste. Tako smo nekada varali sebe da znamo kako treba piti crnogorsku lozu.
Autor: Marko Merdžanpetak, 01.03.2019. u 14:44
Фото Пиксабеј

Iz voza sam izašao oko jedan popodne. Vazduh je bio čist, bez daška vetra, a nebo sasvim plavo. Valjda se vreme neće uskomešati, mada ovde zna biti prilično nepredvidivo, kao i ljudi.

Od stanice krećem avenijom Džona Kenedija, pored skulpture sa letećim čunjevima, lagano slažući korak za korakom. Srećem mnogo ljudi, ali nijedno poznato lice. Skrećem levo, u aveniju Vinstona Čerčila, pa posle tržnog centra opet u aveniju feldmaršala Montgomerija prema stanu. Čudna imena za najprometnije ulice u jednom holandskom gradu, pomislio bi neko neupućen.

Pedesetak metara niže, preko puta bolnice, autobusko stajalište. Sedam na klupu, da omorim noge i malo uživam u retkom prizoru azurno plavog neba. Odložio sam vernog pratioca, koferče sa točkićima, i zabacio glavu. S vremena na vreme, ispred mene bi tiho pristao, pa onda odjezdio poneki crveni autobus.

Sedeo sam mirno, bez ijedne misli. Pogled mi se gubio u plavom prostranstvu, povremeno padajući prema golubovima koji su kljucali osušenu koricu hleba na trotoaru pored klupe. Počeo sam osećati neku čudnu opijenost, dok su me oči sve više žuljale.

Stanica u Ajndhovenu (Foto M.M.)

Odjednom mi prodoran zvuk zapara uši. Vozač plavog autobusa koji je stajao ispred mene, naglo je dodao gas, a gust oblak crnog dima širio se iz auspuha. Nema više ni koferčeta ni golubova, a i klupa je drugačija. Osvrnuh se okolo da shvatim gde sam. Pogled mi se zaustavi preko levog ramena na sivoj zgradi sa ogromnim zidnim satom ispod koga velikim slovima piše: NOVOSADSKA FABRIKA KABELA. Malo dalje od sata, neonskim slovima od kojih sva ne svetle, ćirilicom i latinicom ispisano: ŽELEZNIČKA STANICA.

U ovom gradu već dugo nisam bio a sad kad sam tu obići ću jedan krug. Ako igde mogu naći poznato lice, to je ovde. Ustao sam sa klupe i krenuo Bulevarom oslobođenja. Koraci su me nosili, a da stopala uopšte nisu dirala trotoar. Brzo sam se stvorio na Bulevaru kralja Petra I, i skrenuo desno ka dobro poznatoj adresi, stotinjak metara dalje.

Kad sam stigao, leteći koraci su me za tren izneli na drugi sprat. Na svim vratima stoje slike i imena stanara, izgleda neka novotarija. Zaustavio sam se ispred vrata koja sam dosad bezbroj puta otvarao, i provodio iza njih sate u gledanju utakmica i bistrenju domaće i svetske politike.

Ime na vratima mi je dobro znano, ali je na slici neko sasvim nepoznat. Pomalo začuđen, pozvonio sam. Nema odgovora. Zvonim ponovo, čekam ali i dalje ništa.

Železnička stanica u Novom Sadu (Foto M.M.)

Prilično zbunjen krenuo sam ka drugoj adresi. Pravo do Sajma, pa levo u Hajduk Veljkovu. Onda pored fudbalskog terena i eto me ispred zgrade u kojoj sam nekada provodio više vremena nego dobar deo njenih stanara.

Na prvom spratu stan odmah pored stepenica. Tu su i dalje ona ista vrata sa izlizanim štokom. Često su mi delovala usko kad sam u kasne sate kroz njih izlazio klateći se, posle dugog sedenja, kartanja, smejanja zalivenog ponekom  čašicom domaće loze. 

Sa vrata me gleda nepoznat lik, a ispod je pločica sa dobro poznatim imenom. I ovde zvonim, ali vrata ostaju zatvorena. Nema odgovora, kao što se dete koje je samo u stanu ne javlja na zvonjavu neznanca sa druge strane špijunke.

Posle par uzaludnih pritisaka na zvono, našao sam se ispred zgrade, pokušavajući da shvatim šta se dešava. Dok sam nesvesno prelazio palcem preko leve obrve, zaslepio me odsjaj sa ogledalca koje mi se odnekud našlo u drugoj ruci. Bilo je to moje staro džepno ogledalo. Sve ovo vreme sam bio ubeđen da sam ga izgubio u putu, onda kad sam s njim u džep ugurao i kartu za let u jednom smeru.

Podigao sam ogledalce ispred nosa, ali nisam prepoznao odraz u njemu. Tek kad sam se dobro zagledao, uspeo sam poznati par prikrivenih crta sopstvenog lica. Sve ostalo je drugačije od onoga što inače vidim izjutra, u onih par trenutaka kada se pogled iznad lavaboa zaustavi na ogledalu. Razlika nije u dubini bora ili veličini zalizaka. U pitanju je nešto drugo, teško dokučivo.

Izgleda da više ne prepoznajem nikog. Sva lica polako postaju nepoznata, i ova sadašnja i ona pređašnja. Strune koje nas vežu sa onim što je bilo ranije iz dana u dan su sve tanje. Vreme ih postepeno nagriza, iako to odbijamo priznati. Prava veza sa sadašnjošću nije ni uspostavljena, mada se obmanjujemo da jeste. Tako smo nekada varali sebe da znamo kako treba piti crnogorsku lozu, ali smo ipak zapinjali za štok pri odlasku i sutradan bolovali sve do večeri.

Ajndhoven (Foto M.M.)

Dok sam praznim pogledom zurio u ono parče stakla obliveno plastikom, osetio sam kako mi uši prvo golica, a potom sve jače šiba hladan severni vetar. Sa svakim naletom severca koji mi se zabijao u kosu, nemi odraz koji me posmatrao iz ogledalca se lagano krunio i osipao, kao što se usamljena peščana dina nepovratno rasipa i nestaje na vrelom pustinjskom vetru.

Kad sam najzad otvorio oči, nebo je, kao i obično, bilo sivo. U tom okeanu sivila nije plutalo nijedno plavo ostrvce.

Pored klupe je bio još samo jedan golub koji je užurbano kljucao bajatu koricu hleba, pokušavajući da štrpne još koju mrvicu pre nego što nas obojicu zalije dosadni holandski pljusak.

 

Marko Merdžan, Holandija

 

 

 

 

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 

 


Komentari17
d9802
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

petar
nema nista lepsa od svoje rodne kuce i grada novog sada.. kakva holandija, nemacka ili francuska.. tu nece nikad biti kao sa svojim narodom...
hajduk Veljko
Holandija je super zemlja.Sve je uredjeno,sve besprekorno funkcionise.Vise od sesnaest miliona ljudi raznih nacionalnosti zivi na povrsini nesto malo vecoj od Vojvodine.Tolerancija,demokratija,standard.Ali,ugavnom si usamljen.Posao,kuca,posao.Zivis za vikend,i za godisnji u otadzbini.Trazis sunce, mirise i prijatelje.Uglavnom ih ne nalazis..
Тања
Холандија јесте лепа земља, у ствари, градови су лепи а између њих је пирлично монотоно, насупрот србске равнице. Оно што је моју породицу и мене потерало, после 10 година боравка, назад у Србију јесте нека тескоба, одсуство радости и присуство скривене дискриминације. Нисмо се покајали ни након 5 година живота у Србији, срећни смо што наше дете овде одраста а тужни што нам тако мало треба да наша земља постане рајско насеље.
Pozdrav iz Eindhovena
Promasen tekst. Mozda sam previse kritican je zivim vise od 20 godina u Eindhovenu. Mogao sam da zivim i negdje drugdje, ostao sam ovdje. Sta drugo da se kaze.
dzordz
meni se ovo svodi na licne impresije iliti demone. slika o holandiji? ima nas dosta koji smo u toku o holandiji jos od pre 1990. i malo smo drugacije upleteni, a neki nasi su i usli u holanske krugove, razne, pa su i iskustva i saznanja drugacija. poredjenja sa holandijom? sve moze da se poredi, mene je ponekad posecala neka ulica ili skver na beograd (nekadasnji), pa sta. prolaznost? ista je i tamo i ovamo. imace da ne bude zabune - volim taj gradjanski mir u holandiji. znam za njega i dobro mi je u beogradu i srbiji.
Z
Odlicno, kosmoplotan. Poenta price nije u Holandiji, vec svuda podji kuci dodji, itd. Najgore sto se moze desiti je da napustis svoju zajednicu, dom, ognjiste, zavad boljitka materijalnog, to je losa mera!
Preporučujem 22

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja