subota, 20.04.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 10:25
U KULTURNOM DODATKU U SUBOTU 26. JANUARA

Sveti Sava – vešti diplomata

petak, 25.01.2019. u 14:00
(Илустрација Драган Стојановић)

POVODI

U srednjem veku je postojala zanimljiva definicija diplomate: „Poslanik je dobar čovek koji je upućen u tuđinu da bi lagao u interesu države.” Ne može se poreći da u ovoj pomalo oporoj, a u svakom slučaju britkoj i duhovitoj oceni, ima istine, ali tu ocenu ipak ne bi trebalo apsolutizovati

Piscima žitija Save Nemanjića, duhovnicima Domentijanu i Teodosiju, može se pripisati određena bolećivost prema Svetom i sklonost ka njegovom veličanju, a potonjim srpskim piscima neka vrsta rodoljubive ponesenosti. To bi se donekle možda moglo pripisati i svim srpskim proučavaocima srednjeg veka, ma koliko se oni trudili da budu objektivni. Međutim, i inostrani istraživači koji gvozdenom logikom kritičkog istoričara, logikom koja ne poznaje bilo kakvu vrstu pristrasnosti i neobjektivnosti, proučavaju život i rad Svetog Save, ostaju zatečeni i zadivljeni ne samo raznovrsnošću njegove delatnosti nego i sveukupnim opsegom njegovog dela. Otuda ne treba da čudi da jedan moderni zapadnoevropski istraživač – reč je o ser Dimitriju Obolenskom (1918–2001), dugogodišnjem profesoru balkanske i ruske istorije na Univerzitetu u Oksfordu – koji kao izvanredan poznavalac života i dela Svetog Save, zastaje pred njegovom istorijskom veličinom i sa mnogo razloga iznosi svoju nedoumicu rečima: „Istoričar koji pokušava da napiše biografiju te slavne ličnosti srpske srednjovekovne istorije može se s pravom uplašiti pri pomisli na širok spektar Savinih delatnosti. Obeshrabriće ga mnogobrojni vidovi u kojima se on pojavljuje: upravnik jedne oblasti, zatim kaluđer na Svetoj Gori, pa onda arhiepiskop; diplomata kome je kralj, njegov brat, poveravao delikatne zadatke; osnivač nekoliko manastira i organizator njihovog duhovnog života i discipline; zakonodavac u oblasti kanonskog prava…

Radivoj Radić

LIČNOSTI
Roza vodi narod!

Ponovo se pred nas stavlja izbor između varvarstva i emancipacije, na koji je Roza Luksemburg neumorno ukazivala, ali se i ispunjavaju njene sad već legendarne reči iz poslednjeg teksta koji je napisala: „Sutra će se opet dići revolucija, zazvečaće oružjem i bleštavim trubama objaviti: Ja bejah, ja jesam, ja ću biti!”

Roza Luksemburg

Ujedno borbena revolucionarka, strastvena govornica i autorka mnogobrojnih novinskih tekstova, neumorna antiratna aktivistkinja i jedna od najznačajnijih teoretičarki marksizma, dosledna u svojim političkim stavovima i precizna u analizama kapitalističke ekonomije, Roza Luksemburg stotinu godina nakon njenog ubistva jedna je od najprepoznatljivijih ličnosti marksizma, popularna ikona otpora, odskora čak i strip junakinja.

Stoga nije čudno što ona i danas uspeva da pokrene i inspiriše ljude na akciju. Pojedini nemački i globalni mediji, kao i većina levičarskih medija, prenela je vest da su petnaestog januara povodom komemoracije njene smrti i smrti njenog bliskog saradnika Karla Libknehta, u Berlinu organizovani različiti programi, kao i da se tim povodom na ulicama okupilo dvadesetak hiljada ljudi iz raznih delova Evrope i sveta. Mnogobrojne naučne i aktivističke konferencije, okupljanja i komemoracije, organizuju se u različitim delovima sveta, jer je njeno delo sada već prepoznato i na globalnom nivou.

Revolucionarno delovanje i kritika globalnog kapitalizma zaveštanje su Roze Luksemburg koje se ne iscrpljuje samo u manje ili više sentimentalnim sećanjima i razmišljanjima u pravcu šta bi bilo da ona nije mučki ubijena 1919. godine, i to od strane socijaldemokratske partije predvođene Ebertom.

Nađa Bobičić

FILM
Crna komedija u Hrvatskoj

Stvarnost u Hrvatskoj je, što se tiče Srba, sumornija od bilo kakvog humora, i to na uverljiv način pokazuje hvaljeni dokumentarni film „Srbenka” režisera Nebojše Slijepčevića, koji govori o tome kako je pravljena predstava „Aleksandra Zec” Olivera Frljića. Predstava govori o ubistvu stvarne devojčice od 12 godina Aleksandre Zec i njenih roditelja 1991. u Zagrebu

Plakat filma „Srbenka“

U poslednje vreme sve je više filmova u Hrvatskoj koji stvarnost u ovoj zemlji prikazuju na granici apsurda, najverovatnije potaknuti široko rasprostranjenom svešću da je to društvo duboko zaglavljeno u teškim egzistencijalnim problemima iz kojih se ne vidi društveno prihvatljivi rasplet. Politička elita doživljava se kao moćan interesni lobi sa kojim obični smrtnici imaju malo veze, iseljavanje mladih i sposobnih ljudi u inostranstvo (trista hiljada od ulaska Hrvatske u EU 2013. godine) doseglo je dramatične razmere, a obrušavanje desnice na Srbe i „Jugoslovene”, postalo je, koliko god blasfemično, toliko i prilično zabrinjavajuće.

Refleks na takvu situaciju su filmovi koji gledaju na život kao na crni vic ili karikaturalnu grotesku i koji dokumentarno slikaju stvarnost koja je mračno smešna u svojoj tragičnosti. Jedan od takvih filmova je film Vinka Brešana ironičnog naslova „Koja je ovo država” u kojem general hrvatske vojske dolazi kod predsednika Republike Hrvatske i najavljuje mu kako namerava da se ubije. Odustaće od samoubistva samo u jednom slučaju: ako predsednik dekretom ukine Republiku Hrvatsku. Ako bi to predsednik uradio, kaže general, on bi se onda mogao potruditi oko neke nove, bolje Hrvatske. Ako ne, tada njegov život više ne bi imao nikakvog smisla. Brešanov je film, smatra filmski kritičar Jurica Pavičić, zanimljiv kao simptom završnog stadijuma hrvatske državotvorne ideologije.

Bojan Munjin

21. VEK
Utopija ili ništavilo

Postoji jedno objašnjenje zbog čega, kao čovečanstvo, nismo bili u stanju, a nismo ni sada u stanju, da zaustavimo klimatsko/ekološko/energetski raspad, sa jedne strane, i jezive socijalne razlike, sa druge strane. Ono je u poznatoj rečenici koja glasi: „Ako uvek radiš ono što si uvek radio, onda će i rezultati biti oni isti koje si uvek dobijao.”

Tito u poseti „Politici“ povodom otvaranja štamparije u Krnjači 1969. godine Foto Stevan Kragujević

Tito u poseti „Politici“ povodom otvaranja štamparije u Krnjači 1969. godine (Foto Stevan Kragujević)

Usred prevratničkih šezdesetih godina prošlog veka, genijalni Bakminster Fuler video je planetu Zemlju kao mali svemirski brod koji kruži oko svog sunca, pohranjenog u uzgrednom ćošku nepregledne galaksije. Tada je objavio da mi, svi zajedno, živimo na tom svemirskom brodu, ali da ne posedujemo priručnik, ali ni konkretna uputstva za upotrebu. Tome se pridružio i veliki Maršal Makluan kada je rekao: „Na svemirskom brodu Zemlja nema putnika. Svi smo posada.” To, sve, Fulera je ponukalo da napiše dve vizionarske knjige: Operativni priručnik za svemirski brod Zemlja i, godine 1969, Utopija ili ništavilo: izgledi za ljudsku zajednicu. Tada, pre pedeset godina, za Fulera, Makluana, Toflera, govorilo se da su futuristi (naravno, ne u ključu onih sa početka 20. veka), jer su videli budućnost sjajnu, uzbudljivu, praktično već osvojenu, ali i dramatično zabrinjavajuću. Skoro da se nazirala i utopija koja bi sprečila preteće ništavilo energetsko/ekološkog kolapsa koji će, kako je već tada govorio Fuler, za 100 godina, zemlju pretvoriti u neprepoznatljivu distopiju.

Pedeset godina kasnije, dakle danas, dilema utopija ili ništavilo aktuelnija je nego ikada ranije. Postoji jedno objašnjenje zbog čega, kao čovečanstvo, nismo bili u stanju, a nismo ni sada u stanju, da zaustavimo klimatsko/ekološko/energetski raspad, sa jedne strane, i jezive socijalne razlike, sa druge strane. Ono je u poznatoj rečenici koja glasi: „Ako uvek radiš ono što si uvek radio, onda će i rezultati biti oni isti koje si uvek dobijao.”

Da li su to reči Ajnštajna, Mark Tvena, Henrija Forda manje je bitno od činjenice da, ako još jedna godina prođe, i u njoj se poveća stepen zagađenja vazduha i prirode, to znači da je poslednji trenutak da se promeni način na koji se „uvek radilo”. A između ostalog, „uvek se radilo” tako zbog neoliberalnog uverenja da privatni sektor može da vodi prelazak na ekonomiju „niske emisije ugljenika”.

Stanko Crnobrnja

DVANAESTI IGRAČ
Ponovo ne radi bioskop!

Film Praznik Sergeja Krasovskog izazvao je oštre reakcije javnosti i pre nego što je dovršen. Član Državne dume Rusije na svom tviter nalogu napisao  je da će učiniti sve da Praznik ne ugleda svetlo dana. Da se to ne bi desilo, Krasovski je svoje oklevetano delo u prvim danima 2019. postavio na Jutjub i Praznik je do sada videlo blizu milion gledalaca

Optužen da falsifikuje istoriju: kadar iz filma „Praznik“

Tokom trajanja novogodišnje potrošačke groznice, na našim brojnim televizijskim kanalima emitovana je reklama jednog od velikih kablovskih operatera u kojoj su korisnici obaveštavani kako će pun mesec dana moći besplatno da gledaju najkvalitetnije filmske kanale sa njihovog „jelovnika“. Tako ste, umesto da se smrzavate na nekom trgu, preznojavate u kakvoj kafani ili diskoteci, najluđu noć mogli da provedete pred sve većim i ravnijim „malim ekranom“ na svome vekovnom ognjištu i umesto ružičastog narodnog veselja gledate najnovije filmove neiskasapljene prečestim reklamama u kojima vas ubeđuju da nešto kupite i emisijama vesti u kojima vas ubeđuju da nešto prodate.

A do pre tridesetak godina, u najboljim domaćim bioskopima redovno je bio organizovan i svečani, novogodišnji program, koji se obično sastojao od prikazivanja dva atraktivna filma i praznične lutrije, gde je srećni filmofil mogao da osvoji i pečeno prase! Potom je većina domaćih bioskopa ugašena, ali je uprkos ozbiljnim društveno-istorijskim okolnostima, tradicija novogodišnje-božićnog krkanluka opstala.

Vule Žurić

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU


Komentari13
8b673
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

др Милан Лекић
#8… Јован Тарнанидис, познати грчки теолог 50 година, како сам каже, безуспешно трага за писмом Хоматина којим се оспорава каноничност Савиног избора и аутокефалија Српске цркве. На недавном научном скупу на Богословском факултету у Београду, „Осам векова аутокефалије СПЦ“ , он је у уводном предавању аргументовано одбацио помаму недобронамерних, којима је поред бруке са лажном римском круном потребна и нелегитимност Светосавске цркве. То би био разлог да се активира „Доментијаново папско посвећење Саве за патријарха српског“ – "чиме би црквено-политичка државност и међународно признање Србије били заокружени на једини легалан начин", како тврди Р. Радић? Тиме би био сачуван углед Георгија Острогорског, аутора „писма“, али и двојице логистичара лажне тезе о јурисдикцијској надлежности Охридске архиепископије над „државом Рашком“ Ф. Гранића (О настанку Јустинијане приме) и М. Бараде (Dalmatia superior). Линија Царичин град- Рудник-ушће Дрине, источна је граница Србије 1219. године...
др Милан Лекић
#9...Чуда над чудима о Свет0м Сави, за крај. Рођен у Котору главном граду Далматинске Србије, не у селу ван свих путева коме су машта једног београдског професора и његова конструкција дали име Миш(ч)ићи, а Владимир Ћоровић све то прогласио легендом (1927.)? Принц хумски гони најљепше коње по Мљету и Милејама скадарским. Од грчког цара добио је једрењак, усидрен у Боки, Дубровачкој ријеци и Малом Стону. Манастири Цетињски и Морача немају његову фреску? На сјеверном зиду јужног параклиса Студенице сачувана је најстарија фреска са ликом Светога (1236), али она се крије, умјесто да је тај портрет дио Радићевог текста? Крије се и студеничка надгробна плоча Теодосија, оног – који не зна за римску круну Стефанову? Поред небеске силе „ледене љетне кише“ „Доментијан зна“ и да је Сава „неверника Андрију краља угарског, превео у православље“, али, Радивоје Радић негативним селективним хиперкритицизмом - методом свога наука - о том највећем чуду Светога Саве не просбори ни ријеч? Свети Сава...
Preporučujem 4
Петар,Загреб.
@Да г.Стокић,хисторијски ток се гради тако да једна епоха настаје на темељима старе. Поморски трговачки градови и ренесанса развили су се управо јер су били у почетку под заштитом Ромејског царства(Венеција,Равена,Аквилеја.....),а када су се осамосталили постали су спона између истока и запада. То Ромејско царство чувало је стечевину Римског права и државе скоро хиљаду година чувајући запад од провала Арапа,Монгола и Турака,а када је пропадало трговци су преко Златног рога уживали у свом предграђу(Пела?) у игроказу пада Константинопоља. Да и та раздвојеност хришћанског истока на духовност и запада на рационалност постоји у траговима и данас. Само велико питање је да ли рационалност запада произлази из тежње за слободом или из тежње за стицањем блага под сваку цијену,па и под цијену уништавања других цивилизација и људи. Хисторијски ток указује да је главни мотив ово друго. Ево вам слика на филмској траци.Средовијечни трбушасти Белгијанац са сјекиром одсијеца руке побуњеним Конгоанцима из племена које се побунило,гомила одсијечених руку,зноји се,тежак му физички рад,а све да би сакупио дијаманте. Документарни филм снимљен прије само сто година.Можда сте га гледали?
др Милан Лекић
#5... Из титуле Великог жупана српског очигледно је да је територија Српске земље прије 1219. била највећим делом под јурисдикцијом Сплитске (Далмација, Босна, Захумље, Травунија) и Драчке архиепископије (Диоклија и Рас). После 1219. читава територија била је под јурисдикцијом Српске цркве. Најважније епископије налазиле су се у географско-саобраћајном, политичком, културном и економском средишту земље Захумљу, Неретви, макарском и диоклијском приморју. За главни град, после Стона (Благаја, Стоца), Немања од 1168. утврђује Котор (сви савремени грчки извори). Ту му се рађају сва тројица синова, најстарији Стефан, млађи Вукан и Радослав (Подгорички љетопис 1734). Ту је хумски принц Радко владао из Полога мостарског. Најстарије епископије Српске цркве су Хумска и Диоклијско приморје, са седиштима у Стону (Богородица лужанска и Св. Михајло). На југу, на граници са Драчком архиепископијом смештене су Милеје (Скадарске) са својим црквама и Момишићима у Рибници – све метоси Хиландара...
др Милан Лекић
#6… Најстарији познати Србин свештеник је чукунђед Немањин Стефан Војислав/Доброслав/Доброња (прва пол. 11в), „грчки поп из Луке“ (дубровачки анали, Лукаревић, Орбини), рођен у Брусну у Дувањском, Рашком пољу (Дукљанин), који „са великом и бучном породицом управља црквом у Сплиту (архиепископија)“ (Кекаумен, Тома Архиђакон). „Православац је зато је ожењен“, бранили су га у једном спору. Стефан Војислав је највероватније био и „стратег Далмације“ у то време (сачувани су печати), па је са те позиције подигао устанак. Последњи познати Србин кнез сплитски био је Петар, син кнеза Мирослава хумског (13в.,Тома). Сплитска и драчка архиепископија биле су под јурисдикцијом цариграда све до 1219. Задар и Сплит добили су прве католичке цркве тек почетком 12в. Тада „поп Тихомир/Деса и „архипоп“ Чедомир отац и стриц С. Немање на Мљету у Дријеви и Поповом пољу подижу прве српске (грчке) манастире и цркве. Није чудо што је најважнија епископија Светога Саве Хумска. А сада о Охридској архиепископији
Preporučujem 4
Др Милан Лекић
#4…Доследан до краја својој некритичности када је у питању тзв. Доментијан, Р. Радић не користи главни адут – на нивоу свог разумевања српског средњевековља, који му пружа „Доментијан“ Ватрослава Јагића и Хиљфердинга - за одговор на питање o легитимности аутокефалије СПЦ. Љ. Стојановић је у Споменику III из 1890. објавио део текста тог преписа у коме стоји да је – Сава ишао у Рим гдје га је за патријарха српске земље посветио римски папа... На крају овог коментара о „Доментијану“ – књижевној компилацији Ф. Миклошића, Ф. Рачког и В. Јагића, споменимо најстарије, бечко издање хиландарског рукописа Теодосијевог Житија свога стрица Саве из 1794. године. Краћа и дужа верзија налазе се у Сремским Карловцима. Ово нам је потребно због коментара начина и околности стицања аутокефалије, а прије свега јурисдикцијског подручја Цркве Св. Саве. Теодосије у првој реченици дефинише Српску земљу - Немање великог кнеза српског Далмације, Босне, Захумља, Травуније, Диоклије, Раса и свег Илирика...
Др Милан Лекић
#7... Двојица Фрања, Рачки и Миклошић и његов ђак Ђ. Даничић припремили су једини „српски извор“ са римском круном Првовенчаног (Даничић, Доментијан, 1865). Потом Рачки ту круну смешта у своје издање Томине Сплитске хронике (1894). За потребе своје фикције - „Томиславове Далматинске Хрватске“, успео је да српску државу на терену од Сења до Љеша, на папиру сведе на Рас и подложи Бугарској-Охридској архиепископији. Пошто Раса нема у Notitia-ма (постоје 3), а ни у првој повељи Василија Другог (1020), Рачки је интервенцијом код издавача те повеље Гелцера (1892), добио „другу“ царску повељу сљедеће 1893, гдје је уметнут Рас. Рачки и Гелцер нису знали да је крајња југоисточна тачка Немањине државе Глеб (ане)/Јустинијана Прима/ Царичин град (Глбочица, Дубочица), поклон М. Комнина Немањи. Да би спасио ствар Г. Острогордки пише у име Димитрија Хоматина, архиепископа охридског протестно писмо Св. Сави и објављије га у Светосавском зборнику 2, 1932, 91-113. То писмо, Јован Тарнанидис већ 50 годин
Preporučujem 2
др Милан Лекић
# 3...Упознат са свим наративним изворима и вођен „гвозденом логиком критичког историчара“ Ранке тврди да је – Сава, вољом источног цара брата Стефана крунисао цариградском круном по источном обреду (Историја 1829). У Регестама папе Хонорија III (1216-1227) нема података о том крунисању. Тамо се налази Стефаново писмо из маја 1220. којим он „за своју државу и круну (као већ крунисан краљ) тражи папски благослов“ („Stephanus, dei gratie totius Serviae, Diocletiae, Dalmatiae, Tribuniae atque Chulmiae rex coronatus“). Писмо је "случајно" у заовставштини А. Тајнера" управника Тајног архива Ватикана, нашао Ф. Рачки и у сопственој редакцији тако да изгледа да је ипак било крунисања римском круном, објавио (Старине VII, 1875, 53-6). Такође, Рачки је у последњој години свог живота објавио сопствену редакцију Сплитске хронике Томе архиђакона, а на страни 91, интерполирао податак да су Стефана 1217. крунисали римски легати. У фусноти, наводи Даничићево бечко издање "Доментијана" из 1865...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja