sreda, 19.06.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 08:53
U KULTURNOM DODATKU 19. JANUARA

Gabriel bez „j“ između mira i nemira

petak, 18.01.2019. u 14:45
Габријел, алуминијум, дрво, 2018.

„POLITIKIN” LAUREAT

Ovde bi trebalo uraditi figurativnu spomeničku lustraciju. Puno se radi, ali i pogrešno. Institucija konkursa je devalvirana. Prijateljske veze, političari u žiriju... Poslednjih pet godina se ne prikazuju konkursni radovi. Prikažu nam prvonagrađeni, ali ne i one koji su bili u konkurenciji

Vajar Gabriel Glid je 76. dobitnik „Politikine” nagrade koja se dodeljuje za najbolju izložbu u protekloj godini. Gabrielova izložba zvala se „Viđeno i neviđeno” (Seen and not seen) i priređena je u Nišu, u Galeriji savremene likovne umetnosti. Izložio je nove skulpture i grafike iz ciklusa „Ćilimi” koje počivaju na multiplikaciji i „preradi” poznatih motiva narodne radinosti. Vajarski opus Gabriela Glida, profesora na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, počiva na minimalističkom pristupu. Teme identiteta, potrošačkog društva, geopolitičkih odnosa obrađuje u indirektnom govoru. Uz dozu humora i ironije. Pripisuje mu se sofisticiranost u svakom pogledu.

Vaše ime i rad vezuju se za generaciju umetnika koji su se devedesetih godina prošlog veka pojavili na umetničkoj sceni sa skulpturama koje su se razlikovale od dotadašnje, tradicionalne skulpture.  Šta je to što je razlikovalo tu, novu skulpturu, od dotadašnjih?

Reč je o vremenu kada je ukus svih nas išao nekim drugim tokom u odnosu na onaj očekivani. Možda deo čitljivosti savremene skulpture leži i u fenomenu introspekcije, samosagledavanju sebe u odnosu na spoljašnji svet.

Odrastali ste u umetničkoj porodici. Otac Nandor Glid bio je priznati vajar, majka Gordana uspešna tapiseristkinja, stariji brat Daniel je slikar. Kao da je to neminovan put da deca umetnika postaju umetnici...

Bilo je to srećno odrastanje uz roditelje umetnike. To je jednostavno bila naša stvarnost. Odlazio sam kod oca u atelje, gledao, puno naučio, sa nečim sam se slagao, sa nečim nisam. To nam je bio život.

Marija Đorđević

RAZGOVOR O PSIHIJATRIJI
Tanka linija: politika i psihoanaliza

Ljubomir Erić i Aleksandar Dimitrijević, priređivači petog izdanja udžbenika „Psihoterapija” (Klio), sastali su se krajem decembra 2018. u prostorijama ove izdavačke kuće i razgovarali o mestu svoje knjige u razvoju psihoterapije u Srbiji. Prenosimo deo ovog razgovora

Ljubomir Erić i Aleksandar Dimitrijević (Foto Anđelko Vasiljević)

Ne bi trebalo više da se sumnja u moć psihoterapije, njenu lekovitost da pomogne osobama koje pate zbog emocionalnih problema i nekih psihičkih poremećaja. Istovremeno, psihoterapija ima i moćne konkurente, na primer farmakološku industriju, u novije vreme, i oponente, od vremena Sigmunda Frojda – religiju i politiku. Tako je psihoterapija prilagođavana ideologiji u nacističkoj Nemačkoj i interesima kapitala u SAD, a efikasno iskorenjena u Sovjetskom Savezu. I u socijalizmu i u kapitalizmu, mada na različite načine, psihoterapija je morala da otkrije snagu i veštine koji će joj omogućiti da preživi. U Srbiji, psihoterapija je, čini se, bila suočena sa svim ovim izazovima, kaže Aleksandar Dimitrijević.

Erić: U Srbiji je 1937. godine osnovano Beogradsko psihoanalitičko društvo. Najistaknutiji članovi i utemeljivači psihoterapije kod nas bili su Mikloš Šugar i Hugo Klajn, a nastavljači Vladislav Klajn i posebno Vojin Matić, koji je obučio veliki broj današnjih psihoterapeuta i psihoanalitičara. Za njega radosno mogu da kažem da je bio i moj učitelj.

U posleratnom periodu dugo vremena su politika i psihoanaliza bile u nekom sukobu. Politika socijalizma nije išla sa psihoanalizom. Vi znate kako su prošli psihoanalitičari u Rusiji, ali kod nas situacija nije bila toliko teška, mada je bilo stalnih čarki.

AMERIČKI PAZL
Na divljoj strani

Razlog što smo se Mika Oklop i ja setili jednom Nelsona Olgrena jeste citat koji je on negde pronašao, tri Olgrenova saveta muškarcima: Nikad ne sedaj da igraš karte s nekim koga zovu Dok, Nikad ne naručuj hranu u restoranu koji u nazivu ima reč mama, Nikad ne spavaj sa ženom čiji su problemi veći od tvojih

Šermanov trg u Njujorku, nekada poznat kao „park špriceva“ (Foto B. Dimitrijević)

Nekolicinu saputnika sa kojima sam za vreme dugog leta od Beča do Njujorka u decembru porazgovarao nisam razuveravao kad su pretpostavili da i ja u Ameriku idem da na Tajms skveru dočekam novu godinu. Nisam hteo da im kvarim raspoloženje upozorenjima jer sam imao prilike da, putujući posle nove godine u suprotnom pravcu, čujem priče o smrzavanjima na trgu, nedostatku sanitarnih prostorija, pretresanjima na svakom koraku... Istini za volju, čuo sam i neke pozitivne utiske, ali isključivo od osoba mnogo mlađih od mene.

Tajms skver je nastao na mestu gde Brodvej, jedina ulica koja u centralnom delu Menhetna krivuda, pod uglom seče prvo šestu, pa sedmu aveniju. Ali mene je prilikom ove posete Njujorku zanimao jedan drugi skver, nastao na isti način, ali nešto severnije, tamo gde Brodvej preseca prvo osmu, a onda i Amsterdam aveniju. Taj je prostor mnogo manji, neugledniji i toliko nepoznat, da sam ja pedeset metara odatle proveo celo jedno leto i preko tog skvera prolazio najmanje dva puta svakog dana, a nisam znao kako se zove.

Ne bih ni danas znao kako se zove da nisam čitao o filmu koji smo svi gledali na jednom davnom Festu: Panika u parku droga i tako saznao da je upravo taj, Šermanov trg, nazvan po generalu iz Američkog građanskog rata, nekad bio poznat kao „park igala“, bolje reći „park špriceva“, gde su narkomani kupovali heroin, a vrlo često ga na licu mesta i konzumirali. Svuda okolo je živ saobraćaj, a ta mala površina se nekoliko žbunova ne zaslužuje ime „park“ jer u njega ne može da se uđe, niti da se po njemu šeta, samo su na obodu postavljene dve klupe, koje gledaju prema ulici i na njih ponekad prilegnu beskućnici da se odmore.

Branko Dimitrijević

PRIKAZ
Dve strane ogledala

Nema nostalgije i patosa u ovom romanu, već samo bolnih sećanja na detinjstvo koje se odvija u senci rata, gde prve ljubavi nestaju netragom bez prava da progovore i ispričaju svoju priču. Gde se nalazi prava istina, to je ono što Bastašićeva ovim romanom dosledno preispituje

Lana Bastašić: Uhvati zeca, Kontrast izdavaštvo, 2018.

Dok svet trese groznica zvana Elena Ferante, Lana Bastašić u svom prvom romanu Uhvati zeca pripoveda prvu domaću verziju narativa o ženskom prijateljstvu. Ali, kao što ni Elena Ferante ne piše samo o ženskom prijateljstvu već su socijalni i politički teret vremena upredeni u priču iz ženske vizure, tako i Bastašićeva želi da na fonu prijateljstva prenese nešto drugo – pre svega sve ono što su ratne devedesete ostavile u sećanju tadašnje dece i kako su se ta sećanja pretvarala u noćne more. Roman počinje kao poziv Sari da iz (nimalo slučajno Džojsovog) Dablina gde živi, dođe u Mostar i zajedno sa nekada najboljom prijateljicom Lejlom (Lela) odveze se na sastanak sa Lejlinim bratom Arminom (Marko) nestalim u vihoru devedesetih. Započinje putovanje poratnom Bosnom gde naporedo sa „on the road” pričom, teku i pokušaji da se kroz sećanja i preispitivanja junakinje oslobode bolnih čvorišta, posledica ratnog detinjstva i mladosti.

Jasmina Vrbavac

URBANIZAM
Bratislava na vodi

O svemu je brinuo domaći investitor s duhom i poštovanjem slovačke tradicije, kulture i nauke, pored nužno i prirodno unetih načela savremenog programa za ovakvu vrstu kompleksa

Trg, obala i deo stambenog sadržaja (Foto PORR grupa)

Da li ste videli Eurovea, odnosno Bratislavu na vodi, bilo je prvo pitanje koje su mi postavili kolege sa univerziteta u Bratislavi, profesori Maroš Finka i Maćej Jašo, prilikom moje nedavne posete glavnom gradu Slovačke i naučne rasprave o upravljanju velikim gradovima u ovom delu Evrope. Niste? E, to svakako obiđite pa da razgovaramo.

Pre obilaska, proverio sam podatke o ekonomiji, kvalitetu života i demokratiji u ovom gradu i Slovačkoj. U Bratislavu sam dolazio više puta, kako u doba „Gvozdene zavese“ tako i nakon ulaska Slovačke u EU (2004). Zaprepastila me je danas transformacija jednog od najmanjih glavnih gradova Evrope (450.000, a metropoliten oko 550.000 stanovnika). Do pre 14 godina, glavni grad siromašne i ponižene Slovačke iz doba prosovjetskog modela komunizma, danas diskretno umetnički dekorisan pred praznike, sa sjajno obnovljenim baroknim centrom i restauriranim objektima poput Franjevačke crkve iz 13. veka, Većnice iz 14. veka, Tvrđave, Grasalkovičeve palate (danas sedište predsednika Slovačke) iz 18. veka, i brojnim drugim.

Borislav Stojkov

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU


Komentari1
64dcb
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Габриел i FIAT
Габриел без „ј“ - to je kao FIAT bez "j"

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja