sreda, 24.07.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:56
U KULTURNOM DODATKU U SUBOTU 5. JANUARA

Dvojica zubara

petak, 04.01.2019. u 13:01
(Илустрација Драган Стојановић)

PRIČA

Iskreno rečeno, dosad nisam video zubara koji izvadi umnjak i na njegovo mesto ugradi veštački zub, mada sam, ruku na srce, imao priliku da se susretnem s nekoliko upravo takvih književnih dela

Interesovanje za egipatskog pisca Alaa el Asvanija drži me već desetak godina. Svake godine bih bar jedanput na internetu proveravao da li je izašao kineski prevod njegovog čuvenog romana Jakubijanova zgrada (roman je kod nas objavljen pod nazivom Zgrada izgubljenih snova, prim. prev.), ali on, na moju veliku žalost, nikako da se pojavi.

Razlog za to moje interesovanje prilično je jednostavan: bio je to pisac koji je po profesiji zubar, baš kao i ja, koji sam pet godina života proveo radeći taj posao. Često se u ovih deset i kusur godina dešavalo da novinari tokom intervjua koje sam davao u raznim zemljama pomenu tog egipatskog zubara koji je, kako sam od njih saznao, nastavio da radi u svojoj ambulanti čak i kad se proslavio kao pisac. Iznenadilo me je da to čujem, jer sam ja počeo da pišem upravo zato što više nisam želeo da budem zubar koji po vasceli dan gleda u razjapljena usta pacijenata. Pa ipak, moj egipatski kolega izgleda da je uživao u tom prizoru. Pretpostavljam da je, svaki put kada bi nekom izvadio zub, zajedno s tim zubom iz njega izvlačio i njegovu priču, koju bi potom smeštao u svoje romane, dok bi tom čoveku nameštao veštački zub. Jakubijanova zgrada je, na osnovu kratkih prikaza koji su se mogli naći na kineskim veb-stranicama, roman koji odslikava različite aspekte egipatskog društva, dok su Alaa el Asvanija opisivali kao pisca koji iz ugla egipatskog intelektualca ukazuje na sve nedostatke tog društva koje koristi kao pozadinu za bogate i zrele opise likova. Na internetu sam pronašao jednu Asvanijevu rečenicu prevedenu na kineski u kojoj on, upitan zašto se u potpunosti ne posveti isključivo književnom stvaralaštvu, objašnjava: „Društvo je živa stvar, tako da ti moraš u svakom trenutku razumeti njegove najnovije trendove, što je upravo i razlog zašto ne želim da napustim zubarsku praksu. Iako moja ambulanta radi samo dva dana u nedelji, nikada je neću zatvoriti, zato što je ona moj ’prozor’, koji otvaram ne bih li video šta se napolju dešava.“

Ju Hua

ESEJ
Punjeni fazani i pečene ševe

Sudeći po savremenim kulinarskim emisijama iz raznih krajeva sveta, društvo koje reklamira hedonizam odavno je nestalo, a na njegovom mestu se pojavljuje jalova i licemerna uzdržanost. Novi kuvari milenijalci zidaju kule u vazduhu po receptima preuzetim direktno iz zdravstvenog kartona za obroke astronauta NASA

Sohi Kim, Apetiti, 2008.

Kaži mi šta voliš da jedeš, pa ću znati kako stojiš s onim stvarima.

Sudeći po količini svega onog što naše srpsko pleme pojede o slavljima i praznicima, Kazanovin pristup ljubavnom životu samo je vesela razbibriga naivnog izviđača. Nažalost, hedonizam nije udarnička disciplina koja se, bar kad je hrana u pitanju, ne unosi lopatama već podrazumeva prefinjeniji pristup.

U filmu Veliko ždranje, koji je nekad skandalizovao tada još smerni Kan, četvorica prijatelja u društvu elegantnih i podatnih prostitutki za svoju dušu u jednoj pariskoj vili organizuju modernu rimsku gozbu sa umetrenim nizovima činija punih prehrambenih iživljavanja, među kojima su se sigurno nalazili čuveni paunovi jezici iz Satirikona.

Vino, dobra hrana i seks bili su dovoljni da režiser Marko Fereri raspali po francuskom buržoaskom miljeu prepunom grotesknih i apsurdnih pošalica u kojima kolači mogu dobro da posluže onda kad nema hleba, ismejavši pre svega odnos Francuza prema hrani, a kroz hranu i odnos prema golom seksu, koji je, posmatrajući ga ispod crvenog fenjera Mulen ruža, najlepši, najmaštovitiji, najperverzniji kad se za njega plati.

Građanin, prikazan kroz bahanalije jednog pilota, sudije za prekršaje, televizijskog producenta i šefa restorana, dodelio je sebi ulogu koju smatra važnijom od ljubavi. Njegova sujeta srazmerna veličini njegovog trbuha nalaže mu da pod punom zakletvom sačuva svet umetnosti, znanja, vaspitanja, ponašanja i da ga tako konzerviranog pokaže drugima. Kako je svako kolekcionarstvo vrsta agresivnog nagomilavanja, režiser Fereri pokazuje kako se u dostizanju visoke tačke sitosti rađa pobuda da pojedeš samog sebe. Macani tadašnjeg filma, Mišel Pikoli i Marčelo Mastrojani, uz neprikosnoveni šarm otmenih zavodnika, jedu do sopstvenog istrebljenja, prikazujući paradoksalnu tezu da se ne umire samo od gladi već može da se umre i od preteranog jedenja.

Ljubica Arsić

NA MAPI UTOPIJE
Dva u jedan: Beograd – Buenos Ajres

Beogradska urbana legenda priča kako je Robert de Niro svojevremeno pitao barmena u hotelu Metropol kako pravi izvesni koktel. Barmen je počeo da nabraja: prvo sipaš pola čaše viskija, pa dodaš pola čaše leda, pa još pola vermuta, pa pola likera kirasao, pa pola…. „Stani, čoveče, koliko polovina ima to tvoje piće?”, upitao je De Niro. Zavisi od polovine, mirno je odvratio barmen

Panorama Beograda... mi se žalimo na košavu... (Foto Zoran Anastasijević)

Ovaj tekst biće melem za uši argentinskih diplomata u Beogradu, kao i naših u Buenos Ajresu. Bar u početku. Posle, možda manje. Njegova osnovna ideja je da su dva grada na B, njihova i naša prestonica, izuzev očiglednih topografsko statističkih razlika, istorije i dimenzija, suštinski jedan isti grad razapet na dve strane Atlantika. BsAsBgd, grad čiji šarm i energija, kreativnost i duhovitost, zavodljivost i lepota, potiču iz očajanja zbog trajno nemušte stvarnosti. Ko god ode jednom u BsAsBgd, želi da se vrati, da se provede u hramu kulture i zabave, večitom pribežištu istorijski dokazane političke neotesanosti srpskog i mesijama, kultu ličnosti i populizmu privrženog argentinskog naroda.

Nema mesta za anonimnost ni za umerenost u BsAsBgd. U njemu žive jedan nebeski narod i stoluje bog koji jeste sveprisutan, ali prima u njegovom argentinskom delu. Tako kažu jedna srpska i jedna argentinska poslovica. Tako veruju ljudi, tamo i ovde. Samo narodi s uvreženim kompleksom manje (istorijske) vrednosti mogu da stvore gradove takve lepote, sigurne kuće za ljude turobne prošlosti i neizvesne budućnosti. Niko neće umreti od skromnosti u BsAsBgd, jer samo razmetljivost ima dovoljno poleta da stvori nadrealističke gradove – na La Plati, Dunavu i Savi, na obalama oholosti.

BsAsBgd se temelji pre svega na dobrom vicu, a ne na čvrstom uporištu granitne podloge jednog Njujorka, na primer. Močvara puna boleština i insekata naterala je evropske avanturiste da dva puta osnivaju Buenos Ajres, da ga pomere tridesetak kilometara na sever, ali to ih nije sprečilo da grad nazovu – „Dobar vazduh”. A šta reći o smogom i gareži prekrivenom Belom gradu u kojem je ekologija tek od nedavno našla mesto u političkoj terminologiji i novijim rečnicima? Crni humor u imenu oba grada. Jer u BsAsBgd vic je važniji od stvarnosti: mi imamo kasapnicu „Kad jaganjci utihnu”; oni – mesaru „Bambi”.

Branko Anđić

SKRIVENI ZAPISI
Srećni melanholici

A sada treba zamisliti nekog sasvim običnog, umereno melanholičnog čitaoca, doduše pomalo zgrčenog, uvijenog u mekani pokrivač, koji u trećoj deceniji 21. veka, u sasvim običnom zimskom danu, koncentrisano, satima čita jednu knjigu. Takvog čitaoca treba zamisliti kao srećnog

Peti Smit na izložbi Simonide Rajčević u beogradskoj galeriji „Zvono“, 2010. (Foto Uglješa Rajčević)

Nije teško zapaziti jednu globalnu pojavu, sa njenim čudesnim modifikacijama u nestabilnim i siromašnim društvima, koja se tiče nesrazmere između broja apatičnih, anksioznih i depresivnih ljudi, s jedne strane, i najezde tehnika stručne pomoći, samopomoći i mantri, s druge strane, sa misijom da pojedince preusmere ka sreći.

U knjizi Industrija sreće politički ekonomista Vilijam Dejvis (prev. Jelena Petrović, Klio, 2017) pozabavio se pitanjem sreće u kontekstu šire shvaćene psihološke ekonomije i posredno dao odgovor na navedena zapažanja. On podseća na to da su devedesetih godina prošlog veka pozitivna psihologija i merenje sreće počele da obuhvataju političku i ekonomsku kulturu te da postoji opasnost da nauka okrivi pojedince za patnju i, shodno tome, propiše im medicinsku terapiju bez obzira na razloge koji su tome doprineli. Pokret pozitivne psihologije, navodi se dalje u studiji, upoznaje ljude s tehnikama i krilaticama pomoću kojih će postati srećniji u svakodnevnom životu; sve je više korporacija koje zapošljavaju direktore za sreću; javljaju se ideje da se pojedine metode uvrste u školske nastavne programe radi obuke dece da budu srećna.

Milena Đorđijević

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU


Komentari3
875ce
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Борис
Молим Зорана да наведе дефиницију епистемологије.
Milan Miličić, 21201 Rumenka
O ZUBARU I O DRUŠTVU Ako taj Egipćan zubar Алаа ел Асванија zaista upotrebljava pojam Egipatsko društvo, a Vi ga ne ispraviste, onda ste vas dvoje barabar jednaki, a ne različiti. Vidim i sebe krstite kao društveno biće u društvu. Nego deder reci Ti nama kad zatvoriš oči i izgovoriš reč "sruštvo" da li ti se u mozgu stvori predstava države ili tog "društva" tj. nekakve bande bez zakona i reda u kojem možešda pišeš baš svašta. Vidim obojica živite u fantaziji, alias u društvu, a ne u državi u kojoj vam je sve propisano i sankcionisano od rodjenja pa do smrti., pa čak nešto i pre rodjenja i nakon smrti.
zoran stokic
Svet u kome je najvrednije oruđe Homo sapiensa - epistemologija - prognana iz školskih i kulturnih programa kako kod tradicionalista (Indija, arapski svet i tsl) tako i kod super sila: SAD, Rusija, Kina ne može imati budućnost. Antički grci su uvideli da čula i mnjenje nisu dobri vodiči u budućnost pa su stvorili epistemologiju (bavi se: znanjem, istinom, opravdanjem, verovanjem, dokazima, logikom,...). Epistemologija je pod embargom, zato što je najveći neprijatelj - biznis (moderne) kao despotske (tradicionalne) moći; umesto "istine" svetom vladaju "laži" i manipulacije. Naučno-građanska tradicija čija je esencija metod "opovrgavanja" vodila je napretku jer se tu naše mišljenja, podvrgava najstrožim kritičkim proverama, do tačke opovrgavanja. Tradicije u SAD, Rusija, Kina, Indije, Arapski svet bazira se na metodi "potvrđivanja" traže se samo oni primeri koji potrvđuju naše mišljnje, naše stavove, oni primeri koji bi potencijalno mogli opovrgnuti ta mišljenja se odbaciju...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja