petak, 20.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 09:24
U KULTURNOM DODATKU 24. NOVEMBRA

Fuga o Beogradu

petak, 23.11.2018. u 14:31
Живојин Павловић

MAJSTOR UMETNOSTI: ŽIVOJIN PAVLOVIĆ

„Krišom, kao snajper, nek umetnik filma uperi objektiv životu u pupak; nek rafali celuloida izrešetaju telo sa svih strana: ponovo, na ekranu, vaskrsnuće u svojoj nefalsifikovanoj raskoši.“ Ovaj davno izrečeni rediteljski kredo Živojina Pavlovića izranja kao na kakvom zaboravljenom monumentalnom platnu, u četvoroipočasovnom tkanju Pesme  podvučenom pretećom silinom Vagnerove „Valkire“.Glosa: Dvadesetogodišnjicu smrti Živojina Pavlovića Festival autorskog filma obeležava projekcijom njegovog šestodelnog TV filma Pesma . To je jedinstvena prilika da na bioskopskom platnu pogledamo ovo manje poznato i spominjano delo velikog autora, delo koje u sebi sadrži sve ključne odlike njegovog zrelog rediteljskog prosedea.

Već dvadeset godina Živojin Pavlović fizički nije među nama – no, čini se da je njegovo prisustvo sve značajnije, i u ovom veku koji formalno nije njegov. I svojim pripovedačkim, kao i romansijerskim i scenarističkim, ali iznad svega svojim rediteljskim umećem dosegao je Pavlović unikatnu energiju koja se teško može ponoviti. I kada bi se sastavljala neka imaginarna, „multimedijalna“ istorija srpske kulture druge polovine 20. veka, jedno od najistaknutijih mesta u njoj našli bi prizori iz filmova Buđenje pacova, Kad budem mrtav i beo i Zaseda. Taj spoj spontanosti i snolikosti, blasfemičnosti i vitalizma teško se pronalazi i ostvaruje, bilo o kojoj umetnosti da je reč. Poetički preduslov Pavlovićevog podviga možda je najbolje izrazio Borislav Radović, u jednom kratkom eseju posvećenom njegovoj filmskoj umetnosti: „Majstor zna da u umetnosti nisu dovoljne ideje: ona doduše počiva na njima, ali ostaje utvara sve dok ne uroni u materiju, dok se ne prožme njom a ne samo zaogrne. U podrume iracionalnog ne ulazi se posredstvom apstrakcija i spekulacija, nego samo preko materije.“

Upravo na agoniji žive materije, raspete između Erosa i nagona smrti, između plotskog nagona za večnošću i zova truležnog, nebića u sebi – sagradio je Pavlović središnji sukob i zadivljujuću misteriju svog filmskog prizora.

Srđan Vučinić

MILOŠ CRNjANSKI
Pesnik i dobri vojnik

Još dvadesetih godina 20. veka, pišući esej o svom zemljaku Đuri Jakšiću – čiju je nesrećnu životnu priču smatrao paradigmatičnim primerom sudbine umetnika u našoj sredini – Crnjanski je kao licemernu proglasio teoriju po kojoj se velika umetnička dela rađaju samo iz patnje i uskraćenosti. Naprotiv, tvrdio je: najlepša poezija, muzika, slikarstvo,  rađaju se isto tako iz doživljaja čiste, nepomućene radosti

Miloš Crnjanski (Iz legata Vojislava Jovanovića Maramboa – arhiva Odeljenja za narodnu književnost Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković” u Beogradu)

Iako postoje rezerve prema takvim tumačenjima književnih dela kada se njihovo značenje neposredno i kruto povezuje s životom samog autora, kao i sa istorijskim i društvenim kontekstom u kojima su nastajala, čini se da se veliki deo opusa Miloša Crnjanskog ne bi mogao na pravi način razumeti bez poznavanja njegovog životnog puta. Sam Crnjanski, u poznim godinama, kada se posle četvrt veka koje je proveo u Londonu vratio u Beograd (1965),  često je u razgovorima s novinarima voleo da kaže kako je njegov život pokvario njegovu literaturu, zato što je bio nesrećan. Sa druge strane, govorio je i to da je ispunio svoju sudbinu, što je rečenica koja nam otkriva neku vrstu pomirenosti piščeve sa svim onim što je imao da podnese – pomirenosti zasnovane na uverenju da je taj život morao da bude upravo takav kakav je bio jer, u suprotnom, možda ne bi bilo ni knjiga koje danas smatramo remek-delima naše književnosti. Ipak, sasvim bismo pogrešili ako bismo zbog ovog zaključka poverovali da je Miloš Crnjanski bio pisac koji je, verujući samo u zakon sudbine, bio sklon da se tom udesu bez protesta i borbe prepusti.

Još dvadesetih godina 20. veka, pišući esej o svom zemljaku Đuri Jakšiću – čiju je nesrećnu životnu priču smatrao paradigmatičnim primerom sudbine umetnika u našoj sredini – Crnjanski je kao licemernu proglasio teoriju po kojoj se velika umetnička dela rađaju samo iz patnje i uskraćenosti. Naprotiv, tvrdio je: najlepša poezija, muzika, slikarstvo,  rađaju se isto tako iz doživljaja čiste, nepomućene radosti…

Gorana Raičević

ARHITEKTURA
Kuća – čuvar prošlosti

Aranka Blat je revitalizacijom spasla staru seosku kuću u Kikindi – čuvara prošlosti u ruševinama, dokazujući da je moguće pažljivim radom sa starom tehnikom građenja i njenim tipologijama obnoviti objekat i vratiti ga u život vredan ekoloških normi i civilizacijskih standarda

Nekadašnji izgled kuće u Suvačarskoj ulici u Kikindi

Svedoci smo da su očuvanje graditeljske baštine, njena zaštita i revitalizacija sve aktuelniji i kod nas. Pitanje negovanja urbanog nasleđa i njegove tradicije u savremenoj arhitekturi i urbanizmu sazreva više u praksi, manje u teoriji. Preimenovanje namene građevinskih objekata, obično industrijskih, prevaziđenih zahtevima novih tehnologija, trend je u svetskoj arhitekturi a primera je mnogo, od Stare škole u Njujorku, danas PS1– deo Muzeja moderne umetnosti do pretvaranja stare ciglane u Kikindi u Umetnički centar Tera. Arhitekte projekta Mokrin Haus su nagrađeni, a revitalizacija ovog ruralnog toponima na severu Banata kroz programe i sadržaje usmeren ka mladima samo je još jedan primer uspešnog identitetskog i praktičnog rešenja u simbiozi novog i starog.

Današnji izgled kuće u Suvačarskoj ulici u Kikindi, projekat koji je dobio nagradu Mađarskog nacionalnog saveta Ikomosa

Sa Arankom Blat, arhitektom, sreli smo se u Kikindi, u Suvačarskoj broj 20, u porodičnoj kući Dragane Aleksić Petersen. Aranka Blat je revitalizacijom spasla ovu staru seosku kuću – čuvara prošlosti u ruševinama, dokazujući da je moguće pažljivim radom, starom tehnikom građenja i njenim tipologijama obnoviti objekat i vratiti ga u život vredan ekoloških normi i civilizacijskih standarda. Pored fantastičnog izgleda čitavog ambijenta, prostornih celina eksterijera i enterijera zgrade, njenih pomoćnih prostorija i dvorišnog dela sa vrtom, dobri duh prostora i sofisticiranost je očita u svim detaljima, uz izuzetan osećaj za funkcionalnost i estetske principe.

Ljiljana Ćinkul

MEDICINA
Osam miliona začetih u epruveti

Rođenje Lujze Džoj Braun, koja je ove godine proslavila svoj 40. rođendan, bilo je praznik za medicinsku nauku, ali pravi šok za crkvu, a onda i za političare, filozofe i etičare. U Beogradu je devet godina posle Lujze Džoj Braun, na isti način kao i ona nastao i rođen Miloš, danas uspešan čovek i otac

Miloš Timotijević iz Vranja, prva beba iz epruvete u Srbiji, 1987. (Iz lične arhive)

Pre 50 godina prvi put je u epruveti uspešno oplođeno mišje jajašce, što je bio ogroman eksperimentalni uspeh koji je dao nadu da će u budućnosti nešto slično biti moguće i u rešavanju problema neplodnosti, pre svega žena.

Iako izraz „beba iz epruvete” u sebi krije mnogo nepoznanica, kad se malo prelistaju knjige ili se zaroni u internet, onda se lako vidi da problem sa dobijanjem potomstva nije posledica dejstva neke više sile, nego prirodnih okolnosti koje su srećom, nekada same od sebe rešive, ali nekada ne. U većini slučajeva u takvim situacijama pomaže jedino medicinska nauka. Priče o oplodnji jajne ćelije, to jest oocita izvan tela žene, počinju pre više od 200 godina i zvuče kao roman pisan za neki naučno-fantastični film. Ali u stvarnosti, ta priča je nastala posle mnogo neuspelih pokušaja i članaka pisanih na ovu temu, uglavnom za prestižne onovremene medicinske časopise, publikovane u delovima sveta sa najnaprednijom naukom i medicinom.

Zvuči malo verovatno, ali istina je da do 19. veka u nauci nije bilo shvaćeno da trudnoća nastaje kombinacijom spermatozoida iz semene tečnosti i jajašaca. Nije se znalo šta se događa u telu žene da bi došlo do začeća i šta omogućava trajanje trudnoće devet meseci. Kada je sredinom 19. veka rešena ta zagonetka, što je za ono doba bilo veliko dostignuće, jedan američki lekar kome je danas poznato samo prezime Smit, izveo je u Bolnici za žene u Njujorku prvo ubacivanje svežih spermatozoida u matericu žene koja je čeznula za potomstvom. Nekoliko minuta pre tog čina, poznatog kao inseminacija, spermatozoide je u jednoj prostoriji za te svrhe proizveo njen suprug. Međutim, dr Smit nije znao dovoljno o ovulaciji i kad je optimalni trenutak za inseminaciju. Zato su svi njegovi pokušaji bili neuspešni i obeshrabrujući.

Momčilo B. Đorđević

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU


Komentari0
5c7fe
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja