petak, 06.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 09:19
U KULTURNOM DODATKU U SUBOTU 20. OKTOBRA

Između knjiga na kvadratni metar i kulture na grame

petak, 19.10.2018. u 13:00
Гордана Каљаловић-Одановић, Omnia meta mecum porto/Све своје са собом носим, скулптура из циклуса „Простори књиге, књига у простору“

Ovaj broj Kulturnog dodatka posvećen je 63. Međunarodnom begradskom sajmu knjiga u Beogradu:

DVANAESTI IGRAČ

Ovogodišnjni cirkus sa oduzimanjem atraktivnijeg izlagačkog prostora „Karposu” iz Loznice, jednom malom, ali sjajno profilisanom i našoj kulturi toliko potrebnom izdavaču i ustupanje ovih kvadrata Srpskoj radikalnoj stranci, možda i najbolje govori u kakvom burlesknom vremenu pokušavamo da se i dalje bavimo kulturom

 .... A jedan od najrečitijih fenomena-fantoma koji svedoče o nemogućnosti da se bez grdne muke ratosiljamo opstajanja jugoslovenskog kulturnog prostora jeste Međunarodni sajam knjiga u Beogradu, koji će se ove godine održati po šezdeset i treći put, od 21. do 28. oktobra.

Svoje „jugoslovenstvo” Sajam knjiga tokom svih ovih tranzicionih godina iskazuje najprostijom činjenicom da odrednicu međunarodni duguje pre svega učešću izdavačima iz regiona. Istina, broj izlagača iz bivših jugoslovenskih republika je nevelik i tek poneka izdavačka kuća iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine ili iz Crne Gore može da se pohvali konzistentnom izdavačkom koncepcijom a za istinske ljubitelje književnosti prvobitnu radost susreta sa njihovim vrednim naslovima redovno brzo pomute visoke cene tih izdanja.

Suštinski duh pripadanja zajedničkom (što nikako ne znači i jedinstvenom) kulturnom prostoru Sajam knjiga duguje piscima i njihovim čitaocima. Jer, dok se prilikom izvlačenja parova za poslednje kolo kvalifikacija za ulazak u Ligu šampiona i ove, 2018. godine gotovo javno strepilo od mogućnosti da se susretnu fudbalski timovi i fudbalski huligani Crvene zvezde i zagrebačkog Dinama, pisci iz svih bivših republika SFRJ redovni su i dragi gosti sajma u poslednjih dvadesetak godina. Njihove knjige se odavno nalaze u katalozima srpskih izdavača, a nastupi Igora Mandića, Miljenka Jergovića, Ante Tomića, Gorana Vojnovića i drugih poznatih i popularnih pisaca redovno spadaju u najatraktivnije i najposećenije sajamske programe. Ove književne veze još su čvršće na onom javnosti nevidljivom, ali možda i najvažnijem, privatnom nivou, jer se pod kupolom sajma i na legendarnom Brodiću obnavljaju stara i započinju nova, međunarodna prijateljstva.

Vule Žurić

INTERVJU
Nastaviću da stvaram fikciju u pravcu slobode

Danas fondovi koji finansiraju naše mlade reditelje planirano određuju njihovu političku korektnost ili autocenzuru i, nažalost, kroz teme na toj trasi opstaju, uglavnom, bezvrijedna i ništavna djela

(Foto A. Vasiljević)

Nova knjiga Emira Kusturice nazvana duhovito „Šta mi ovo treba” (izdanje „Vukotić medije”), pisana kao intelektualni dnevnik i polemika sa savremenicima, predstavlja svedočenje o jednom vremenu, koje postavlja više pitanja nego što daje odgovora. Ima tu sećanja na rat, na bivše saradnike, na detalje sa snimanja poznatih filmova, ali i razgovora sa velikim filmskim i književnim stvaraocima. Možda je to najpre i razgovor autora sa samim sobom.U kakvom je saglasju naslov vaše nove knjige „Šta mi ovo treba” sa principom koji vas pokreće na delovanje, sa sumnjom? Iako se u naslovu može osetiti doza kajanja, mislite li da ste možda mogli da izbegnete umetnički i društveni angažman?

Nema kajanja, ono dolazi iza priznanja grijeha, a ovdje nije grijeh u pitanju. Ima skepse, jer čovjek ne može da premontira svoj temperament, niti je glup da ne vidi kako su svi okidači drama na Balkanu uvijek djelovali na relaciji između sudbine i politike. Prije rata 90-tih, u intelektualnim krugovima Beograda, Zagreba, Sarajeva i Ljubljane, uvjek je bilo onih koji su zagovarali egzistenciju isključenu iz socijalne arene i tumarali tražeći dramu tamo gdje je ne možete pronaći, te javno osuđivali obrađivanje 1948. godine Informbiroa i velikih nevolja koje su se prelamale u vremenu prije i poslije smrti Titove. Oni su se, ne znajući, u stvari, borili protiv nastajanja velikih romana, velikih drama, uopšte velike umjetnosti! Isti ljudi danas, predvođeni generalskom djecom i unucima Titove oligarhije jedino i pričaju o politici, uvjeravaju kako treba da dovedemo NATO, da uđemo u Evropu, i glume vratare te Evrope, ispunjavaju javni prostor svojim političkim aktivnostima, navodno u ime civilizovanog svijeta, hoće da amputiraju naš atavizam i vezanost za arhetip, od Sofokla, preko Šekspira i Molijera, do Ace Popovića.

Marina Vulićević

GONKUROVA NAGRADA
Danas kao da smo u Joneskovom komadu

Moja knjiga evocira uspostavljanje nacizma koji je nastojao da preobrati i svoje protivnike – elite francuske, engleske... Opisujem scene u kojima je nesrećna predusretljivost ovih drugih gotovo komična. I danas je još uvek tako, kaže Erik Vijar o svom romanu „Dnevni red”

Erik Vijar (Foto CC BY SA 4.0)

„U tom trenutku, nadahnuti komentator unjkavo govori kako četiri čelnika država, Daladije, Čemberlen, Musolini i Hitler, pokrenuti istom voljom za mir, poziraju za potonje naraštaje... U tom velikom bednom darmaru, gde se već spremaju najcrnji događaji, vlada tajanstveno poštovanje prema laži. Činjenice se obaraju mahinacijama; a izjave naših čelnika država uskoro će odleteti kao limeni krov u prolećnoj oluji.”

Bolećiv sam prema satiričnom tonu Danila Kiša. Njegova gorka ironija čini mi se tako aktuelnom. 

Ovaj detalj iz romana Dnevni red francuskog pisca Erika Vijara (1968), za koji je dobio Gonkurovu nagradu 2017, nagoveštava aktuelnost ovog dela koje će se za Sajam knjiga pojaviti i na srpskom, u izdanju Akademske knjige u prevodu Melite Logo Milutinović. Nakon što se u prethodnim delima bavio padom Bastilje, osvajanjem Divljeg zapada i Prvom svetskim ratom, Vijar se u novom romanu bavi usponom nacizma – aneksijom Austrije od strane Nemačke 1938. godine i pregovorima koji su prethodili između austrijskog kancelara Kurta fon Šušniga i Hitlera. Pisac, koji je inače i filmski reditelj, zaronio je u arhive kako bi rekonstruisao događaje i uveo nas u intimni prostor istorijskih ličnosti u trenucima kada se donose odluke koje će odrediti sudbinu čitavih naroda.

Opisujući susret 24 ugledna nemačka industrijalca s Hitlerom 20. februara 1933, Erik Vijar na kraju romana kaže: „Nemojmo misliti da sve to pripada nekoj dalekoj prošlosti. Nisu oni prepotopska čudovišta, stvorenja što su žalosno skončala pedesetih godina, u ruševinama Berlina, pritisnuta bedom koju je dočarao Roselini. Njihova imena još postoje. Njihov imetak je ogroman. Njihova preduzeća umela su da se spoje i obrazuju svemoćne konglomerate.”

Gordana Popović

MALA ANTOLOGIJA DIZAJNA
Stolice, pa sve ostalo

Priče arhitekte Radmile Milosavljević o najpoznatijim dizajnerima i najzanimljivijim predmetima koje su oni osmislili u 20. i početkom 21. veka, objavljene u „Politici”, sabrane su u tri knjige čiji je izdavač Orion art

Ćoravo i čupavo kuče koje šepa – stolica inspirisana slikarstvom Huana Miroa

Najuspešniji dizajner 20. veka – ako bi se sudilo isključivo prema činjenicama – bio je prvi predsednik Narodne republike Kine Mao Cedung! Ovako o „velikom vođi kineske revolucije” piše Radmila Milosavljević, autorka trotomne antologije svetskog dizajna u izdanju Orion arta, čije će novo, dopunjeno izdanje biti predstavljeno na Sajmu knjiga. Koautorka je njena kći Marijana Milosavljević, istoričarka umetnosti.

– Bez spektakularnih modnih revija, bez senzacionalnih najava i profesionalnih manekenki, promotor zloglasne Kulturne revolucije iz 1966. obukao je milijardu svojih sunarodnika u isti „uniseks” model: udobne široke pamučne pantalone, bluzu (jaknu) i meku kapu sa crvenom petokrakom kao ukrasnim detaljem. On je, jednostavnim dekretom, suspendovao svaku individualnost koristeći fenomen mode u političke svrhe – kaže naša sagovornica.

I nije on bio jedini diktator koji se poslužio dizajnom u funkciji ideologije, dodaje. Adolf Hitler je smislio jeftini „narodni auto”  (folksvagen) – doduše, projektovao ga je Porše, dok je Staljinova „elektrifikacija” bila nadahnuće za mlade ruske avangardne umetnike, kakva je bila i Ljubov Popova, slikarka, dizajnerka i revolucionarka.

Aleksandra Mijalković

MEDIJI
Redakcije se ulaguju sopstvenom dželatu

Iako širi neistine i podstiče neinformisanost i zadrtost, mreža oduzima redakcijama najveći deo oglašivačkog kolača, piše Siva Vajdijanatan u novoj knjizi o „Fejsbuku”

Siva Vajdijanatan (Foto Esty Stein/CC BY SA 2.0)

Ona je ubica javnog dijaloga, demokratije i novinarstva i najrašireniji sistem za nadzor u istoriji, siguran je Siva Vajdijanatan kad piše o kompaniji Marka Zakerberga.

Profesor medijskih studija na Univerzitetu Virdžinija autor je knjige Antidruštveni mediji, kako nas Fejsbuk razdvaja i urušava demokratiju, koju je na srpskom jeziku

objavio Klio u prevodu Jelene Petrović. Iako bi se pomislilo da je najpopularnija mreža na svetu dobroćudna jer omogućava ljudima da ostavljaju slike beba i štenaca i podele sa prijateljima omiljene pesme, Fejsbuk je, upozorava profesor, opasan medij koji širi govor mržnje, glasine, laži zaodenute u masku vesti i besmislice kojima se skreće pažnja s važnih tema.

Prema njemu, platforma namerno potencira najsnažnije emocije bez obzira na to da li je reč o radosti ili gnevu, pa  najzapaljiviji materijal putuje najdalje i najbrže. „Trezvene, odmerene reportaže nemaju nikakvu prođu. A kad Fejsbuk zagospodari našim osećajem za svet i našim društvenim krugovima, svi možemo postati prenosnici ekstremističkih nebuloza”, piše autor.

Deo knjige posvećen je i „filterskom mehuru”, koji nastaje kad Gugl, Fejsbuk i druge kompanije korisniku prikazuju samo sadržaj za koji je on ranije pokazao interesovanje, lišavajući ga drugačijih pogleda na svet. „Češće viđamo objave prijatelja s kojima smo prethodno imali dinamičnu razmenu, objave publikacija, muzičkih kuća ili filmskih studija na čije smo sadržaje ranije reagovali.

Jelena Stevanović

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU


Komentari4
08352
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Latinski??????
Omnia MEA mecum porto.
zoran stokic
Švaba Herman Hese, budući da se, kako kaze, "nalazio u službi duha" i jer je hteo da "ostane čovek", nikako nije "mogao da usvoji moral rodoljuba, ma koliko voleo Nemačku", pa se 1914. posvetio antiratnoj propagandi. Da bi se osujetio dalji "trijumf dinamita i mašina nad ljudskim životima i ljudskim duhom, sta da učinimo?", pita se on i odgovara: mi moramo pobediti sopstvenu "lenjost i kukavičluk", nijedan "dobronamerni čovek na Zemlji", ne sme da se naoruza "ravnodušnošću i da pusta da stvari teku kako hoce sićušna gomila bolesnih fanatika i žlikovaca".... Da će Hitler svoje nekrofilsko iskustvo preneti iz lične u političku i društvenu sferu Hese je odmah naslutio, pa je već 1931. istupio iz Pruske akademije umetnosti sa kratkim i jasnim obrazloženjem: "Predosećam da ce prilikom sledećeg rata ova Akademija sa svojim članovima opet biti zastupljena sa onih 90 do 100 uglednih ličnosti koje će, kao sto je to bilo 1914. g, po nalogu države obmanuti narod u svim životno važnim pitanjima."
zoran stokic
@За српски језик српско писнмо Herman Hese: "čovek se ne može povući u sebe, ne može sužavati svoj svet, ne sme izbegavati komplikovana povezivanja sa drugima; mora da izadje iz granica uskoga ja, da se duhovno proširi za savladavanje znanja svoga vremena, da se razvije u celini da bi tek tako proširenog duha i duše bio u stanju da obuhvati čitav svet i vasionu." I još, da onaj ko želi da preživi u svetu kakav on zaista jeste mora znati da "nijedan od puteva ne vodi unazad".
Preporučujem 3
За српски језик српско писнмо
Уз овако добар коментар, zoran stokic се могао сетити да је у Србију први пут у време Првог светског рата, забрањена ћирилица и од тада је први пут латиница хрватска абецеда била наређена од поробљивача Србије и српског народа као писмо српског народа за све време окупације. То се догодило 1916. године. А после повратка Српске војске са Крфа и ослобођења Србије пре 100 година, наредбом градоначелника Београда српска ћирилица је ослобођена и враћена у употребу у Београду и целој Србији. Међутим, после ослобођења Србије у Другом светском рату, нарочито после 1954. године комунистичка власт је спровела лукаву фаворизацију тобож "равноправне" хрватске латинице у "српскохрватском језику" латинице српска ћирилица је поново, сада у комунистичком миру, поново наметнута српском народу и он сада има у јавности преко 90 одсто тог писма, први пут наметнутог у окупацији Србије, а свега бедних десетак процената српског писма.
Preporučujem 8

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja