petak, 20.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 09:16
U KULTURNOM DODATKU 6. OKTOBRA

Andrićeva „knjiga mladosti“

petak, 05.10.2018. u 18:18
Иво Андрић у свом стану у Београду Из документације „Политике“

Iako delo doživljava kao neveliko, saopštava da su pojedini prijatelji njime oduševljeni i da će konačno mišljenje steći kada ga pročita u svom najbližem krugu. Po objavljivanju skromno opremljene knjižice od stotinak stranica, s vinjetom tamničkog prozora na naslovnoj strani, Andrić je nesrećan zbog štamparskih grešaka, smatrajući da će najfinija značenja „propasti zbog lude štampe i luda vremena“

Ova je knjiga pisana njoj, jedinoj čistoj, i neporočnoj, večnoj uzdanici: mladosti.

Miloš Crnjanski o Ex Pontu, 1919. godine

EX PONTO – 100 GODINA

Ivo Andrić se mnogim proznim delima oglasio najpre u književnim časopisima, listovima i dnevnim novinama, objavljujući njihove kraće verzije, fragmente, odlomke ili poglavlja. Potom se odlučivao na publikovanje celovitih proznih struktura – u vidu zasebnih knjiga, pripovedaka i eseja, zbirki priča i meditativne proze, romana.

To je slučaj i sa Andrićevom prvom knjigom, Ex Pontom, trodelnom zbirkom od sto trideset devet lirskih proznih fragmenata sa epilogom, čiji izbor pisac objavljuje 1918. godine, u prvim brojevima „prve i jedine jugoslovenske književne revije“ – Književnom jugu – u čijem je uredništvu bio. U to  vreme, Andrić već ima bogatu političku, akademsku, revolucionarnu i književnu biografiju, i to kao nekadašnji predsednik Srpsko-hrvatske napredne omladine, pripadnik Mlade Bosne, aktivni zagovornik jugoslovenske ideje i podržavalac panslovenskih inicijativa, kao student sa upisanim semestrima na različitim austrougarskim univerzitetima, kao zatvorenik austrougarskih kazamata i kao pisac desetak pesama delom u ključu Ex Ponta i više eseja i napisa, objavljenih u vodećim književnim glasilima toga vremena.

Za razumevanje delikatnosti prve Andrićeve objavljene knjige dnevničko-meditativnog karaktera, pomoći će nam najranija sačuvana piščeva beležnica – „Mali notes šarenih korica“ (Lični fond Ive Andrića, Arhiv SANU)  – koju je pisac ispisivao u mariborskom zatvoru, odnosno internaciji, u Ovčarevu i Zenici, i na lečenju u Zagrebu, od 1915. do 1917. godine.

Biljana Đorđević Mironja

Predrag Ejdus – glumac povišene lične voltaže

Sada se ta dva scenska velikana Lorens Olivije i Peca Ejdus nadigravaju na nekoj zajedničkoj večnoj sceni, gde igraju Kralja Lira u alternaciji. Olivije kradom gleda Ejdusove probe i mrmlja sebi u bradu: oho, otkud sad ovaj, ovo neće biti lako...​

​SEĆANjE

Izreka da uloge same biraju glumce delom je metaforična, a delom u izvesnom smislu tačna, ali kad je reč o Predragu Ejdusu, neporeciva. Od njega su se one naprosto otimale sve do poslednjeg njegovog životnog minuta. Jurile su ga tokom glumačkog razvoja, potkazivale ga rediteljima i publici, vrebale ga i progonile, postavljale mu sačekuše, izazivale ga na crtu i na obaranje ruke, lukavo ga provocirale, mamile ga kao kakve namiguše, i drsko začikavale, kao ozbiljne role. Neke su ga dugo i strpljivo čekale, neke ga sustigle u trku, neke zgrabile na brzinu, a ima ih i koje su ga tajno otimale od drugih kojima su bile namenjene. A evo sad vidimo da su ga neke, kao Kralj Lir, ili Klaudije, ili kao Jegor Buličov, nažalost čekale uzalud. Na sreću, mnoge su se prave uloge ipak domogle glumca Predraga  Ejdusa. 

Malo koji glumac je umeo da tako zloslutno zuri u jednu tačku na sceni i da za tu tačku uskoro prikuje kolektivno oko gledališta

I svako vreme u koje se to dogodilo izgledalo je kao pravi čas za taj susret. I sve su te uloge uspešno pronašle svoje likove u njegovom čudesnom glumačkom ludilu koje se, kao što Lorens Olivije kaže:  prepoznaje kao do usijanja povišena voltaža ličnog strujnog napona, svojstvena samo izabranima. Upravo taj neviđeno šaržiran elektricitet koji se stvarao između njega i dramskih likova koje je odigrao na sceni, ili pred kamerama, činio je da mu je svaka uloga pristajala kao da je pisana za njega, jednako kao one koje jesu bile, a ni njih nije bio mali broj.

Vida Ognjenović

Socijalistička utopija pod maskom knjižare

Kod „Šekspira”  je konačilo oko 30.000 autora, među kojima i mladi pisac Itan Houk, koji se kasnije proslavio kao holivudski glumac.

Čuvena knjižara u Latinskoj četvrti u kojoj se prodaju engleska izdanja bila je dnevna, a ponekad i spavaća soba Henriju Mileru, Džeku Keruaku...

„Šekspir end kompani“ na meti turista
(Foto: J. Stevanović)

Specijalno za Politiku iz Pariza
„Pesnik za iznajmljivanje“, piše na tabli ispred mladog Amerikanca koji sedi za malim drvenim stolom na trotoaru i kuca na pisaćoj mašini. Voljan je da sroči stihove u zamenu za bilo koju svotu evra, dolara ili bitkoina, ali mu posao kvare dvojica starijih zemljaka, svirača, koji su se, od svih lokacija u Parizu, nameračili baš na istu.

„Mislim da bi trebalo da se skloniš. Mi tu sviramo. Baš me zanima koliko si para zaradio danas kao pesnik, koliko te je ljudi iznajmilo“, kazao je jedan od muzičara pesniku za iznajmljivanje.

„Ne, ostajem, ovo je moje mesto“, odgovorio im je, posle čega su se svirači pomerili i dobili prvu narudžbinu – Stairway to Heaven.

Pločnik oko kojeg su se zavadili nalazi se pored Sene, preko puta katedrale Notr Dam, jedne od najposećenijih atrakcija u francuskoj prestonici i, što je najvažnije, ispred mesta koje je važilo za sastajalište kultnih Amerikanaca u Parizu. Ovde, na ulazu u Latinsku četvrt, nalazi se knjižara „Šekspir end kompani“, koja je služila kao dnevna, a ponekad i kao spavaća soba slavnim piscima od Ernesta Hemingveja preko Frensisa Skota Ficdžeralda do Gertrude Stajn.

Najčuvenija knjižara u Francuskoj prodaje knjige na – engleskom jeziku. Kad se probijete kroz ulične umetnike i turiste, a čini se da je najviše američkih, ulazite u mali, trošni lokal u zgradi koja je podignuta kao manastir u 17. veku.

Jelena Stevanović

Buđenje usnule odbrane

Naredno pitanje na koje istraživači širom sveta već uveliko traže odgovor glasi zbog čega dosad primenjeni vidovi imunoterapije tumora kod nekih pacijenata postižu vidan, pa čak i spektakularan uspeh koji se ogleda u potpunom zaustavljanju napredovanja bolesti, dok kod drugih, nažalost, imaju malo ili nimalo učinka

NOBEL ZA MEDICINU 2018.

Maligna oboljenja nesumnjivo su među najvećim izazovima koji leže pred naukom i medicinom današnjeg doba. U traganju za delotvornijim lekovima (nipošto „lekom“) protiv raka naučnici prolaze kroz složeni proces upoznavanja bioloških temelja kritičnih poremećaja kontrole ćelijskog rasta, deobe i sazrevanja koji dovode do zloćudnog preobražaja i potencijalnih načina da se oni ograniče ili otklone. Ovogodišnja Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu dodeljena je za jednu od velikih prekretnica na tom putu.

Nagrađena otkrića donela su mogućnost da se maligna oboljenja zaustave, savladaju, pa čak i potpuno prevaziđu buđenjem prirodne odbrane organizma. Dobitnici nagrade, imunolozi Džejms Alison iz Sjedinjenih Američkih Država i Tasuku Hondžo iz Japana, pronašli su neke od ključnih molekularnih kontrolnih mehanizama imunskog sistema.  Proboji o kojima govorimo najvećim delom su se odigrali u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, mada su se umnogome nadovezali na dugogodišnje napore koji su im prethodili.

Svaki od dvojice laureata otkrio je i detaljno opisao po jednu od dve najpoznatije molekularne kočnice u imunskom sistemu. Džejms Alison opisao je molekul poznat pod oznakom CTLA-4 („antigen citotoksičnih limfocita broj 4“), dok je Tasuku Hondžo pronašao molekul PD-1 („programirana ćelijska smrt broj 1“).

Ovi molekuli obrazuju takozvane kontrolne punktove (eng. checkpoint). Pod fiziološkim uslovima njihova je uloga da preduprede suviše snažnu ili suviše dugotrajnu aktivaciju imunskog sistema i na taj način po otklanjanju opasnosti omoguće prirodan povratak organizma u redovno stanje. Kod mnogih autoimunskih oboljenja (gde imunski sistem „zabunom“ napada tkiva i organe vlastitog organizma, koji bi trebalo da štiti), ovi kontrolni punktovi po pravilu funkcionišu slabo. Nasuprot tome, kod raka su oni neprekidno i preterano aktivni, te parališu imunski sistem i ne dopuštaju mu da napada i uništava maligne ćelije. Pored dva maločas pomenuta, danas znamo i za mnoge druge molekule koji pripadaju ovoj grupi.

Srđa Janković


Komentari2
de118
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

zoran stokic
-Pored brojnih vrsnih uloga Ejdusa ćemo pamti i po majestralno dočaranom liku Laze Dunđerskog u predstavi "Je li bilo kneževe večere?" Vide Ognjenović (Narodno pozorište Beograd 1991.) -Jelena Stevanović "opsednuta" SAD i u Parizu! Za ljude od knjige najvažnija knjižara u Parizu bi bila ona na "place de la Sorbonne" VRIN. -A što se tiče vremena Andrićeve "Mlade bosne" setimo se i Pere Slijepčevića, koji je i sam pripadao jednoj od brojnih "slomljenih generacija" srpskih intelektualaca počev od rata (Albanija, Dobrudža, Solunski front) i u izbeglištvu po Rimu, Londonu... - a sve zato što su želeli da i njihov narod živi kao sav ostali građanski svet; ali kako su se, posle svih tih stradanja, državom koju su dobili i o kojoj su maštali silno razočarali u praksi, on je u jednom pismu Milanu Kašaninu iskreno napisao: "često nas pritiska osećanje da ovo nije naša zemlja i da smo u kući tuđih ljudi" - izgleda da je to bila i ostala invarijanta u Srbiji!
Скордиск
Предмет: чланак ”Социјалистичка утопија под маском књижаре” Нису у њој пребивали Хемингвеј и Скот Фитзџералд, јер су то они могли да раде, док су могли и хтели, на другој адреси пар стотина метара северније у Латинској четврти, у 12 rue de l’Odéon, где је Силвија Бич (Sylvia Beach) држала истоимену првобитну књижару све до 1941, до немачке окупације, у суштини. Истина је да је Е. Хемингвеј долазио у свом великом стилу 1944 године да ”ослободи” гђицу Силвију од Немаца, загрли је и слика се с њом као ”ослободилац”. Те је исти бренд, гђица Силвиа Бич, тј. назив, у својој старости, а и на наваљивање једног американца-париског битника, га њему продала негде крајем ’40-их година, а он је отворио на обали Сене, с друге стране цркве Нотр-Дам. Јако симпатична књижарица и сва збивања око ње.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja