Fasadu Narodnog pozorišta poslednjih desetak dana krasi neobičan dekor – skele i „draperije”. Ove zaštitne „zavese” stajaće na zdanju nacionalnog teatra najverovatnije do kraja godine jer je posle skoro tri decenije najzad počela restauracija fasade.

– Javna nabavka za obnovu raspisana je proletos jer su počeli da se krune i otpadaju delovi ukrasne plastike i zida. Nabavka je završena za tri strane zdanja, tako da će se obnavljati fasada na stranama u Vasinoj, Dositejevoj i Braće Jugovića. Predviđeno je da uklone svi detalji skloni padu, da se mesta gde nedostaju delovi popune novim fasadnim kamenom, ali i da se po potrebi zamene određena stakla na uglu Dositejeve i Braće Jugovića – objašnjava Samur Ranković, direktor sektora stručnih i opštih poslova u Narodnom pozorištu.

Na javnu nabavku su se javila tri preduzeća. Ugovor je sklopljen sa „Jugogradnjom”, a rok za koji bi sav posao trebalo da bude završen je 150 dana.

Sredstva za obnovu fasade obezbeđena su iz budžeta Republike Srbije. Reč je o sumi od 41.200.078 dinara bez PDV-a.

Osim radova na spoljašnjem delu zgrade, obavljaju se i poslovi u unutrašnjosti. Radiće se reparacija stolica i fotelja, a javna nabavka završena je pre desetak dana. Obnova ovog dela nameštaja poverena je SZR „Stilski nameštaj Đorđević”. Ugovorom je predviđeno da se posao obavi za 3.678.180 dinara bez PDV-a. Da li će i koliko ovi radovi uticati na početak sezone, još nije poznato.

Od useljenja 1869. godine zgrada je prošla kroz više rekonstrukcija – 1870, 1912–1922, 1965. Poslednja obnova rađena je 1989. godine.

Prve prepravke i doziđivanja izvedeni su već 1870. godine. Relativno mala pozornica je dograđena i produžena.

Problem pozornice i pomoćnih prostorija uslovili su da 1911. godine bude doneta odluka o još jednoj rekonstrukciji zgrade. Radovi su završavani postepeno jer ih je ometao Prvi svetski rat. Posao je nastavljen 1919. godine i završen 1922. i to po planu arhitekte Josifa Bukavca.

Spoljna arhitektura izgubila je jedinstvo stila i sklad originalne zamisli, predstavljala je mešavinu secesije i baroka. Gledalište je brojalo ukupno 944 mesta. Pozornica je povećana u dubinu, a ugrađena je i pokretna okrugla bina (rotacija). Pozorište je stradalo u bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. Već krajem godine, iako pod okupatorskim vlastima, Ministarstvo građevina započelo je popravku. Zgrada je opet povećana, ispod nje je dozidan još jedan deo. Nekad simetrična, monumentalna kompozicija građevine iz 1922. godine potpuno je izgubila svoj sklad. Obnova je isprva bila poverena arhitekti Gojku Todiću, a potom arhitekti Draganu Gudoviću. Radove je izvodilo, uglavnom, građevinsko preduzeće arhitekte Milana Sekulića. Po završetku pozorišne sezone 1964/65. pristupilo se manjoj adaptaciji Velike scene, i to na osnovu nacrta arhitekte Nikole Šercera.

Narodno pozorište i grad su 1986. godine odlučili da se započne još jedna, neophodna, detaljna rekonstrukcija sada već sasvim neuslovne zgrade. Glavni arhitekti i projektanti za rekonstrukciju starog dela i nove zgrade bili su Ljubomir Zdravković i Slobodan Drinjaković. Enterijer je bio urađen po nacrtima arhitekte Milana Pališaškog, fasadna i dekorativna plastika po nacrtima Branke Bremec, Dimitrija Ivančevića i Zorana Badnjevića, a statiku je uradio inženjer Milenko Popović. Obnova je trajala skoro tri godine i stajala je oko 4,5 miliona dolara.

Ovom rekonstrukcijom staroj zgradi vraćen je izgled od pre Drugog svetskog rata, a ukupna površina je gotovo udvostručena dogradnjom modernog objekta na pet spratova iznad i dva sprata ispod zemlje. Zgrada sada ima 18.500 kvadratnih metara, od kojih 17.000 kvadrata korisnog prostora. U novoj, takozvanoj radnoj zgradi, arhitekte i graditelji su ostavili veze za podzemne hodnike, koji bi mogli da se provuku ispod Francuske ulice i povežu sa novom zgradom za Operu i Balet, koja bi trebalo da bude izgrađena na Trgu republike, na mestu sadašnjeg „Staklenca”.

Narodno pozorište osnovano je 1868. godine, a u sadašnju zgradu na mestu tadašnje Stambol kapije uselilo se 1869. godine.