petak, 10.07.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 30.06.2018. u 23:15 Aleksandra Mijalković

Između Hansa i Alije

Hatidže Akin, pisac sa dva pasoša – turskim i nemačkim – govorila je na 7. Beogradskom festivalu evropske književnosti o svojim knjigama, o „pomešanim identitetima”, o integraciji i feminizmu...
Хатиџе Акин (Фото Архипелаг)

Ukoliko se setimo filma „Moja velika mrsna pravoslavna svadba”, koji je tako dirljivo i zabavno opisao život Grka u Americi, sa svim onim urnebesnim nesporazumima kakvi nastaju u sudaru dve kulture, tada je dovoljno da zamislimo Nemačku umesto Amerike i Turke umesto Grka – pa da dobijemo ništa manje živopisne scene „Jednog Hansa sa ljutim sosom” koji je snimljen po istoimenoj knjizi Hatidže Akin, nemačke književnice, novinarke i aktivistkinje turskog porekla.

Porodica mlade (ali ne više toliko mlade) novinarke – jer je reč o nekoj vrsti autobiografije – okupila se u njenom berlinskom stanu da najzad upozna budućeg zeta Hansa. Tu su otac, majka, tri sestre i brat, tu je gomila domaćih gurmanluka na stolu – uključujući, naravno, burek, baklave i punjene patlidžane, tu su (doduše samo imaginarni) predstavnici anadolskog sela iz kojeg se porodica doselila u Nemačku, tu su sve one patrijarhalne predrasude odatle donete u srce „razuzdane” Evrope... Samo Hans nikako ne dolazi.

– Ovo sam ime odabrala jer je tipično tursko ime za Nemca, simbolizuje sve ono što došljaci iz Turske vide u ovdašnjim muškarcima: pouzdanost, stabilnost, lepo vaspitanje... Nedostaje jedino strast, i to je taj „ljuti sos” koji bi sve začinio – objašnjava Hatidže Akin naslov svog prvog romana (iz 2005) nakon kojeg je, tri godine kasnije, usledio „Alija za desert”. Alija je. pak, uobičajeno nemačko ime za „opasnog” Turčina, on je u ovoj knjizi, međutim, sasvim drugačiji, naprosto sladak. U njenoj trećoj knjizi, „Poljubiću te, Kismete” (2013) tema se menja, tu se Hatidže bavi svojim povratkom u Tursku i situacijom koju tamo zatiče.

Pitamo autorku za koga se, na kraju, opredelila u stvarnom životu, za „začinjenog” Hansa ili za „zaslađenog” Aliju, i saznajemo – ni za jednog. Odabrala je Šveđanina sa kojim ima ćerku tinejdžerku.

Obraćajući se učesnicima 7. Beogradskog festivala evropske književnosti, Hatidže Akin – vlasnica dva pasoša, nemačkog i turskog, i dobitnica više nagrada za novinarski doprinos debati o toleranciji, migracijama i integraciji – rekla je da su junaci njenih romana i novinskih kolumni ljudi iz njena „dva života”, oni koji pokušavaju da se prilagode novoj sredini, a da ipak sačuvaju svoj identitet i tradiciju, i oni koji žele da prihvate pridošlice, ali ne znaju uvek kako da to učine na pravi način.

Rođena 1969. u Anadoliji, Hatidže je imala tri godine kada se sa porodicom doselila u Duisburg, gde je počela školovanje. Rado se seća učiteljice koja joj je rekla da njena sudbina, ako tako odluči, ne mora biti da se – poput većine devojaka turskog porekla u Nemačkoj – mlada uda i gaji decu, već da može mnogo, mnogo više...

Tako je Hatidže nastavila školovanje u Dizeldorfu. Uz studije poslovne administracije radila je kao slobodni novinar u VAC-u, 2000. se preselila u Berlin i zaposlila kao urednik magazina „Maks“, a onda počela saradnju i sa mnogim drugim redakcijama. Pošto se proslavila kolumnom „Moja domovina“ koju je objavljivala u berlinskom listu „Tagesšpigel“, krenula je njena karijera pisca, scenariste, govornika i moderatora. Nastupa često i na televiziji, a njen blog „Drugi dan u paralelnom svetu“ jedan je od najčitanijih u Nemačkoj.

– Ceo moj život, sve što radim, prožeto je tim osećanjem dvojnog identiteta, pripadnosti dvema kulturama, dvema nacijama. Od Turaka sam naučila da poštujem vrednost svakog čoveka, od Nemaca da svakoga posmatram na ravnoj nozi i gledam u oči – kaže Hatidže.

Posebna oblast u kojoj se angažuje su položaj i prava žena, ali – ističe – ne Turkinja u Nemačkoj, već svih žena, svugde.

Priznaje da čak i u Nemačkoj postoji izvesna podozrivost prema feministkinjama i težnja muškaraca da marginalizuju probleme o kojima one pričaju, i da je upravo to razlog što samo ujedinjene žene mogu nešto da promene – u Nemačkoj, Turskoj, Srbiji, bilo gde.

– Govorim o zajedničkoj borbi za prava žena i ne prihvatam podele na „feministkinje poslovne žene!”, „feministkinje domaćice”, „feministkinje migrantkinje”. Iako se konkretni problemi sa kojima se one suočavaju razlikuju, u stvari želimo isto. U Berlinu, gradu u kojem živim, ima pripadnika 180 nacija, i svi oni drugačije vide položaj, ulogu i prava žene. I svaka generacija drastično drugačije na to gleda. Imamo zakone koji govore o ravnopravnosti žena, ali u praksi nije mnogo toga urađeno, i to je ono na čemu ću i dalje da se angažujem. Rešavaćemo izazove jedan po jedan, korak po korak, i menjati ciljeve sve dok i poslednji ne ostvarimo! – smatra Hatidže.

Njen književni „alter ego” je pokazao kako to izgleda na primeru jedne turske porodice u Nemačkoj. Nadajmo se da će uskoro i čitaoci u Srbiji imati pred sobom prevod njenih romana sa Hansom i Alijom.

Komentari3
b22a2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

nikola andric
Iluzija da knjizevnici iza svojih pisacih stolova mogu bilo sta da objasne potice of francuskog pokreta prosvetiteljstva. Taj pokret je potpuno pogresno shvacen u slovensim zemljama. On je shvacen kao ''nacitanost'' sto direktno upucuje na takozvanu ''knjizevnost''. To isto tako objasnjava razliku u socijalnom statusu izmedju nasih naucnika i knjizevnika. Stvarna razlika je pak da za knjizevnu profesiju nije potrebno bilo kakvo obrazovnje. Nasi nepismeni predci su stvorili nasu najbolju literaturu.
Братимир
Ви мешате културу и вероисповест, но верујем да имате потребу за тим, иначе сте људи без идентитета. Порекло вам нестаје, а у западно друштво вас не прихватају. Не због ваше културе, већ због исламске вере. Реците ми које су вам вероисповести родитељи и где су рођени па ћу вам рећи ко сте - тако на западу одређују порекло, а ви можете бити рођени и на Бранденбуршкој капији - бићете странац као и ваша деца, унуци итд. Ислам није део Европе, а да ли ће бити то ћемо још видети.
Sreten Bozic -Wongar
Turci cene stvaraoce scoga porekla.Kod Srba je to suprotno .Preko 51% Srba zive u dfiaspori,nijedan nije clan SANU.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja