ponedeljak, 13.07.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
sreda, 27.06.2018. u 22:00 Aleksandra Mijalković
INTERVJU: HAVIJER SERKAS, pisac

Pobuna protiv „diktature sadašnjosti”

Jedini pravi heroji su oni neznani, nezapaženi, kakav je recimo mladić iz „Salaminskih vojnika” koji nije ubio neprijatelja, već ga je pogledao u oči – i pustio
Лаж је много лепша, али не помаже искупљењу и исцељењу. Моћни медији зато не би смели да је прихватају и пласирају без провере, а управо то раде (Фото Архипелаг )

Događaji iz ne tako davne prošlosti Španije, poznate i nepoznate ličnosti čija su dela ostavila traga i na današnje generacije, i pokrenula ona važna, univerzalna pitanja ljudskog postojanja u teškim vremenima (doduše, koja nisu takva?) glavne su teme romana Havijera Serkasa, jednog od najznačajnijih savremenih španskih pisaca.

Profesor španske književnosti na univerzitetu u Đeroni, stalni saradnik katalonskog izdanja „El Paisa”, dobitnik mnogih literarnih nagrada – a vest o najnovijoj stigla je iz Italije baš kad je doputovao u Srbiju – bio je gost na 7. Beogradskom festivalu evropske književnosti na kojem je predstavljen njegov roman „Hohštapler“, upravo objavljen na srpskom jeziku.

U intervjuu za „Politiku”, Serkas govori o „Hohštapleru”, o svom najpoznatijem delu „Salaminski vojnici” (obe knjige je izdao beogradski „Arhipelag”, a prevela Biljana Isailović) i o onom piščevom unutrašnjem „neizdržu” koji je, pored mnogih priča i eseja, iznedrio i osam romana, prevedenih na petnaestak jezika.

Naši čitaoci su dosad imali priliku da pročitaju samo „Salaminske vojnike“, koji nije vaš prvi roman, ali je najpoznatiji, najprodavaniji i ovenčan sa najviše priznanja. Glavnom liku i naratoru, piscu koji istražuje život Rafaela Sanćesa Masasa, već zaboravljenog prozaiste i jednog od pokretača fašističke falange u Španiji, dali ste svoje ime. Zašto?

Pišem o autentičnim događajima, o stvarnim istorijskim likovima, sa stvarnim imenima, pa sam smatrao da bi, onda, i ime pisca trebalo da bude stvarno. Doduše, život Havijera Serkasa iz knjige donekle se razlikuje od mog, recimo, ja još imam živog oca, kao i sina od 23 godine... I u drugim romanima, na primer u „Hohštapleru”, priču izlažem u prvom licu, smatram da tako dobijam na verodostojnosti, a čitaoca stavljam na ono mesto gde sam i sam bio kad sam počeo da otkrivam istinu o ljudima i dešavanjima o kojima govorim. Mada, nisam odmah doneo takvu odluku, ona je proistekla iz samog postupka pisanja koji za svaku knjigu uspostavlja sopstvena pravila, a ja ih postepeno otkrivam dok gradim roman. „Salaminski vojnici“ su tražili da se pripovedač zove Havijer Serkas.

 

Ti ljudi i ta dešavanja koja pominjete uvek su vezani za neke prelomne istorijske trenutke, a pripovest o njima je potkrepljena činjenicama kojima je prethodilo veoma pomno istraživanje. Otkuda tolika opsednutost prošlošću?

Stalno me to pitaju, i stalno odgovaram isto: ja ne pišem o prošlosti kao o istoriji, nisam pisac istorijskih romana, već se bavim prošlošću koja je deo sadašnjosti, koja nije prošla dokle god su živi njeni učesnici i svedoci. Tako ni španski građanski rat i Masas nisu prošlost, nisu prošlost ni nacistički logori iz Drugog svetskog rata i Enrik Marko, (anti)heroj iz „Hohštaplera”, čovek koji se decenijama lažno predstavljao kao bivši logoraš, proslavio se govoreći u ime preživelih žrtava i postao jedan od moralnih stubova španskog društva... sve dok nije raskrinkan kao prevarant i rastrgnut u istim onim medijima koji su ga uzdigli ne proveravajući ko je on zaista, i koliko je tačno to što o sebi priča. Uveren sam da je za svako društvo od najveće važnosti da razume prošlost, da je vidi onakvu kakva je zaista bila, bez naknadnih ulepšavanja i tumačenja, jer samo takva, istinita i ogoljena, može mu pomoći da gradi budućnost kakvu želi, bez ponavljanja grešaka. Za mene je prošlost samo jedna dimenzija sadašnjosti, zato se u svojim knjigama trudim da ukažem na istinite događaje koji su vodili do nje i učinili je ovakvom.

Istine, laži i „prepravljanje prošlosti” teme su kojima se bavite i u „Hohštapleru”?

Da, one su danas izuzetno važne, u vreme kad tolike uticajne javne ličnosti menjaju svoju biografiju i rekonstruišu prošlost u skladu sa trenutnim političkim interesima. Navodno, radi „socijalnog pomirenja“ ili slične floskule. Neki su komentarisali da je hohštapler Marko, u stvari, učinio dobru stvar jer je umeo dirljivim rečima da iskaže ono što drugi nisu umeli, „da rasplače” javnost. Ne slažem se s tim, nemam za njega opravdanja. Najveća krivica njegova nije u tome što je lagao o sebi, već što je, lažući da zastupa sve ostale žrtve nacizma i frankizma, lagao o tome šta se njima stvarno dešavalo, i zašto.

Kako to da su javnost i mediji tako lako prihvatili te iluzije?

Razgovarao sam sa mnogim novinarima o tome, rekli su mi da preživeli logoraši i oni koji su proveli godine u Frankovim zatvorima jednostavno nisu bili dobri sagovornici, dok je Marko, naprotiv, rado i živopisno govorio o „svojim“ iskustvima. On je, verovali su, kako bi rekao Klaudio Magris, bio „lažljivac koji govori istinu”, skrenuo je pažnju sveta na te strahote i žrtve. A prave žrtve su ćutale jer je to što su preživele bilo suviše strašno za priču. Za mene je užasno to što se medijima toliko dopala ta njegova zašećerena, našminkana verzija, da uopšte nisu ni pokušali da saznaju istinu. Govorio je ono što su svi želeli da čuju, „herojske laži” (recimo, da su „samo neki” bili frankisti) umesto grube, teške istine. To je bila tajna njegovog uspeha. Laž je mnogo lepša, ali ne pomaže iskupljenju i isceljenju. Moćni mediji zato ne bi smeli da je prihvataju bez provere i plasiraju.... a upravo to rade. Svuda u svetu.

Pišući o prelomnim istorijskim događajima, nužno otvarate i pitanja njihovog uticaja na današnje društvo, herojstva, moralnih pouka?

Moje su knjige na neki način pobuna protiv „diktature sadašnjosti”. Od prošlosti ne možemo pobeći čak i ako to pokušamo poričući je, menjajući, ne pristajući da o njoj govorimo. Oni koji tako postupaju ili su glupi, ili imaju neki lični interes. Isto je i sa onima koji javno veličaju svoje herojstvo i vrline. Jedini pravi heroji su oni neznani, nezapaženi, kakav je recimo mladić iz „Salaminskih vojnika“ koji nije ubio neprijatelja, već ga je pogledao u oči – i pustio. Ta ljudska dimenzija koja od običnih ljudi u neljudskim okolnostima pravi heroje – ili monstrume, kako sam opisao u „Brzini svetlosti“ – vodeća je nit svih mojih romana. Ona otvara ona najvažnija pitanja našeg postojanja, zbog čega kritičari moja dela nazivaju ne samo dokumentarističkim, već i sociološkim i filozofskim... Ali ne dajem nikakve moralne pouke, ni odgovore. Čitalac je taj koji do njih mora sam doći, i protumačiti ih kako on želi.

Komentari0
dc535
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja