petak, 10.07.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 26.05.2018. u 21:41 Aleksandra Mijalković

Susret dva genija

U filmu „Migel i Vilijam” rediteljka Ines Paris pokazuje kako je mogla da izgleda zajednička avantura dvojice pisaca zaljubljenih u istu devojku, za koju su obojica napisala neka od svojih najboljih dela
Инес Парис (Фото: архива Института Сервантес)

Obojica opčinjeni mladom, lepom i duhovitom Leonorom de Vibero, ljubiteljkom pozorišta, neostvarenom glumicom i verenicom ostarelog španskog vojvode, u Kastilji se, uoči njenog venčanja, sreću sredovečni Migel de Servantes, već priznati pisac, i Vilijam Šekspir, još na početku karijere. U čudnovatim i komičnim okolnostima, oni se prvo upuštaju u književni, ljubavni pa i mačevalački duel, da bi, na kraju, pomažući nestašnoj, ali plemenitoj Leonori, od suparnika postali saveznici. Što je najvažnije, ova avantura se sudbonosno odrazila i na njihovo stvaralaštvo.

Nemogući – ili ipak mogući? – susret dvojice velikana dogodio se u filmu „Migel i Vilijam” rediteljke i scenaristkinje Ines Paris, koji je beogradska publika (prvi put) imala prilike da vidi u četvrtak u Domu omladine, na reviji „Španski metar” (narednog dana prikazan je još jedan film ove autorke, crna komedija „Noć kad je moja majka ubila mog oca” koja je 2016. na Filmskom festivalu u Malagi dobila nagradu publike u zvaničnoj selekciji).

– Kad je film trebalo prvi put da bude prikazan u Španiji, pre desetak godina, moje američke kolege su, pune entuzijazma, očekivale da će mlada publika pohrliti da ga vidi. Upozorila sam ih da će se sasvim izvesno dogoditi suprotno: već na sam pomen dvojice pisaca koji su rođeni sredinom 16. veka, i obojica umrli 23. aprila 1616, omladina će pobeći glavom bez obzira. Bila sam u pravu. Od sedam filmova koji sam dosad snimila, ovaj je u Španiji imao najmanju gledanost – priznaje rediteljka posle projekcije.

Kaže da je ideju dobila od producenata, koji su joj ponudili da napravi film o susretu Servantesa i Šekspira, znajući da će joj ova tema biti bliska, a za divno čudo za snimanje je obezbeđen i veoma dobar iznos, šest miliona evra, što je retkost kad je reč o ženskim rediteljima. Bio je to njen treći film.

– Pisanje scenarija bio je lakši deo, jer sam studirala filozofiju, i godinama učila o srednjevekovnom pozorištu, radila sam kao glumica i pomoćnik režije u pozorištu u Madridu, a spremala sam doktorsku tezu o društvenoj važnosti baroknog španskog pozorišta (koju, doduše, nikad nisam odbranila). Dakle, odlično sam poznavala epohu. Za priču je bio važan i položaj žene u tom dobu, recimo to što Leonora nije mogla da se ostvari kao glumica u Londonu, jer su u tadašnjim pozorištima u Engleskoj mogli da nastupaju samo muškarci, pa i u ženskim ulogama, dok u Španiji nije postojalo takvo ograničenje među plemstvom. To je bio jedan od razloga zašto je buduća vojvotkinja prihvatila bračnu ponudu i vratila se u Kastilju. Takođe, u to doba nije bilo žena pisaca, one su mogle samo da inspirišu muške pisce ili da od njih naruče rukopis, što je Leonora i uradila na najbolji način, podstičući Migela i Vilijama da napišu za nju svoja najbolja dela – objašnjava Ines Paris.

Veći je izazov bio predstaviti ovu dvojicu genijalnih pisaca. Rediteljka se opredelila za, kako smatra, jedinu pravu opciju, a to je da ih prikaže kao ljude „od krvi i mesa”, muškarce ophrvane svim onim osećanjima, vrlinama, manama, žudnjama i dilemama koje su mučile njihove savremenike, a na koje nisu imuni ni današnji umetnici.

– Umesto o Servantesu i Šekspiru, tako sam snimila film o Migelu i Vilijamu. Naravno, bilo je mnogo tehničkih izazova koje je, kad sam se već opredelila za ovakav pristup, trebalo rešiti tokom samog snimanja. Recimo, Šekspir, koji se predstavio kao Leonorin sluga, u kastiljskom dvorcu je smešten u štalu. Bile su tamo krave i svinje. Snimati sa svinjama nije nimalo lako, jer ako se previše uznemire, mogu da dožive srčani udar! Na platnu se pojavljuje i magarac koga jašu Šekspir i Sančo Pansa. A magarac ima tu osobinu da kad jednom nešto uradi ima tendenciju da to ponavlja u nedogled... – sa osmehom se Ines priseća snimanja.

Njen film, duhovit i višeznačan, može se gledati na više nivoa. Prvi, površinski, jeste barokna komedija kakva bi po formi odgovarala vremenu u kojem se odigrava. Drugi, dublji nivo govori o tome kako umetnici, svesno ili nesvesno, mogu da utiču jedni na druge, u najboljem smislu.

– U ovom slučaju, želela sam da pokažem kako je jedan ozbiljan Španac, pisac tragedija, kroz iskustvo druženja sa nesputanim, veselim, mladim Englezom poželeo da u svoja dela unese humor, a sa druge strane kako je autor komedija iz Londona, posle poznanstva sa starijim kolegom i svih peripetija koje je sa njim doživeo, rešio da počne da piše tragedije. Obojica su u tom susretu dobila upravo ono što im je nedostajalo da bi postigli svoj stvaralački vrhunac. Tako su, sluti gledalac, zahvaljujući tom međusobnom uticaju, kasnije nastala neka od njihovih najpoznatijih dela. Mislim da je to prava poruka filma – primećuje rediteljka.

 

Komentari0
034fd
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja