Na zgradi sadašnjeg Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, u Ulici Visokog Stevana 2 u Beogradu, danas je postavljena spomen-ploča u znak sećanja na stradanje osam stotina Jevreja koji su sa tog mesta, od 18. do 22. marta 1942, odvedeni u smrt.
„Okupili smo se na ovom mestu da otrgnemo od zaborava i obeležimo poslednje boravište Jevreja koji su odavde kamionima-dušegupkama odvedeni u smrt”, rekla je povodom otkrivanja spomen-ploče Sofija Francuski Levi, predsednica Ženske sekcije Jevrejske opštine Beograd.
Zgradu u Ulici Visokog Stevana 2 podigli su članovi beogradske jevrejske zajednice 1938. godine, s namerom da u tom ženskom jevrejskom domu bude obdanište i dispanzer za decu i zanatska škola za devojke slabijeg imovinskog stanja. Dom je tome i služio do 6. aprila 1941, da bi već u maju bio pretvoren u jevrejsku bolnicu, pošto su Nemci prethodno zabranili beogradskim Jevrejima da se leče u gradskim zdravstvenim ustanovama, ali i da rade kao lekari, pa i u bilo kojim drugim javnim službama. U Jevrejsku bolnicu stizali su Jevreji iz grada, ali i banatski Jevreji koji su dopremljeni u Beograd, kao i teško oboleli logoraši sa beogradskog Sajmišta. Bolnica je zato imala sve više lekara i pomoćnog medicinskog osoblja, ali i pacijenata.
Svi su oni u drugoj polovini marta, za samo nekoliko dana, odvedeni u smrt, a ostalo je zabeleženo da su ovi bolesnici i njihovi lekari bili prve žrtve pokretne gasne komore, kamiona-dušegupke, koji je nekoliko dana pre toga stigao u Beograd. Dovezli su ga dva niža SS-oficira Gec i Majer. Bio je to, u stvari, običan kamion marke „saurer”, čiji je auspuh tako prepravljen da su izduvni gasovi iz motora preusmeravani u hermetički zatvoren prostor iza kabine vozača. Kada je auspuh bio ovako postavljen, vožnja duga 10–15 minuta bila je dovoljna da uguši stotinu ljudi zaključanih u vozilu. Tako su Gec i Majer vožnjom po gradu na putu do Jajinaca za nekoliko dana pogušili sve štićenike i zaposlene iz Jevrejske bolnice. Po dolasku u Jajince, sedam Srba zatvorenika iznosili su mrtve iz kamiona i zakopavali ih masovne grobnice.
David Albahari je o tome napisao roman „Gec i Majer” i na otkrivanju spomen-ploče pročitan je odlomak iz ove knjige.
Posle Jevrejske bolnice, Gestapo je usmerio gasni kamion ka logoru Sajmište. Za prve transporte Nemci su pozivali one koji hoće da se jave dobrovoljno da ih „prebace na drugu lokaciju”, ali kada više nije bilo dobrovoljnih prijava, Nemci su sami određivali ko će u kamion. Na spiskovima su bile cele porodice, koje su zajedno uterivane u dušegupku.
Među okupljenima pred spomen-pločom u Ulici Visokog Stevana bila je i jedna od logorašica sa Sajmišta – Ester Bajer Albahari. Ona je rođena u logoru Sajmište 1942. godine, prerano, u sedmom mesecu. Odmah posle rođenja, sakrili su je u logoru. Nemci su zatim njenu majku i celokupnu familiju ugurali u dušegupku. Beba je skrivena ostala sama, bez svojih najbližih, ali našao se tu Dragoljub Petković, Srbin koji je radio na Sajmištu, i krišom je odneo u Materinsko udruženje u Zvečanskoj, gde je bila do kraja rata.
Sofija Francuski Levi kaže da će Jevrejsko žensko društvo „Mazal” nastojati da od zaborava sačuva sve zgrade i sva mesta koja su u predratnom i ratnom Beogradu Jevrejima nešto značila, a jedno od takvih mesta svakako je Jevrejska bolnica.
