Uime Nje­go­vog Ve­li­čan­stva kra­lja Pe­tra Pr­vog za­kli­njem se sve­mo­gu­ćim Bo­gom da ću Ustav ne­po­vre­dan dr­ža­ti, da ću po nje­mu i za­ko­ni­ma vla­da­ti, da ću ču­va­ti je­din­stvo na­ro­da, ne­za­vi­snost dr­ža­ve i ce­li­nu dr­žav­ne obla­sti, i da ću u svim svo­jim te­žnja­ma i de­li­ma do­bro na­ro­da pred oči­ma ima­ti. Ta­ko mi go­spod Bog po­mo­gao! Amin!

Ta­ko je re­gent Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić, u sve­ča­noj uni­for­mi pu­kov­ni­ka Ko­njič­ke gar­de, po­lo­žio za­kle­tvu na pr­vi Ustav Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, ko­ji je pot­pi­sao dan ra­ni­je, na Vi­dov­dan 1921. go­di­ne. 

Po­klo­nio se po­sla­ni­ci­ma i seo u pa­rad­na ko­la.

Na sta­roj zgra­di Mi­ni­star­stva gra­đe­vi­na, na ras­kr­sni­ci Uli­ca kne­za Mi­lo­ša i Ma­sa­ri­ko­ve, do­zi­đi­vao se tre­ći sprat. Rad­ni­ci su po­sma­tra­li sve­ča­nu po­vor­ku. Me­đu nji­ma je bio i mo­ler Spa­so­je Ste­jić.

Ba­cio je upa­lje­ne šta­pi­će di­na­mi­ta na kra­ljev­ska ko­la, ali je bom­ba uda­ri­la u vrh te­le­graf­skog stu­ba. Za­čuo se tre­sak, za­tim ja­u­ci po­vre­đe­nih voj­ni­ka, di­gao se gust dim. 

Dok su ko­la s pre­sto­lo­na­sled­ni­kom od­mi­ca­la u prav­cu Te­ra­zi­ja, po­li­ci­ja je op­ko­li­la zgra­du. Re­gent je sti­gao pred dvor, a za­tim na ko­nju, pra­ćen svi­tom, do­ja­hao do tri­bi­ne, ka­da je dat znak za sve­ča­ni de­fi­le tru­pa Be­o­grad­skog gar­ni­zo­na. Po­sla­ni­ci su u skup­šti­ni za­vr­ši­li po­la­ga­nje za­kle­tve i pri­dru­ži­li se čla­no­vi­ma vla­de i di­plo­mat­skog ko­ra na Te­ra­zi­ja­ma. Ofi­ci­ri, po­li­ci­ja i žan­dar­mi obra­zo­va­li su gust špa­lir duž skve­ra pre­ma ho­te­lu „Mo­skva”. Vi­so­ko nad Be­o­gra­dom kr­sta­ri­li su aero­pla­ni no­vo­sad­ske eska­dri­le.

„Svi ste vi aten­ta­to­ri!”, do­ba­cio je re­gent Alek­san­dar svom ađu­tan­tu Pe­tru Živ­ko­vi­ću, si­la­ze­ći sa ko­nja.  

To je bi­la alu­zi­ja na Živ­ko­vi­će­vo uče­šće u aten­ta­tu na kra­lja Alek­san­dra Obre­no­vi­ća i Dra­gu Ma­šin 1903. go­di­ne.

Po­li­ci­ja je ta­da već uhap­si­la Spa­so­ja Ste­ji­ća. 

Re­gent Alek­san­dar je na­red­nog da­na ot­pu­to­vao u Pa­riz, a be­o­grad­ska po­li­ci­ja uhap­si­la je tro­ji­cu ko­mu­ni­stič­kih na­rod­nih po­sla­ni­ka kao „ne­po­sred­ne pod­stre­ka­če i or­ga­ni­za­to­re aten­ta­ta”. 

Usle­dio je ču­ve­ni „Vi­dov­dan­ski pro­ces”, ko­ji je tra­jao od 25. ja­nu­a­ra do 23. fe­bru­a­ra 1922. go­di­ne. Su­đe­nje je odr­ža­no u ve­li­koj dvo­ra­ni Pr­vo­ste­pe­nog su­da za Be­o­grad­ski okrug.

Op­tu­že­no je 33 lju­di za po­ku­šaj aten­ta­ta i na­sil­no ru­še­nje dr­žav­nog i dru­štve­nog po­ret­ka. 

– Ste­ji­će­va bom­ba ni­je sa­mo nje­go­va. Ona je po­če­tak re­vo­lu­ci­je. Go­spo­da ko­mu­ni­sti ra­di­li su iz svo­jih am­bi­ci­ja i svo­je ner­vo­ze, a ni­su ima­li mu­ško­sti da se bo­re le­gal­no – re­kao je za­stup­nik pri­vat­nih tu­ži­la­ca Ne­nad Đor­đe­vić.

Spa­so­je Ste­jić go­vo­rio je o te­ro­ru nad rad­nič­kom kla­som u No­vom Sa­du, Su­bo­ti­ci i ce­loj Voj­vo­di­ni.

– Zbog to­ga sam se i re­šio na pro­test bom­bom! Isled­ni­ci su hte­li da zna­ju vi­še od me­ne, pa sam tu­čen od ju­tra do po­no­ći – re­kao je Ste­jić su­di­ja­ma.

Advo­kat­ski tim uka­zi­vao je da sud ne mo­že kao do­kaz uze­ti pri­zna­nja da­ta pod ba­ti­na­ma u za­tvo­ru „Glav­nja­ča” i Upra­vi gra­da.

– Go­spo­do su­di­je, da su ovi lju­di po­kva­re­ni i ne­va­lja­li, ka­ko je to is­ta­kao tu­ži­lac, oni da­nas ne bi se­de­li ov­de na op­tu­že­nič­kim klu­pa­ma, okru­že­ni ba­jo­ne­ti­ma vla­sti, ne­go ne­gde u to­plim kan­ce­la­ri­ja­ma, a mno­gi od njih kao in­spek­to­ri i na­čel­ni­ci za ras­ko­šnim pi­sa­ćim sto­lo­vi­ma. Imam uti­sak da je op­tu­žni­cu pi­sao ka­kav voj­ni isled­nik ne­ka­kve ko­njič­ke di­vi­zi­je ko­ji je sa­sta­vio pe­te i ma­mu­ze i go­vo­ri svom go­spo­da­ru: „Sa­tr­ću ih, za va­šu lju­bav, bo­ga im ko­mu­ni­stič­kog!” – re­kao je advo­kat Dra­gi­ša Va­sić.

Pred­se­da­va­ju­ći su­di­ja je pro­te­sto­vao, a advo­ka­ti su is­ti­ca­li da je „pra­vo­su­đe u ovoj ze­mlji skan­da­lo­zno”, da je „po­li­ti­ka ušla u sud”.

– Da­nas se KPJ na­la­zi pred su­dom jer vla­sti ne­će da sin­di­ka­ti sme­ta­ju ka­pi­ta­li­stič­koj pri­vred­noj po­li­ti­ci. To je re­žim­ska po­li­ti­ka i ja dr­žim da sud ne­će ta­ko su­di­ti – re­kao je u za­vr­šnoj re­či advo­kat Tri­ša Kac­le­ro­vić.

Spa­so­je Ste­jić osu­đen je na smrt, a ka­sni­je mu je ka­zna za­me­nje­na s 20 go­di­na te­ške tam­ni­ce. Dru­go­op­tu­že­ni Ča­ki La­još do­bio je 20 go­di­na ro­bi­je „u la­kim oko­vi­ma”. De­se­to­ri­ca okri­vlje­nih ka­žnje­ni su s po dve go­di­ne za­tvo­ra, a je­dan je osu­đen na če­ti­ri go­di­ne, dok su osta­li oslo­bo­đe­ni op­tu­žbe. Ste­jić je po­be­gao iz za­tvo­ra 1941. go­di­ne i po­gi­nuo na Su­tje­sci.

Srp­ski He­min­gvej i Dra­žin sa­vet­nik

Advo­kat Dra­gi­ša Va­sić ro­đen je u Gor­njem Mi­la­nov­cu 1885. go­di­ne. Bio je aka­de­mik, po­li­ti­čar, knji­žev­nik, no­vi­nar. Kao re­zer­vni pe­ša­dij­ski ofi­cir uče­stvo­vao je u bal­kan­skim ra­to­vi­ma, za­tim u Pr­vom svet­skom ra­tu, od Ko­lu­ba­re pre­ko Al­ba­ni­je i Kr­fa do So­lun­skog fron­ta, ka­da je te­ško ra­njen. Nje­go­va pri­ča pod na­slo­vom „Pac­ko” iz Dru­gog bal­kan­skog ra­ta bi­la je na­gra­đe­na na kon­kur­su „Po­li­ti­ke” 1914. go­di­ne. Dao je ime Rav­no­gor­skom po­kre­tu i bio po­li­tič­ki sa­vet­nik Dra­že Mi­ja­i­lo­vi­ća. Mi­ro­slav Kr­le­ža je go­vo­rio da je Va­sić je­dan od naj­ve­ćih pi­sa­ca srp­skog na­ro­da, a „Nju­jork he­rald tri­bjun” na­zvao ga je „srp­skim He­min­gve­jem”.

U „Vi­dov­dan­skom pro­ce­su” op­tu­že­ne je bra­ni­lo de­se­tak advo­ka­ta ko­ji su bi­li ra­znih po­li­tič­kih ube­đe­nja. Nji­ho­vi go­vo­ri ob­ja­vlje­ni su u knji­zi „Ve­li­ke advo­kat­ske od­bra­ne” ni­škog advo­ka­ta Oli­ve­ra Inj­ca.